Druga godina pandemije lagano prolazi, a na pragu smo novog talasa. Epidemiološke mere čuvaju nas od zaraze, ali i remete život na kakav smo navikli. Kako to utiče na mentalno zdravlje? Ana Perović, klinički psiholog i psihoterapeut, iznela je u Danu uživo podatak da je 10 puta više ljudi koji boluju od neke vrste depresivne epizode, nego pre početka pandemije.
Perovićeva je govorila o kampanji „Nesalomivi“ navodeći da su želeli da doprinesu tome da se ne zaboravi na važnost pitanja – kako smo.
Podaci globalnih istraživanja i naši podaci pokazali su da je povećan stepen anksioznosti, stresa i umerenih depresivnih epizoda, navodi gošća N1. Ovom inicijativom smo želeli da doprinesemo jednoj prevenciji mentalnih poremećaja, kaže ona. Pokušali smo da ponudimo brojne resurse – od članaka na sajtu Nesalomivi, preko učešća ljudi koji se nose sa mentalnim poremećajima, koji su iskreno pričali, i direktnim pristupom – SOS linijama i stručnjacima koji rade u timu Nesalomivi, kaže.
Povezano:
Psihoterapeutkinja ističe da je neka reakcija svih nas, na individualnom i kolekitvnom nivou, normalna i da gotovo da ne može da izostane.
Na pitanje ko je najviše osetio pandemiju do sada, a na osnovu njihovog iskustva, kaže da ima utisak da im se javljaju ljudi svih starosnih dobi i oba pola ravnomerno. Pozitivna stvar je, dodaje, što se ljudi sve više oslobađaju da zatraže pomoć.
Iznela je i alarmantan podatak – da je 10 puta više ljudi koji boluju od neke vrste depresivne epizode, nego što je bio to slučaj pre godinu i po dana. Zanimljivo je da to često nisu osobe iz starije starosne dobi, već oni između 21 i 40 godina. „Možemo to korelirati, hipotetski naravno, sa ekonomskom situacijom, gubitkom radnih mesta, celokupnom krizom u kojoj se svet nalazi“, dodaje.
Gošća N1 je rekla da su četiri specijalne, psihijatrijske bolnice radile na SOS liniji (broj: 0800 001 002). Toj liniji se javilo više od 4.000 ljudi od početka pandemije do danas, a takođe su se putem mejla pokretu Nesalomivi javljali – i to na [email protected] ili [email protected].
Koji su signali za pomoć?
Signali za pomoć se, priča psihoterapeutkinja razlikuju od problema do problema sa kojima se ljudi suočavaju. Onog trenutka kada osetimo da doživljavamo neku vrstu patnje za koju nam razgovor sa našim bližnjima (prijateljima, porodicom) nije dovoljan, jer na nekom nivou ta patnja ostaje, ja pozivam ljude da tu situaciju priznaju sebi, jer to priznanje sebi – da nekako nismo u moći da utičemo i da naši, dostupni resursi nisu dovoljni da tu patnju učine manjom – to priznanje je znak hrabrosti, ističe psihoterapeutkinja.
Kako naglašava, treba obratiti pažnju na ritam spavanja, na sposobnost da se osoba fokusira ili koncentriše na to da na nekom nivou oseti zadovoljstvo u životu. Ako toga nema, to može da bude dovoljan razlog da potraže stručnu pomoć, zaključuje.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare