Profesor Saičić o leku protiv kovida-19: Završna faza, uskoro naš kandidat

Zdravlje 24. nov. 202113:545 komentara
Podeli:
Izvor: Shutterstock

Više stotina timova u svetu radi na pronalaženju efikasnog leka protiv kovida-19. Jedan od njih je i tim koji predvodi akademik Radomir N. Saičić, redovni profesor na Hemijskom fakultetu u Beogradu. Njihov projekat nosi naziv "SMART Repurposing" i finansira ga Fond za nauku Republike Srbije.

Rad na jednom leku ima nekoliko faza. U dizajniranju lekova često se oslanja na već poznata jedinjenja koja se već koriste u kliničkoj praksi za druge namene. Profesor Saičić je za N1 objasnio kako oni to rade.

Povezane vesti

„Polazimo od postojećeg leka, a zatim kompjuterskim modelovanjem tragamo za strukturama koje bi bile efikasnije. Pošto na osnovu proračuna dođemo do struktura molekula koji bi trebalo da obavljaju određene funkcije, sledi proces njihove sinteze u laboratoriji, a upravo je organska sinteza moja struka“, kaže profesor.

Kada se jedinjenja naprave, podvrgavaju se biohemijskim testovima, koji bi trebalo da pokažu da li su to podesni kandidati za antivirusne lekove. Jedinjenja koja prođu ove testove biće poslata u Institut Paster koji se nalazi u Parizu i koji se bavi virusologijom, gde bi se videlo da li to jedinjenje inhibira replikaciju virusa.

Od septembra, kada je profesor Saičić bio gost na televiziji N1, do danas sinteza je odmakla. Tada su profesor Saičič i njegov tim imali neke dizajnirane molekule, računarske predloge, i krenuli su da prave jednu seriju jedinjenja – kako neka koja su već poznata, tako i neka koja to nisu, a koja bi po njihovim proračunima trebalo da budu aktivnija od ovih već poznatih.

„U međuvremenu se desilo da je jedna druga istraživačka grupa došla na sličnu ideju i da su testirali upravo jedno iz serije jedinjenja na kojima mi radimo. Rezultati do kojih su došli su veoma ohrabrujući, što znači da je naša ideja bila ispravna“, kaže profesor.

„Na njihovu sreću, a na našu žalost, oni se nisu susretali sa administrativnim i tehničkim problemima u vezi nabavki  i sporosti tenderskih procedura sa kojima se mi susrećemo“, objašnjava profesor i dodaje da će im pomenuto jedinjenje poslužiti kao kontrola, da ga uporede sa nekim drugim jedinjenjima.

U daljem razgovoru profesor kaže da oni imaju i druga jedinjenja, gde očekuju da će aktivnost biti viša neko kod pomenutog jedinjenja koje će im poslužiti za kontrolu.

„Mi smo sada u završnoj fazi laboratorijske sinteze deset jedinjenja prve generacije. Devet jedinjenja je već sintetisano, deseto se privodi kraju. Biohemijski testovi su počeli i, ukoliko nas sreća posluži, uskoro bi trebalo da imamo kandidate koje ćemo poslati u Francusku, na testove inhibicije replikacije virusa. Ovo su pravi testovi koji daju najzanimljivije rezultate, da li naša jedinjenja sprečavaju razmnožavanje virusa u ljudskim ćelijama, ili ne“, kaže naš sagovornik.

Koliko vremena je potrebno za pronalaženje leka u hitnim situacijama?

Standardno vreme za pronalažene novog leka je 10 do 15 godina, što je prilično dug period i kako kaže profesor, obuhvata nekoliko faza.

„Prvo se postavlja pitanje na osnovu čega neko misli da će nešto biti lek. Postoje dva pristupa razvoju novog leka. Klasična farmakologija obuhvata ‘in vitro’ testiranje poznatih jedinjenja na različita biološka dejstva, poput antibakterijskog i antitumorskog, pri čemu se najaktivniji molekuli modifikuju u laboratoriji i dalje ispituju. Drugi način, takozvana reversna farmakologija, je da se pođe od same bolesti, da se razumeju mehanizmi njenog nastajanja i način na koji se ona manifestuje. Tada se mogu odrediti mete na koje treba delovati, u smislu gena, ili proteina koji se u organizmu stvaraju, a potom se dizajniraju molekuli koji će se za njih vezivati i ostvarivati određene efekte“, kaže profesor Saičić.

On dalje objašnjava da to sve treba da se osmisli: racionalni dizajn novih molekula, njihova sinteza, pretklinička ispitivanja, što obuhvata i testove na životinjama, a zatim, ukoliko jedinjenje uspešno prođe sva ova ispitivanja, rade se  kliničke faze, ispitivanje na ljudima i to traje zaista dugo jer je tu oprez osnovna stvar – najvažnije je ne naškoditi pacijentu. Veoma mali broj jedinjenja stigne do završne faze.

Dešava se, mada retko, da se neki lek odobri i bude komercijalizovan, pa se naknadno povuče iz upotrebe, objašnjava profesor,  jer se u četvrtoj fazi u kojoj se statistički, na velikim brojevima retrospektivno posmatraju rezultati primene određenog leka, nađe da pacijenta izlaže neprihvatljivo visokom riziku.

„Treba dodati i to da u medicini lek ponekad može naneti određenu štetu pacijentu, ali ga štiti od veće štete. Kada je reč o onkološkim oboljenjima, imate citostatike koji izazivaju teške poremećaje, poput gubitka kose, neuropatije ili problema sa jetrom ili srcem, ali se to manje zlo toleriše da bi se prevazišlo veće zlo, poput smrtnog ishoda, ili drastičnog skraćenja života“, kaže naš sagovornik.

Kada su u pitanju hitne situacije, za period od 10 godina koliko je standardan period potreban za pronalaženje leka, postavlja se pitanje šta će biti sa ovom pandemijom. Ona će odneti na desetine miliona žrtava. Samo opstajanje virusa u cirkulaciji omogućava da rastu njegova infektivnost i virulentnost, a time i broj smrtnih ishoda.

Profesor kaže da nije nezamislivo, tačnije da je to jedna od mogućih opcija daljeg razvoja pandemije koronavirusa „da uz mutacije poraste njegova virulentnost i smrtnost sa recimo 0,2 odsto na 50 odsto i da svaki drugi umire, što bi bilo katastrofalno i prevazilazilo bi ono što se u srednjem veku dešavalo u epidemiji kuge“.

„Zadatak naučnika je da što pre razviju lekove. Vreme za pronalazak leka je danas moguće skratiti, jer se nauka razvija i tehnologija napreduje. Drugi način da se vreme za pronalaženje leka skrati je da se postojeći lekovi prenamenuju“, smatra profesor i dodaje da bi neki lek delovao mora da ima određenu strukturu i da reaguje sa određenim receptorima u organizmu.

Prenamena lekova

„Retrospektivno, farmakološkom analizom i statističkim praćenjem dejstava raznih lekova, kako željenih tako i neželjenih, možemo doći do indikacija da bi lekovi namenjeni za neke bolesti mogli biti korisni za neke potpuno druge“, kaže profesor Saičić i dodaje da se to već dešavalo.

On je naveo primer leka koji je bio namenjen za srčana oboljenja, a koji se pokazao korisnim protiv ćelavosti, ili aspirina koji se pokazao korisnim kod kolon-rektalnog kancera, za koji je registrovan pre nekoliko godina, ili leka koji je korišćen za onkološke bolesti i koji se pokazao korisnim za muliplu sklerozu za koju nema mnogo lekova.

„Lek deksazon je jedan od retkih lekova koji su prenamenovani za lečenje kovida, koji daje efekat. To je lek iz grupe kortikosteroida, koji svojim imunosupresivnim dejstvom zapravo sprečava citokinsku oluju u momentu kada se reakcija našeg imunskog sistema otgne kontroli, i kada on počne da napada sopstveno plućno tkivo, uništava ga i vodi u smrt. To je kod kovida najčešći uzrok smrti“, kaže profesor i dodaje da terapija deksazonom za 30 odsto snižava smrtnost u takvim slučajevima, što je značajan rezultat.

Profesor kaže da je to jedan od retkih primera uspešnog prenamenovanja postojećih lekova za terapiju kovida.

On je pomenuo i dva leka kojima se daju najveće šanse – molnupiravir, antiviralni lek koji je razvila kompanija Merk i pakslovid, lek koji blokira enzim koji je virusu potreban da bi se umnožavao, koji je razvila kompanija Fajzer.

Sa pakslovidom su prekinuti klinički testovi pre nego što je bilo planirano, jer je nađeno da ima visoku efikasnost, za 89 odsto sprečava smrtni ishod ili teški oblik kovida kod ugroženih pacijenata. Shvatili su da je, kada je ovaj lek u pitanju, besmisleno produžavati studije i vreme ispitivanja jer će mnogi ljudi umreti koji ne dođu do leka na vreme, pa su odmah krenuli u proces registracije.

Lek molnupiravir za 50 odsto smanjuje rizik od hospitalizacije.

Takođe je pomenuo i lek remdesivir koji odobrila američka Agencija za hranu i lokove (FDA), iako zapravo nije pokazao efikasnost u onome što je najvažnije. On skraćuje boravak pacijenta u bolnici za nekoliko dana, ubrzava oporavak, što nije beznačajno, ali on ne snižava smrtnost.

„Slično je i sa japanskim lekom favipiravir, koji  je prevashodno razvijen protiv gripa i kada se daje u ranoj fazi bolesti smanjuje simptome i skraćuje njeno trajanje, ali ne utiče na procenat smrtnog ishoda i ozbiljnih formi kovida“, kaže profesor i dodaje da su to neki primeri prenamenovanja koje je samo delimično uspešno.

Prenamenovanje lekova skraćuje vreme razvoja novog leka, jer se pretklinička ispitivanja, koje su uzimala najviše vremena, ovde zapravo preskaču, kaže profesor.

„Ovde se samo ispituje efikasnost leka i ukoliko se doziranjem ne premašuje doza koja je ranije ustanovljena kao maksimalna ili terapeutska za prethodnu medicinsku indikaciju, onda vi praktično odmah možete da koristite taj lek za drugu indikaciju. Ako se on i zvanično regustruje za novu namenu, onda imate lek koji je preskočio godine i godine ispitivanja i tako se može doći do bržeg lečenja“, objašnjava profesor Saičić.

To ne znači da se ne razvijaju novi lekovi, jednostavno se pravi neka vrsta balansa između već postojećih i novih lekova.

„Ukoliko se koristite stvarima koje su već poznate, uštedećete na vremenu, ali možda nećete moći da dosegnete željenu efikasnost, jer ipak je taj lek pravljen za nešto drugo. Sa druge strane, ako krenete sa inovativnim, novim lekom potpuno drugačije strukture, to će da traje godinama i onda kada ga napravite, možda više nikome neće trebati“, kaže naš sagovornik.

On dalje objašnjava da „kompromis može da se pravi, da postojeće strukture aktivnih lekova budu osnov za dalji razvoj, i to je ono što je naš pristup“.

„Mi krećemo od jedinjenja koja su poznata kao klinički prihvaćeni lekovi za određene bolesti, a onda na osnovu tih struktura evoluiramo i tražimo neke nove, koje će biti modifikovane tako da daju jači efekat. Ona tada ne mogu više da se tretiraju kao poznata jedinjena jer su promenjena, ali s obzirom na to da pripadaju istoj porodici, da se zna koji bi bio mehanizam nihovog dejstva, pretkliničke studije i sve ono što prethodi odobrenju jednog leka trebalo bi da bude mnogo kraće nego kada krećete od samog početka“, kaže profesor Saičić za N1 i dodaje da u međuvremenu rade na novim generacijama, derivatima i analozima tih jedinjenja, koja će biti efikasnija i zahtevaće dopunski rad i ispitivanja da bi se registrovala, ali u kontinuitetu, kroz nekoliko generacija se mogu dobiti proizvodi koji će biti rastuće efikasnosti.

Više vesti o kovidu-19 i posledicama pandemije u zemlji i svetu čitajte na stranici Koronavirus.

Komentari

Vaš komentar