Sve što treba da znate o majmunskim boginjama

Zdravlje 17. jun 202216:42 > 16:46
Podeli:
Majmunske boginje
Izvor: REUTERS/Dado Ruvic/Illustration

Majmunske boginje su virusna zoonoza, što znači da se  virus na ljude prenosi sa životinja  i imaju simptome veoma slične onima koji su se ranije javljali kod pacijenata sa velikim boginjama, iako je bolest klinički manje teška.

Bolest je prvi put otkrivena kod majmuna 1958. godine, a prvi slučaj obolevanja kod ljudi zabeležen je 1970 godine. Od tada do danas u našoj zemlji nisu registrovani slučajevi obolevanja od majmunskih boginja, do danas, kada je ovaj virus  u Srbiju donela osoba iz inostranstva.

Batut je na svom sajtu objavi ono što bi trebalo da znate o majmunskim boginjama od prevencije, do zaraze i daljeg postupanja u takvim situacijama.

Povezane vesti

Uzročnik majmunskih boginja: Glavni uzročnik je dvolančani DNK virus koji pripada porodici Poxviridae, rodu Ortopoxvirus koji uključuje i viruse variole (variola major i variola minor), kravljih boginja (cowpox) i vakcinije (vaccinia).

Inkubacioni period: Period inkubacije iznosi šest do 14 dana, a može varirati od pet do 21 dan.

Klinička slika: Klinička slika majmunskih boginja kod ljudi je slična kliničkoj slici velikih boginja, ali znatno blaža. Majmunske boginje počinju groznicom i jezom, glavoboljom, bolovima u mišićima i leđima i iscrpljenošću, a može se javiti kašalj i bol u grlu.

Glavna razlika između simptoma majmunskih boginja i velikih boginja je u tome što kod majmunskih boginja može doći do uvećanja limfnih čvorova (limfadenopatija).

Uvećani limfni čvorovi se javljaju na vratu (submandibularni i cervikalni), pazuhu (aksilarni) ili preponama (ingvinalni) i javljaju se na obe strane tela ili samo na jednoj.

U periodu od jedan do tri dana, ponekad i duže, nakon pojave groznice, kod pacijenta se razvija ospa, koja često počinje na licu , u 95 odsto slučajeva, a zatim se širi na ekstremitete – dlanove i tabane u 70 odsto slučajeva i druge delove tela – oralna sluzokoža, genitalije, konjuktive, rožnjača.

Osip prolazi kroz faze makule, papule, vesikule, pustule i kruste koje na kraju otpadnu. Bolest obično traje dve do četiri nedelje.

U laboratorijskim i biohemijskim analizama dominira leukocitoza, povišene transaminaze, nizak nivo uree u krvi i hipoalbuminemija.

Pri postavljanju dijagnoze bolesti moraju se uzeti u obzir i druge bolesti praćene ospom, kao što su varičela, morbili, bakterijske infekcije kože, šuga, sifilis i alergije na lekove.

Limfadenopatija tokom prodromalnog stadijuma bolesti može biti klinička karakteristika za razlikovanje majmunskih boginja od varičele, morbila.

Komplikacije majmunskih boginja uključuju encefalitis, tešku dehidrataciju kao posledicu povraćanja i dijareje ili otežanog pijenja zbog lezija u ustima, tonzilitis, faringitis, edem očnih kapaka i konjuktivitis, stvaranje ožiljaka, posebno su značajni ožiljci rožnjače koji dovode do opsežnih i trajnih oštećenja vida, komplikacije od strane respiratornog trakta su retke.

Prema podacima iz literature, pretežno iz afričkih zemalja, smrtnost kod potvrđenih, verovatnih i/ili mogućih slučajeva majmunskih boginja u proseku iznosi 8,7 odsto, odnosno majmunske boginje uzrokuju smrt kod jedne od 10 osoba koje obole od ove bolesti.

Kod obolelih van Afrike nije bilo zabeleženih smrtnih ishoda. Rizik od razvoja teške kliničke slike bolesti je veći kod osoba sa oslabljenim imunitetom.

Period zaraznosti: U prethodnim godinama je prijavljeno samo ograničeno interhumano širenje majmunskih boginja, sa procenjenim stopama sekundarnog javljanja od 0.3–10.2 odsto. Stopa sekundarnog javljanja od 50 odsto uočena je kod porodičnih kontakata.

Inficirane osobe su zarazne jedan dan pre izbijanja ospe, pa do 21 dana nakon početnih simptoma, ili dok se na svim lezijama na koži ne formiraju kruste uz prestanak drugih simptoma. Tokom perioda inkubacije osoba nije zarazna.

Način prenošenja: Virus majmunskih boginja se prenosi sa životinje na čoveka, ili sa čoveka na čoveka i to direktnim prenosom (ugrizom ili ogrebotinom, kontaktom sa telesnim tečnostima ili materijalom lezije, putem kapljica respiratornog trakt, seksualni kontakt kao moguć put prenosa) ili indirektnim prenosom (konzumiranje nedovoljno termički obrađenog mesa, preko kontaminiranih predmeta ili kontaminirane odeće ili posteljine).

Prenos sa životinje na čoveka može nastati direktnim kontaktom sa krvlju, telesnim tečnostima ili kožnim i mukoznim lezijama zaraženih životinja.

Mogući rizik za prenošenje virusa je i konzumacija neadekvatno kuvanog mesa i drugih životinjskih proizvoda zaraženih životinja.

Povezane vesti

Prenos sa čoveka na čoveka nastaje kao posledica bliskog kontakta sa respiratornim izlučevinama i kapljicama, kao i lezijama kože zaražene osobe ili sveže kontaminiranih predmeta.

Prenos putem kapljica iz respiratornog trakta obično zahteva produženi kontakt licem u lice sa obolelom osobom pa se zdravstveni radnici, članovi domaćinstva i drugi bliski kontakti aktivnih slučajeva smatraju osobama u povećanom riziku od obolevanja.

Prenos majmunskih boginja je moguć i preko placente sa majke na fetus ili prilikom bliskog kontakta tokom i nakon rađanja. Iako je direktni kontakt dominantan put prenošenja virusa, u ovom trenutku nije jasno da li se majmunske boginje mogu preneti posebno putem seksualnog kontakta.

Potrebna su dodatna istraživanja da bi se bolje razumeo ovaj rizik.

Ulazno mesto: Virus ulazi u telo čoveka kroz oštećenu kožu (čak i kod nevidljivih mikrotrauma), respiratorni trakt ili sluzokožu (oči, nos ili usta).

Prevencija: Prevencija majmunskih boginja podrazumeva primenu opštih i specifičnih mera prevencije. Podizanje svesti o faktorima rizika i edukacija ljudi o merama koje mogu preduzeti u cilju smanjenja izloženost virusu glavna je strategija prevencije majmunskih boginja.

Smanjenje rizika od prenošenja virusa sa čoveka na čoveka i kontrola pojave epidemije postiže se kroz epidemiološki nadzor i brzu identifikaciju novih slučajeva obolevanja.

Zdravstveni radnici i članovi domaćinstva su u većem riziku od infekcije. Zdravstveni radnici koji brinu o pacijentima sa sumnjom ili potvrđenom infekcijom virusom majmunskih boginja, ili koji rukuju uzorcima obolelih, treba da primenjuju standardne mere prevencije i kontrole infekcije i koriste ličnu zaštitnu opremu.

Ako je moguće, preporučuje se da osobe koje su prethodno vakcinisane protiv velikih boginja vode brigu o obolelima.

Izolacija zaraženih pacijenata, bilo u zdravstvenim ustanovama ili kućnim uslovima, je važna mera suzbijanja infekcije. Izolacija je potrebno da traje sve dok se sve lezije ne povuku i dok se ne formira novi sloj kože.

Smanjenje rizika od prenosa zoonoza podrazumeva izbegavanje nezaštićenog kontakta sa divljim životinjama, posebno bolesnim ili mrtvim, uključujući njihovo meso, krv i druge delove i izlučevine (ovo se odnosi na prevenciju u oblastima gde se majmunske boginje ednemske).

Izbegavati kontakt sa bilo kojim materijalom koji je bio u kontaktu sa bolesnom životinjom. Pored toga, sva hrana koja sadrži životinjsko meso ili delove mora biti temeljno kuvana pre jela. Određene zemlje su uvele propise koji ograničavaju uvoz glodara i primata prevashodno majmuna iz endemskih zemalja za majmunske boginje.

Životinje u azilima, zoološkim vrtovima i slično, a koje su potencijalno zaražene majmunskim boginjama treba izolovati od drugih životinja, a sve životinje koje su možda došle u kontakt sa zaraženom životinjom treba da se stave u karantin i da se posmatraju tokom 30 dana da li ispoljavaju simptome majmunskih boginja.

Sprovoditi redovnu higijenu ruku nakon kontakta sa zaraženim životinjama ili ljudima, pranje ruku sapunom i vodom ili korišćenje sredstava za dezinfekciju ruku na bazi alkohola.

Vakcinacija je specifična mera prevencije.

Nekoliko ranijih opservacionih studija u periodima nakon prestanka vakcinacije protiv velikih boginja pokazalo je da je vakcinacija protiv velikih boginja bila oko 85 odsto efektivna u prevenciji majmunskih boginja. Dakle, prethodna vakcinacija protiv velikih boginja može rezultirati blažom kliničkom slikom bolesti.

Međutim, treba imati u vidu da je od primene vakcine protiv velikih boginja prošlo više od 40 godina, kao i da vakcinalni imunitet nije bio potpun i doživotan. Dokazi o prethodnoj vakcinaciji protiv velikih boginja obično se može naći kao ožiljak na nadlaktici.