Koje su najčešće bolesti bubrega i kako ih prepoznati

Zdravlje 04. okt 202209:332 komentara
bubreg
Izvor: Shutterstock

Spektar bolesti bubrega koji se javlja u našoj populaciji i u svetu dosta je širok i dobrim delom zavisi od geografske regije. Danas se u svetu govori o pandemiji hronične bubrežne slabosti i smatra se da svaki deseti stanovnik planete ima neki stepen hroničnog oštećenja bubrega, kaže za portal N1 prof. dr Rajko Hrvačević, internista-nefrolog.

Hroničnu bubrežnu slabost uzrokuju brojna oboljenja uključujući različite upalne (glomerulonefritisi, pijelonefritisi, intersticijski nefritisi), metaboličke (dijabetesna nefropatija, urična nefropatija), nasledne bolesti (policistična bolest bubrega, Alportov sindrom, Fabrijeva bolest i druge hereditarne bolesti), sistemske bolesti vezivnog tkiva (lupus, vaskulitisi), kalkuloza bubrega i mokraćnog trakta, hematološke bolesti (multipli mijelom), kongenitalne anomalije urinarnog trakta sa posledičnim hroničnim upalnim oboljenjem i/ili kalkulozom (vezikoureteralni refluks, suženja mokraćnih kanala), balkanska endemska nefropatija, oštećenja bubrega uzrokovana različitim lekovima, maligni tumori bubrega i urinarnog trakta čija je incidencija u porastu tokom proteklih par decenija i drugo.

Ipak, najčešći uzrok hronične bubrežne slabosti, posebno u zemljama razvijenog sveta, danas predstavljaju oštećenja bubrega u sklopu šečerne bolesti i povišenog krvnog pritiska. Praktično, oko 40 odsto bolesnika koji se danas leče dijalizom upravo imaju ovaj uzrok oštećenja bubrežne funkcije, navodi dr Hrvačević.

„Problem je što se ova oštećenja funkcije bubrega, zbog nedostatka simptoma ili prisustva malog broja simptoma, uglavnom otkrivaju tek u kasnijim stadijumima bolesti odnosno godinama ili decenijama posle otkirivanja šećerne bolesti ili hipertenzije“, ističe on.

Isto tako, kaže dr Hrvačević, savremeni način života koji karakteriše velika količina stresa i upotreba analgetika te porast malignih oboljenja čije lečenje često zahteva primenu hemioterapije, takođe mogu dovesti do oštećenja bubrega.

Prema njegovim rečima, posebno treba izdvojiti nekritičnu primenu nesteroidnih antireumatika (ibuprofen, diklofenak, naproksen i drugo) koji se mogu dobiti i bez lekarskog recepta.

„Primena ovih lekova može kod nekih pacijenata dovesti do posebnog oblika upale bubrega (tubulointersticijski nefritis) ili češće do toksičnog oštećenja bubrega, naročito kod pacijenata koji već imaju oštećenu bubrežnu funkciju. Iz svakodnevnog kontakta sa pacijentima uočio sam da su mnogi pacijenti sa hroničnim oštećenjem bubrežne funkcije neobavešteni o mogućnosti pogoršanja iste tokom primene ovih analgetika, posebno ako ih uzimaju kontinuirano u dužem vremenskom periodu“, kaže dr Hrvačević.

Takođe, relativno česta primena inhibitora protonske pumpe koji se koriste za lečenje bolesti želuca i gastroezofagealnog refluksa (omeprazol, pantoprazol, esomeprazol, robeprazol i dr.) kod duže primene može dovesti do oštećenja funkcije bubrega ili pogoršati već postojeće oštećenje, dodaje on.

„Naravno, i neki antibiotici, antimikotici ili antivirusni lekovi kao što su aminoklikozidi (Gentamicin, Amikacin, Netilmicin), Amfotericin, Aciklovir i dr. takođe mogu dovesti do reverzibilnog ili ređe ireverzibilnog oštećenja funkcije bubrega. Nažalost, različite vrste oštećenja bubrega se javljaju i kod primene najnovijih oblika terapije za različite maligne bolesti odnosno primene tzv. biološke terapije“, ističe on.

Generalno, svim pacijentima koji imaju neki stepen oštećenja bubrežne funkcije savetuje se da o tome obavezno informišu lekara koji im propisuje neku medikamentoznu terapiju ili da po potrebi konsultuju nefrologa, naglašava dr Hrvačević.

Kako prepoznati bolesti bubrega

Bolesti bubrega i mokraćnog trakta inicijalno se prepoznaju na osnovu simptoma i znakova koji se registruju tokom fizikalnog pregleda lekara. Spektar simptoma i znakova bubrežnih oboljenja je dosta širok i dobrim delom zavisi od vrste bubrežnog oboljenja.

„Najčeći simptomi su tupi ili oštri slabinski bolovi koji mogu biti bez propagacije ili sa propagacijcom duž mokraćnih kanala, kada su praćeni mučninom i povraćanjem, što uglavnom srećemo kod pacijenata sa kamencima u mokraćnom traktu. Pored toga, bubrežne bolesti se mogu manifestovati pojavom otoka tela (posebno lica i nogu) te tegobama sa mokrenjem (učestalo mokrenje uključujući noćno mokrenje, izmenjena količlina te izgled i miris mokraće, prisustvo krvi ili pene u mokraći itd)“, navodi doktor.

Jedan od važnih znakova koji može upućivati na bubrežno oboljenje jeste povišen krvni pritisak. Kada dođe do razvoja hronične bubrežne slabosti onda klinička slika zavisi od uzročnog oboljenja i stadijuma hronične bubrežne slabosti, dodaje on.

„U početnim stadijumima hronične bubrežne slabosti bolesnici mogu biti praktično bez ikakvih simptoma te se bolest otkiva uglavnom putem laboratorijskih pretraga (patološki nalaz u mokraći, povišen serumski kreatinin i drugo). Nekada je prvi znak hronične bubrežne slabosti povišen krvni pritisak pa je neophodno da svi pacijenti sa hipertenzijom budu podvrgnuti laboratorijskim analizama i pregledu nefrologa. Kao što je navedeno napred, jedan od prvih znakova može biti takođe učestalo mokrenje, mokrenje tokom noći, suvoća usta i pojačana žeđ te promene u izgledu mokraća (bleda, penušava mokraća ili prisustvo krvi u mokraći)“, ukazuje on.

Dr Hrvačević ističe da je hronična bubrežna slabost progresivna bolest i da na njen tok utiče pre svega aktivnost uzročne bolesti, ali svaki drugi stres kao što je dehidratacija, razne infekcije ili uzimanje nefrotoksičnih lekova dovode do njenog pogoršanja.

„U odmaklom stadijumu hronične bubrežne slabosti praktično nema organskog sistema u našem telu koji ne može biti pogođen. Najčeće se javlja zamor, gušenje, gubitak apetita, mučnina, povraćanje, svrbež kože i pojava kožnih krvarenja, otoci tela, poremećaji stanja svesti, iritabilnost, usporen misaoni tok, bolovi u kostima, grčevi u mišićima i dr. Ukoliko se ne pristupi lečenje nekom od metoda za zamenu bubrežne funkcije (hemodijaliza, peritoneumska dijaliza ili transplantacija) bolest se završava fatalnim ishodom“, upozorava doktor.

Rani znaci bolesti bubrega

Svaki slabinski bol ili pojava otoka ne znače uvek i postojanje bubrežne bolesti, kaže dr Hrvačević i dodaje da će u takvim situacijama lekar, na osnovu karakteristika slabinskog bola ili otoka te uz pomoć laboratorijskih analiza, utvrditi da li su slabinski bolovi posledica bubrežne bolesti ili bolesti kičmenog stupa i slabinskih mišića.

Isto tako otoci nogu su relativno često uzrokovani drugim oboljenjima kao što su bolesti vena i limfnih sudova, uzimanja nekih lekova (amlodipin i drugi vazodilatatori koji se koriste za lečenje povišenog krvnog pritiska), reumatskih oboljenja, smanjene funkcije štitaste žlezde, nedostatkom belančevina u krvi ili pak izražene gojaznosti.

Međutim, dodaje doktor, u svojim početnim stadijumima hronična bubrežna slabost pa i neke upalne bolesti bubrega kao što su glomerulonefritisi te oštećenja bubrega u sklopu šečerne bolesti ili povišenog krvnog pritiska, mogu biti bez ikakvih simptoma.

„Dijagnoza bubrežne bolesti se tada postavlja samo na osnovu laboratorijskih pretraga (povišena vrednost serumskog kreatinina, patološki nalaz u urinu u smislu postojanja povećane količine belančevina u mokraći te prisustva eritrocita, leukocita ili cilindara u sedimentu urina). Uz to se pacijent obavezno podvrgava ultrasonografskom pregledu bubrega koji može pokazati smanjenje veličine bubrega ili redukciju bubrežnog parenhima te druge abnormalnosti kao što je zastoj mokraće u bubrezima, prisustvo cističnih formacija, kamenaca, suženja mokraćnih kanala i tumorskih formacija)“, kaže on.

Prema rečima dr Hrvačevića, zahvaljujući kolor dopler ehoangiografiji danas smo takođe u mogućnosti da procenjujemo cirkulaciju krvi u bubregu, što je od posebne važnosti kod ispitivanja uzroka povišenog krvnog pritiska, ali i za prognozu hroničnog oštećenja bubrega.

„Zavisno od ovih inicijalnih nalaza pacijenta je potrebno uputiti na dalje nefrološko ispitivanje sa ciljem da se postavi konačna dijagnoza i odredi adekvatna terapija“, dodaje on.

Rana dijagnoza hronične bubrežne slabosti ima veliki značaj jer se primenom odgovarajućih terapijskih i dijetetskih mera progresija bubrežne slabosti može značajno usporiti, a ponekad i zaustaviti, ističe doktor.

„Stoga se svim pacijentima koji imaju rizik za nastanak hronične bubrežne slabosti (pacijenti koji imaju šečernu bolest, povišen krvni pritisak, pacijenti sa porodičnim opterećenjem za bubrežne bolesti, pacijenti u odmakloj životnoj dobi) savetuju godišnji laboratorijski pregledi (merenje krvnog pritiska, određivanje kreatinina u krvi i pregled mokraće te ultrazvučni pregled bubrega i mokraćnog trakta)“, kaže on.

Simptomi i laboratorijske analize koje ukazuju na problem

Klinička slika zavisi od vrste oboljenja bubrega i stadijuma bolesti, ističe dr Hrvačević.

„U početku bolesnici mogu da budu praktično bez ikakvih simptoma, posebno kada su u pitanju oštećenja bubrega u sklopu šečerne bolesti, hipertenzije ili nekih imunoloških upalnih oboljenja (različite vrste glomerulonefritisa i drugih nefrtisa). U ovakvim slučajevima jedini način da se to oštećenje utvrdi jesu laboratorijske analize (patološki nalaz u mokraći, povišen serumski kreatinin i drugo)“, kaže on.

Doktor ukazuje da treba imati u vidu da normalna vrednost serumskog kreatinina ne znači obavezno i odsustvo bolesti bubrega.

„Naime, vrednost serumskog kreatinina raste tek kada je bubrežna funkcija smanjena za 50 odsto i više. Stoga su u celokupnom sagledavanja pacijenta po pitanju bubrežne bolesti obavezno radi pregled urina te pregled nefrologa uključujući ultrasonografski pregled bubrega i mokraćnog trakta“, navodi on.

Na oboljenje bubrega takođe može da uputi postojanje malokrvnosti koja se obično javlja kada postoji i oštećenje bubrežne funkcije.

„Kada su u pitanju upalne bolesti bubrega (posebno u sklopu primarnih i sekundarnih glomerulonefritisa) u laboratorijskim analizama možemo registrovati ubrzanu sedimentaciju eritrocita, promene u krvnoj slici i serumskim proteinima te pozitivne specifične imunološke testove kao što su antinuklearna antitela, p-ANCA, C-ANCA, smanjenje vrednosti pojedinih komponenti komplementa itd“, ističe dr Hrvačević.

Kod uznapredovale bubrežne slabosti u laboratorijskim pretragama se takođe registruju poremećaji serumskih elektrolita (posebno kalijuma, kalcijuma i fosfora) te promene kiselosti krvi odnosno acidoza, dodaje on.

„U dijagnostici retkih bolesti bubrega danas nam na raspolaganju stoje i vrlo specifični testovi uključujući i ispitivanje genetskih mutacija kojima se postavlja ili potvrđuje dijagnoza hereditarnih nefropatija (Alportov sindrom I bolest i bolest tankih bazalnih membrana, Fabrijeva bolest, tuberozna skleroza i drugo)“, navodi on.

Nekada je prvi znak bubrežne bolesti povišen krvni pritisak, pa je neophodno da svi pacijenti sa hipertenzijom budu podvrgnuti laboratorijskim pregledima i pregledu nefrologa, kaže sagovornik portala N1.

Dodaje da drugi simptomi uključuju učestalo mokrenje, mokrenje tokom noći, suvoću usta i pojačanu žeđ, kao i promene u količini i izgledu mokraće (bleda, penušava mokraća ili prisustvo krvi), slabinske bolove i otoke tela.

U odmaklom stadijumu praktično nema organskog sistema u našem telu koji ne može da bude pogođen. Najčeće se javlja zamor, gušenje, gubitak apetita, mučnina, povraćanje, svrab kože i pojava kožnih krvarenja, sivo žučkasta boja kože, otoci tela, poremećaji stanja svesti, iritabilnost, usporen misaoni tok, bolovi u kostima, grčevi u mišićima, gubitak libida i potencije, poremećaji menstrualnog ciklusa i drugo“, navodi on.

Isto tako je važno znati, dodaje dr Hrvačević, da maligni tumori u svom početku, kada su hirurškim putem potpuno izlečivi, ne daju praktično nikakve simptome.

„Neretko ih otkrivamo ultrazvučnim pregledom koji se radi drugim povodom te je odatle u kliničoj praksi uvreženi naziv incidentomi (slučajno otkiveni tumori). Pojava bola u slabini, krvi u mokraći i nekih drugih opštih simptoma, nažalost neretko znači uznapredovalu malignu bolest kod koje su izgledi za potpuno izlečenje znatno manji“, upozorava doktor.

Koja je najčešća bolest bubrega

Lečenje bubrežne bolesti zavisi od vrste bolesti dok lečenje hronične bubrežne slabosti pored tog lečenja podrazumeva i lečenje njenih komplikacija i priduženih oboljenja koja negativno utiču na progresiju hronične bubrežne slabosti, ističe dr Hrvačević.

„Najčešće bolesti bubrega danas su bolesti bubrega u sklopu šečerne bolesti i povišenog krvnog pritiska. U tom smislu jako je bitna dobra kontrola povišenog krvnog pritiska čije vrednosti treba da budu normalne ili manje od 130/80 mmHg. Lekovi izbora su ACE inhibitori ili blokatori AT receptora koji pored smanjenja pritiska imaju i zaštitni efekat na preostale zdrave funkcionalne delove bubrega i mogu dovoditi do smanjenja količine belančevina koja se gubi mokraćom“, navodi on.

Međutim, dodaje on, kod većine pacijenata za dobru kontrolu povišenog krvnog pritiska neophodna je kombinacija ovih lekova sa drugim grupama lekova kao što su antagonisti kalcijum, beta blokatori i dr.

Pročitajte još:

„Kod pacijenata koji imaju šečernu bolest od ogromne je važnosti postizanje dobre kontrole nivoa glukoze u krvi odnosno održavanje koncentracije glikoziliranog hemoglobina (hemoglobin A1C) ispod 7 odsto. Od skoro nam je na raspolaganju nova grupa lekova – SGLT2 inhibitori. Ovi lekovi pored smanjenja nivoa glukoze u krvi imaju i zaštitno dejstvo na bubrega (smanjenje gubitka belančevina putem bubrega i drugi efekti) pa prema najnovijim studijama kod pacijenata sa šečernom bolešću mogu da smanje rizik razvoja hronične bubrežne slabosti za oko 30 odsto odnosno da značajno uspore progresiju već postojeće hronične bubrežne slabosti“, kaže doktor.

Najnovija istraživanja pokazuju da sličan efekat na usporavanje progresije hronične bubrežne slabosti mogu imati i najnoviji nesteroidni antagonisti mineralokortikoidnih receptora (finerenon), dodaje.

„Kombinacija ovog leka sa SGLT2 inhibitorima i ACE inhibitorim/blokatoirima AT receptora može imati suplementaran ili aditivan efekat, ali je nažalost limitirana pojavom povišene vrednosti kalijuma u serumu, što opet zahvaljujući novoj generaciji jonoizmenjivačkih smola u crevima (patiromer) i ne mora biti nerešiv problem“, kaže on.

Prema njegovim rečima, u odmaklim stadijumima bolesti jako je bitno regulisati nivo fosfata u krvi što se pored dijete postiže i primenom tzv. helatora fosfora odnosno vezivača fosfora u probavnom trakt koji smanjuju resorpciju fosfora unetog hranom.

„Danas nam na raspolaganju stoje brojni tzv. nekalcijumski vezivači fosfora (lantan karbonat, sevelamer i drugo) koji su su znatno bezbedniji u pogledu izbegavanja kalcifikacija krvnih sudova i srčanih zalistaka, ali su nažalost i znatno skuplji“, naglašava on.

Dr Hrvačević kaže i da je blagovremena korekcija nedostatka vitamina D, koja praktično uvek prati odmakle stadijume hronične renalne slabosti, takođe od velike važnosti, posebno za izbegavanje komplikacija na skeletnom sistemu.

„Ukoliko u sklopu povišenih koncentracija fosfora u krvi dođe do razvoja pojačana aktivnost paratireoidnih žlezda (sekundarni hiperparatireoidizam) danas umesto operativnog lečenja na raspolaganju imamo vrlo efikasne lekove za smanjenje njihove aktivnosti (cinacalcet, etelcalcetide)“, kaže on.

Dodaje da je malokrvnost „redovan pratilac hronične renalne slabosti i ona se danas može uspešno korigovati primenom različitih parenteralnih preparata gvožđa i stimulatora eritropoeze (rekombinovani eritropoetini i sl. lekovi) odnosno lekova koji stimulišu koštanu srž na produkciju crvenih krvnih zrnaca“.

„Postoji više preparata na tržištu i oni se uglavnom koriste u vidu injekcije koje se daju potkožno na 7 ili 15 dana. U završnom je ispitivanju grupa lekova koji će za istu namenu moći da se koriste u obliku tableta“, kaže doktor.

U odmaklim stadijima bolesti javlja se i acidoza (pojačana kiselost krvi) koje se koriguje primenom bikarbonata, dodaje.

Hronična bubrežna slabost je progresivna bolest i na njen tok utiče pre svega aktivnost uzročne bolesti, ali svaki drugi stres kao što je dehidratacija (gubitak tečnosti), razne infekcije ili uzimanje nefrotoksičnih lekova dovode do njenog pogoršanja, kaže dr Hrvačević.

„Pacijenti sa hroničnom bubrežnom slabošću treba da se kod uzimanja novih lekova obavezno konsultuju sa lekarom (kada god je moguće sa internistom ili nefrologom) oko bezbednosti uzimanja leka ili potrebe da se njegova doza prilagodi stepenu bubrežne slabosti, imajući u vidu da se mnogo lekovi izlučuju preko bubrega te da neprilagođena doza može dovesti do njihove akumulacije u krvi sa ispoljavanjem brojnih neželjenih efekata“, upozorava doktor.

On dodaje da posebno treba obratiti pažnju na lekove koji se uzimaju bez lekarskog recepta kao što su nesteroidni antireumatici (diklofenak, ibuprufen i drugi lekovi iz ove grupe), aminoglikozidni antibiotici (amikacin, gentamicin) te inhibotori protonske pumpe (omeprazol, panoprazol i drugi) odnosno lekovi koji se koriste za smanjenje gorušice, a za koje se publikuje sve više podataka o nepovoljnom uticaju na bubrežnu funkciju.

„Jodni kontrasti koji se danas često koriste kod radioloških pregleda (kompjuterizovana tomografija, intravenska urografija i drugo) mogu ispoljiti toksičan efekat na bubrege i dovesti do pogoršanja hronične bubrežne slabosti, posebno kod bolesnika sa odmaklim stadijumima bubrežne slabosti i kod pacijenata sa oštećenjem bubrega koje je uzrokovano šečernom bolešću. Stoga je jako važno da se ovi pregledi, ukoliko su neophodni, kod pacijenata sa bubrežnom slabošću izvode po posebnom posebnom protoklu sa ciljem da se minimizira toksični efekti kontrasta na bubrege“, smatra on.

Bakterijske infekcije urinarnog trakta su takođe dosta česte u kliničkoj praksi, posebno u ženskoj populaciji. Najčešće se radi o infekcijama mokraćne bešike (cistitis) koje uzrokuju crevni patogeni (Ešerihija koli, Proteus, Klebsijela, Enterokok i drugi).

„Ukoliko se infekcije ne leči pravovremeno ona se može proširiti na bubreg što je praćeno pojavom slabinskog bola, visoke temperature, tresavice, slabosti, mučnine i drugih nespecifičnih simptoma. Infekcije se leče primenom antibiotika, a savetuje se da se pre započinjanja antibiotske terapije ostavi uzorak urina za urinokulturu. Antibiotska terapija se može započeti odmah, a po pristizanju rezultata urinokulture ona se po potrebi menja u skladu sa nalazom antibiograma“, kaže on.

Kod svih osoba sa ponavljanim infekcijama mokraćnog trakta savetuje se obavezno ultrasonografski pregled bubrega i urinarnog trakta i/ili MSCT urografija.

„Cilj ovih pregleda je da se isključe oboljenja koja podržavaju nastanak urinarnih infekcija (anatomske anomalije, vezikoureteralni refluks, kamenci, suženja mokraćnih kanal, uvećanje prostate i drugo). Ponavljane epizode urinarnih infekcija pored kratkih kura antibiotika mogu zahtevati i višemesečnu primenu profilaktičkih doza antibiotika ili uroantiseptika i vakcina“, ističe dr Hrvačević.

Preventivne mere, dodaje on, uključuju pojačan unos tečnosti (uključujući dve tri šolje urološkog čaja dnevno), izbegavanje odlaganja pražnejnja mokraćne bešike, nošenje pamučnog veša, utopljavanje nogu i donjeg dela tela tokom hladnog vremena te tuširanje pre i posle odnosa.

Nefrolitijaza (prisustvo kamenaca u bubrezima i mokraćnom traktu) je relativno česta bolest u Srbiji. Za rešavanje kamenaca danas urolozima na raspolaganju stoji više vrlo efikasnih neoperativnih metoda lečenja, kaže doktor.

„Ponavljani i obostrani kamenci u bubrezima mogu da dovedu do oštećenja bubrežne funkcije. Stoga se kod ovih bolesnika savetuje obavezno metaboličko-endokrinološko ispitivanje od strane nefrologa čiji je cilj otkrivanje uzroka stvaranja kamenaca i rešavanje istog. Pacijentima sa nefrolitijazom savetuje se pojačan unos tečnosti (2,5 do 3 litra dnevno), negazirane vode, limunada i urološki čajevi a izbegavanje gaziranih voda i soka od grejpfruta te velikih količina vitamina C koji pojačava izlučivanje oksalata mokraćom i na taj način povećava rizik od nastabka kamenca“, navodi on.

Doktor dodaje se u ishrani savetuje manji unos soli i belančevina životinjskog porekla te namirnica bogatih oksalatima (lisnato povrće, orašasti plodovi, čokolada i drugo). Unos mleka i mlečnih proizvoda je dozvoljen, ali sa njim ne treba preterivati, smatra on.

„Značajan napredak je napravljen i u lečenju nekih ređih bolesti bubrega kao što je policistična bolest. Naime, primena leka Tolvaptana koji nažalost još nije registrovan u našoj zemlji, usporava pogoršavanje funkcije bubrega kod ovih bolesnika. Lečenje primarnih i sekundarnih glomerulonefritisa podrazumeva primenu imunosupresivne terapije. Zadnjih godina napravljen je značajan napredak uvođenjem u praksu novih imunosupresiva i tzv. biološke terapije odnosno različitih humanizovanih monoklonskih antitela koji su registrovani i u Srbiji“, ukazuje doktor.

Koja je hrana dobra za bubrege

Dr Hrvačević naglašava da ishrana pacijenta može uticati na progresiju hronične bubrežne slabosti i njene komplikacije.

„Naime, smanjenje unosa proteina pored usporavanja progresije hronične bubrežne slabosti može uticati i na smanjenje produkcije ureje i drugih uremijskih toksina te smanjenje opterećenja organizma kiselinama i fosforom. Optimalna dijeta mora biti prilagođena svakom pojedinačnom pacijentu i nužno je da u njenom kreiranju učestvuju nefrolog i lekar specijalista higijene ishrane. U principu, u najvećoj meri ona zavisi od stepena bubržne slabosti, tipa bubrežne slabosti te prisustva drugih pridruženih oboljenja kao što su povišen krvni pritisak, dijabetes ili srčana slabost“, objašnjava on.

Isto tako, dodaje doktor, neki laboratorijski rezultati kao što su koncentracija kalijuma ili fosfata u krvi pacijenta mogu zahtevati modifikaciju dijete.

Kod pacijenata koji imaju jačinu glomerulske filtracije (GFR) ≥60 mL/min/1.73 m2 nije nužno uvođenje posebnih dijetetskih mera u odnosu na zdrave osobe odnosno njima se savetuje samo zdrav način ishrane. Kod pacijenata koji imaju jačinu glomerulske filtracije manje od 60 mL/min/1.73 m2 savetuju se sledeće dijetetske mere:

● Dnevni unos proteina 0.6 -0.8 g/kg po kilogramu telesne težine pri čemu treba voditi računa o stepenu uhranjenosti pacijenta. Kod pacijenata sa striktnijim smanjenjem unosa proteina lekar može odrediti nadoknadu esencijalnih amino kiselina u formi tableta. Periodični pregledi nefrologa I nutricioniste su obavezni kako bi se izbeglo uvođenje pacijenta u stanje pothranjenosti. Proteini biljnog porekla nemaju negativan uticaj na progresiju hronične bubrežne slabosti te stoga ne postoji potreba za restrikcijom njihovog unosa.

● Preteran unos soli može dovesti do pogoršanja hipertenzije (povišenog krvnog pritiska), otoka tela odnsno pojave viška tečnosti u telu sa posledičnim negativnim uticajem na stanje kardiovaskularnog sistema. Stoga se pacijentima koji imaju povišen krvni pritisak savetuje redukcija unosa natrijuma na 2,3 grama dnevno (oko 5 grama soli) pri čemu od nutricioniste treba dobiti informacije o sadržaju soli u različitim namirnicama. Unos soli može biti malo liberalniji kod pacijenata koji nemaju hipertenziju i otoke odnosno višak tečnosti u telu ili pak srčanu slabost. Primena kalijumom soli je kontraindikovana kod pacijenata sa hroničnom bubrežnom slabošću.

● Unos kalijum zavisi od njegove koncentracije u krvi. Blaži stepen hronične renalne slabosti obično ne zahteva ozbiljniju restrikciju unosa kalijuma. Međutim, treba imati u vidu da neke bolesti kao što štu šečerna bolest i uzimanje nekih lekova (ACE inhibitori, blokatori AT receptora, antagonisti meneralokrotikoidnih receptora) koji se često propisuju pacijentima sa hroničnom bubrežnom slabošću, mogu povećavati koncentraciju kalijuma u krvi sa posledičnim ozbiljnim efektima na rad srca.

●Unos kalcijum treba biti ograničen na 1-1.5 grama dnevno. Prekomeran unos kalcijum može dovesti do njegovog nepoželjnog odlaganja u krvne sudove, srčane zaliske i druga tkiva.

●Maksimalan dnevni unos fosfora ne treba da prelazi 1 gram čak i kada je koncentracija fosfora u krvi u granicama normalnog. Kod odmaklih stadijum bubrežne slabosti pored restrikcije unosa fosfora mogu biti potrebni i lekovi odnosno vezivači fosfora u probavnom traktu koji ne dozvoljavaju njegovu resorpciju u krv ili novija generacija lekova koje otežava njegovu resporpciju preko sluznice creva. Posebno treba izbegavati neorganski fosfor koji se nalazi kao konzervans u nekim pićima i namirnicama.

●Maksimalan unos kalorija treba da bude od 30 do 35 kcal/kg/day pri čemu masti treba da čine manje od 30% kalorijskog unosa (zasićene mesti manje od 10 odsto). Gojaznost ima negativan uticaj na progresiju bubrežne slabosti a takođe može biti generator oboljenja kardiovaskularnog i lokomotornog sistema.

Kako povišen krvni pritisak, dijabetes i gojaznost utiču na bubrege?

Dugogodišnja i loše kontrolisana hiperetnzija (povišen pritisak) dovodi do oštećenja krvnih sudova bubrega sa posledičnim slabljenjem bubrežne funkcije, upozorava dr Hrvačević.

„Dijabetes posle više godina trajanja, posebno kada nije dobro regulisan, dovodi do razvoja dijabetesne nefropatije koja podrazumeva vrlo specifično oštećenje bubrežnih glomerula, ali takođe krvnih sudova i drugih struktura bubrega. Kao prvi znak dijabetesne nefropatije javlja se povećana koncantracija albumina u urinu i hiperfiltracije odnosno povišena vrednost jačine glomerulske filtracije“, kaže on.

Dalja progresija bolesti može se u značajnoj meri usporiti primenom lekova iz grupe ACE inhibitora ili blokatora angiotenzinskih receptora, dodaje.

„U zadnje vreme se za istu namenu i često u kombinaciji sa napred navedenim lekovima koristi nova grupa lekova odnosno SGLT 2 inhibitori (dapagliflozin, empagliflozin). To su lekovi koji se inače koriste za lečenje šečerne bolesti, ali za koje se pokazalo da u značajnoj meri smanjuju gubitak proteina mokraćom i da usporavaju dalju progresiju oštećenja bubrežne funkcije, čak i kod pacijenata kod kojih je bubrežna slabost uzrokovana drugim oboljenjima sem dijabetesne nefropatije“, ističe on.

Prema njegovim rečima, gojaznost može dovesti do bolesti bubrega putem razvoja šečerne bolesti ili povišenog krvnog pritiska, ali i sama po sebi može generisati bubrežno oboljenje (tzv. sekundarna fokalno segmentna glomeruloskleroza) koje neretko dovodi do ozbiljnog oštećenja bubrežne funkcije ili pogoršavanja već postojeće.

Koje životne navike su najopasnije za zdravlje bubrega

Jednostavno rečeno, zdravlje bubrega čuvamo zdravim načinom života odnosno izbegavanjem gojaznosti i redovnim vežbanjem, adekvatnim unosom tečnosti (najbolje negazirane vode i limunada), izbegavanjem loših navika života kao što su pušenja cigareta i česta i neumerena konzumacija alkoholnih pića te izbegavanjem uzimanja lekova i preparata koji imaju toksički efekat na bubrege (analgetici, kreatini i slično), kaže dr Hrvačević.

„Pušenje cigareta, naime, dovodi do vazokonstrikcije (skupljanja) krvnih sudova bubrega sa posledičnim pogoršanjem postojeće bubrežne slabosti. Nekritična i česta konzumacija alkoholnih pića dovodi do dehidratacije koja ima nepovoljan efekat na funkcionisanje bubrega“, ukazuje on.

Naglašva da primena suplementa (dodataka ishrani) treba biti ciljana i uvek uz konsultaciju sa lekarem.

„Postoji izveštaji u literaturi da nekritična primena nekih suplemenata (kreatin koji koriste atlete), posebno u kombinaciji sa nefrotoksičnim lekovima ili kod osoba koji već imaju bubrežnu bolest, može biti udružena sa oštećenjem bubrežne funkcije“, dodaje on.

Kada je u pitanju fizička aktivnost, a povodom skorašnjih iskustava iz moje prakse, dr Hrvačević naglašava da fizička aktivnost treba da bude postepena i umerena.

„Ekstremna fizička aktivnost, posebno kod nepripremljenih osoba, može dovesti do rabdomiolize (oštećenja mišićnih ćelija) sa posledičnim oslobađanjem mioglobina u cikulaciju. Mioglobin može dovesti do ozbiljnog oštećenja bubrega koje ponekad zahteva primenu lečenja dijalizom. Simptomi su pojava bolova u mišićima posle fizičkog napora, tamno braon boja mokraće, smanjenje količine mokraće, mučnina, lupanje srca, slabost i drugi“, navodi on.

U takvim slučajevima, dodaje on, neophodno je da se što pre javite lekaru radi infuzione i druge terapije koja prevenira ozbiljnije oštećenje bubrega, ali i druge vrlo ozbiljne komplikacije koje se mogu javiti u ovom stanju.

On ističe da, u širem smislu, prevenciju predstavljaju i redovni sistematski pregledi koji se posebno preporučuju osobama koje boluju od dijabetesa ili hipertenzije, starijim osobama, osobama koje imaju porodično opterećenje za bolesti bubrega i gojaznim osobama.

„Veliki broj bolesti bubrega nažalost još uvek nije preventibilan, ali rana detekcija istih koja podrazumeva godišnje sistematske preglede (merenje krvnog pritiska, pregled krvi i mokraće te ultrasonografski pregled bubrega i mokraćnih kanala) može pomoći da se oštećenje bubrežne funkcije izbegne ili u značajnoj meri uspori. Posebno se to odnosi na bolesti koje dovode do najčešćeg oštećenja bubrežne funkcije kao što su šečerna bolest i povišen krvni pritisak“, naglašava on.

Od opštih preventivnih mera doktor savetuje veći dnevni unos tečnosti odnosno oko 1.5 do 2 litara tečnosti dnevno (tokom letnjih meseci i više), zdravu ishrana sa manje soli i crvenog mesa te izbegavanje gojaznosti i redovnu fizičku aktivnost.

„Ukratko, živite zdravo, uzimajte dovoljno tečnosti i povremeno kontrolišite vaše bubrege. Za svaku čašu vode bubreg kaže HVALA!“, poručuje dr Rajko Hrvačević.

Komentari

Vaš komentar