Vakcine sprečavaju bolest kod pojedinaca, ali da li zaustavljaju i epidemiju?

Zdravlje 26. feb. 202109:471 komentar
Podeli:
Izvor: Tanjug/Zoran Žestić

S ovonedeljnim vestima iz Škotske i Izraela, gde je veliki deo stanovništva vakcinisan protiv kovida-19, da vakcine u velikoj meri sprečavaju pojavu bolesti kod vakcinisane osobe, izranja novo pitanje - zaustavljaju li vakcine i epidemiju?

Mnogo toga zavisi od odgovora na to pitanje, ističu stručnjaci.

Ako vakcine, koje se daju širom sveta, ne sprečavaju samo pojavu simptoma kod vakcinisane osobe nego i uništavaju virus, pa ga vakcinisane osobe više ne mogu širiti oko sebe, to bi značajno usporilo širenje virusa u društvima i ubrzalo povratak normalnom životu.

POVEZANE VESTI

„Kad bi stvarni efekat vakcine na širenje zaraze bio vrlo visok, to bi bila odlična vest, jer je to ono što trebamo za kolektivni imunitet“, kazao je Mark Lipcih, direktor Centra za dinamiku zaraznih bolesti pri harvardskoj školi javnog zdravlja „T.H. Chan“ za AFP.

Imunitet krda postiže se kad je većina stanovništva, procenjuje se da se radi o 60 do 80 posto populacije, razvila odbranu od virusa, bilo vakcinisanjem bilo tako da su preboleli bolest i razvili imunitet.

Ako bi vakcine Fajzer/BioNTek, Moderne i AstraZeneka, a možda i one stvorena u Kini, Rusiji i Indiji, slabo štitila od zaraze, tada bi ljudi koji su vakcinisani i dalje bili potencijalne kliconoše.

„Veliki je izvor zabrinutosti mogućnost da vakcine sprečavaju bolest, hospitalizaciju i smrt vakcinisane osobe, ali nedovoljno sprečavaju širenje virusa s te osobe na druge“, kaže Peter Ingliš, savetnik britanske vlade za zarazne bolesti za agenciju AFP.

U takvom scenariju društva bi bila suočena s izgledima dugotrajnog nošenja maski, socijalnog distanciranja i drugih mera ograničenja sve dok se ne bi završile kampanje vakcinisanja stanovništva.

„Postoji i veći rizik od mutiranih varijanti virusa s nastavkom cirkulacije virusa u društvima“, kaže Ingliš.

Nekoliko takvih varijanti, i to zaraznijih ili smrtonosnijih, ili oboje, već se proširilo Engleskom, Južnoafričkom Republikom i Brazilom jer izvorni virus SARS-CoV-2 sve teže nalazi nove domaćine, što je očekivano u razvoju neke pandemije.

Nedavne studije daju razloga za optimizam

Istraživanje koje je obuhvatilo čitavo škotsko stanovništvo od  5,4 miliona, od kojih je petina dobila najmanje jednu dozu vakcine Fajter ili Oksford/AstraZeneka – pruža podatke iz stvarnog života da vakcina sprečava pojavu bolesti kovid-19 u više od 90 posto slučajeva.

Studija objavljena u sredu u časopisu „New England Journal of Medicine“ koja je uporedila dve grupe u Izraelu, jedno od 600.000 vakcinisanih ljudi s drugom od 600.000 nevakcinisanih ljudi takođe je izvestila o sprečavanju pojave bolesti kod vakcinisanih u skladu s ranijim podacima kliničkih studija.

Ali, za razliku od škotskog istraživanja ono izraelsko je pokazalo da je značajno pao i broj novozaraženih među vakcinisanim – do 92 posto među onima kojima je prošlo najmanje tjedan dana od druge doze što znači da te osobe vjerojatno ne bi bile kliconoše.

Stvarni nivo zaštite možda nije tako visok, jer Izrael ne traga sistemski za testiranjem onih bez simptoma, priznali su autori studije.

„Verovatno je da su im promakli neki asimptomatski slučajevi, a mi znamo da osobe bez simptoma i dalje mogu širiti zarazu na druge“, dodaje Ingliš.

Ali, rezultati su, bez obzira na to, ohrabrujući.

„Ti rezultati daju nam nadu da bi samo vakcinisanje moglo spustiti broj R ispod 1“, kaže Ingliš misleći na prag za zaustavljanje širenja virusa, odnosno broj koji pokazuje koliko ljudi neka osoba zarazi virusom.

„Ako može (spustiti R), a to je još veliko pitanje, s vremenom ne bismo primenjivali mere poput zatvaranja ili nošenja maski da sprečimo širenje virusa“, kaže.

Kako je moguće da uprkos stotinama studija i rigoroznim kliničkim istraživanjima koja su obuhvatila desetine hiljada ljudi i rezultirala s nemalim brojem efektivnih vakcina i dalje ne znamo u kojoj meri te vakcine sprečavaju da vakcinisana osoba bude kliconoša.

Jedan je razlog, kaže Lipcih, taj da s izbijanjem pogubne pandemije širom sveta prošlog veka to pitanje nije bilo prioritetno.

„Ono na što se globalna zajednica usmerila i pitanje na koje je odmah želela odgovor bilo je koliko uspešna vakcina sprečava pojavu bolesti kod vakcinisane osobe“, kaže on pa su klinička istraživanja osmišljena s tim ciljem.

„Odgovore smo brzo dobili“, dodao je. „A ne bismo da smo previše stvari pokušali odjednom – posebno takvih kao što je merenje uticaja vakcine na zarazu“.

Drugi je razlog izazov koji predstavlja praćenje bolesti koja pogađa milione u rasponu od asimptomatskih oblika do smrtnog ishoda.

„Teško je dobiti odgovor na pitanje koliko je ljudi bez simptoma, a potencijalni su kliconoše“, kaže Ingliš. „Kako da ih otkrijete osim da stalno sve testirate?“

U dodatku na to, čak i najbolji pokazatelji zaraze – tzv. PCR testovi, van laboratorijskih uslova osetljivi su tek 70 posto, dodaje on.

Razmeri uticaja vakcina na širenje zaraze uskoro će doći u fokus.

„Ograničeni podaci koji su sad na raspolaganju ukazuju na to da će vakcine makar delimično smanjiti širenje zaraze, a trenutno traju istraživanja koja će na to baciti više svetla“, kaže Angela Rasmusen, virusološkinja u Centru za globalno zdravlje i bezbednost medicinskog centra Univerziteta Džordžtaun za Njujork tajms.

Informacije s najviše potencijala dolaze iz kliničkog istraživanja vakcine Moderna.

„Ljudima koji su dolazili po drugu dozu vakcine radio se bris nosa na virus“, kaže Lipcih. U odnosu na placebo grupu kod onih koji su 28. dan od prve doze vackine došli po drugu, uočen je pad od 60 posto briseva s otkrivenim virusom.

Komentari

Vaš komentar