Mit teorije privrženosti: Da li je majka zaista ključna osoba za razvoj deteta?

Zdravlje 14. maj. 202223:13
Podeli:
Izvor: Shutterstock

Zapadni model odgajanja dece polazi od toga da je majka ili da su roditelji ključne osobe za razvoj deteta. Ali u stvarnosti to baš i nije tako.

„Mama je najbolja!“ Takva parola mogla se videti u rukama zrelih muškaraca na fudbalskom stadionu. Veza između deteta i majke smatra se posebnom osnovom u razvoju čoveka, jer ona pomaže da se stvori osnovno poverenje prema okolini.

Povezane vesti

I jedan i drugi roditelj može, naravno, da stvori posebnu vezu sa svojim detetom. Ali posebno slika brižne majke i prisna veza majke i deteta koja iz toga nastaje urezala se u kolektivnu svest na Zapadu, piše DW, prenosi N1 Zagreb.

Veza u ranom detinjstvu

Sigurno ima i majki koje nisu brižne i nema svako dobar odnos sa svojom majkom, ali uopšteno majka važi za osobu koja od početka dete štiti, od prvog telesnog kontakta, takozvanog “bondinga”, odmah nakon rođenja.

Naročito majka oseća potrebe deteta, tu ono nađe utehu, tu je sigurno.

"Majka je jedino biće na svetu koje te voli i pre nego što te upozna", utvrdio je švajcarski pedagog Johan Hajnrih Pestalozi još krajem 18. veka.

Ova metoda odgoja, u kojoj je pre svega majka celog života najvažnija osoba kojoj je dete privrženo i koja se zauzima za sve potrebe deteta, ima začetak u teoriji privrženosti. Tu teoriju je razvio britanski psihoanalitičar i dečji psihijatar Džon Bolbi. Naročito na Zapadu ta teorija se smatra zlatnim standardom metode odgoja.

Bolbi je sistemski istraživao siročad koja su zbog odvajanja od majke imala nedostatke u razvoju. Kod brojnih učenika upadljivog ponašanja i mladih kradljivaca on je utvrdio da je rano došlo do kidanja veze sa majkom. U svojoj knjizi "Privrženost – Analiza odnosa majke i deteta" koju je objavio 1969. bavio se ne samo smetnjama nego i pozitivnim faktorima odnosa majke i deteta.

Uteha kod osoba kojoj smo privrženi

Prema teoriji privrženosti, osoba kojoj je dete privrženo je ona osoba koju dete traži, na primer, kad padne sa ljuljaške ili za kojom dete plače u slučaju razdvajanja, kaže psihijatar za decu i mlade Karl-Hejnc Briš, koji je zagovornik teorije privrženosti.

Takva prisna veza nastane otprilike za godinu dana, kaže profesor na Paracelzusovom medicinskom privatnom univerzitetu u Salzburgu.

Privrženost prema tomu znači dugotrajna emocionalna veza sa određenom osobom, koja je nezamenjiva. Dete traži njenu blizinu i pomoć kad oseća bol, strah ili tugu i ne može samostalno sa tim da izađe na kraj.

Među osobine osobe kojoj je dete privrženo pripada osetljiv karakter, koji reaguje na emocije deteta, kaže Briš. Nije dovoljno samo da zajedno provoditi vreme. Samo onaj ko se za njega brine može da uteši dete koje plače. Tek tada osoba kojoj je dete privrženo deluje prema njegovim potrebama.

Da li teorija privrženosti uvek važi ?

Hajdi Keler, psihologa na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu, u svojoj knjizi "Mit teorije privrženosti" kritikuje poimanje na Zapadu da bi teorija privrženosti trebalo uvek da važi.

U brojnim kulturama nije uobičajeno da o detetu brinu samo roditelji, veliku ulogu u odgoju igraju i rođaci, bake i dede, braća i sestre, ali i komšije. U brojnim kulturama za odojčad i malu decu brinu grupe povezane rodbinskim i drugim odnosima, kaže Keler.

Ona je kao profesor psihologije deset godina istraživala kako deca odrastaju u različitim kulturama. Zbog toga je boravila u afričkim zemljama, u Indiji, Južnoj Americi, SAD, Evropi i na Bliskom istoku. U velikim gradovima i zabačenim selima.

Presudno za emocionalno zdrav razvoj je da dete u detinjstvu dobije dovoljno ljubavi i pažnje od osobe kojoj je privrženo. A to ne mora uvek da bude majka ili roditelji. Veoma  je važan kontakt sa drugim osobama kako bi se razvile socijalne sposobnosti. Od toga deca samo profitiraju, kaže Keler.

Osim toga, stalna dostupnost i potreba da se stalno udovolji željama deteta može kod nekih žena da izazove iscrpljenost, dodaje Keler.

Rezultati dugoročne studije

Keler ukazuje na dugoročne studije američkih psihologa Emi Verner i Rut Smit koje su 40 godina pratile stotine dece, koja su bila rođena 1955. na ostrvu Kavaji, Havaji.

Trećina dece je odrastala u teškim porodičnim odnosima ili siromaštvu. Ali, uprkos tome ta deca su se uspešno razvijala i bez upadljivog ponašanja. Razlog je, prema studiji, to što su ta deca bila privržena svojim vršnjacima, komšijama, učiteljima ili usvojiteljima, a ne majci ili ocu.

Privrženost nema veze sa rodbinskim odnosima

"Kod izbora svojih roditelja čovek ne može da bude dovoljno oprezan", napisao je ironično psiholog Pol Vaclavik, jer brojna psihička oboljenja imaju uzrok u ranom detinjstvu i osobama kojima su deca privržena. To ne moraju uvek da budu majka ili otac.

I psihijatar za decu i omladinu Karl Hejnc Briš potvrđuje da deca postavljaju prioritete i najčešće imaju jednu ili dve osobe kojima su privržena.

"Deca po pravilu daju prednost onomu ko je prema njima pažljiviji". To ne moraju uvek da budu majka i otac, to mogu biti i druge osobe.

On dodaje da privrženost "nema veze sa biološkom srodnošću". Naučno nije dokazano da su deca više privržena krvnim srodnicima, piše DW.