Rezultati studije Istraživanja zdravlja stanovništva 2019. godine pokazali su da je, nakon povišenog krvnog pritiska, deformitet kičme ili problem sa leđima druga najzastupljenija bolest kod starije populacije građana u Srbiji.
Studija se bazira na rezultatima istraživanja stanovništva koje je sproveo Republički zavod za statistiku u saradnji sa institutom „Batut“ i Ministarstvom zdravlja.
Povezane vesti
Ranija istraživanja su pokazala da probleme sa kičmom imaju i mladi, odnosno da trećina dece u našoj zemlji ima krivu kičmu. Kada se na to doda i epidemija koronavirusa i sve više građana koji u srednjem dobu, zbog ograničenog kretanja i rada od kuće, počinju da osećaju tegobe u različitim delovima leđa, postaje jasno koliko ovaj zdravstveni problem muči stanovnike Srbije.
Kiropraktor Vladan Jovićević, koji je direktor Doma zdravlja „West Medic“, objašnjava u razgovoru za N1 da je nova tehnologija donela poslove zbog kojih se većina dana provodi u sedećem položaju. Zbog toga sve veći broj ljudi pati od ukočenosti, bolova u leđima, pa i deca od 14 godina oboljevaju od diskus hernije. Poručuje da treba da se sedi što manje, jer „rezervna kičma – ne postoji!“
„Ranije je bol u leđima bila prisutna u kategoriji profesija koje zahtevaju rad sa kompjuterima. Međutim, ta granica se osetno pomerila, pa sada i klinci imaju problema. Zato što su sada oni ti koji provode enormnu količinu vremena sedeći ispred kompjutera, tableta i svega ostalog, i negde su i oni podjednako ugroženi kao i srednje kategorije. Što se tiče ljudi koji rade profesionalno na kompjuterima, oni veliki deo vremena, osam, 10, 12 pa i 14 sati provode pored njih, odnosno u sedećem položaju“, kaže on.
Dodaje da nije suština u profesiji već u samom sedenju i u tome što je sedenje principijelno jedan od najlošijih položaja po naše telo i ako traje dugo ima apsolutno negativan uticaj kako na kičmeni stub, tako i na cirkulaciju.
„Sedenje je siguran put u bolest. Kičma je u lošem položaju i počinju uticajne degenerativne promene potpornog sistema, ligamenata, mišića i kapsula zglobova. Takve osobe treba da što češće ustaju, i suština je da se na svakih 15 do 20 minuta ustane na par minuta. Ako je to nemoguće, postoje pokreti koji mogu da se rade i u sedećem položaju. Pokret je esencija funkcija, on pokreće sistem. To je kao ugašeni i upaljeni motor. Naš sistem mora da radi, mora da bude na određenoj radnoj temperaturi da bi metabolizam funkcionisao koliko treba. Ako se sistem gasi, odnosno kada su samo šake, odnosno prsti u upotrebi, sistem se ozbiljno obara i omogućavaju se degenerativne promene, koje su, na žalost, nepovratne. Ne mogu da se poprave. Zato je bilo kakav pokret mnogo bitan“, navodi Jovićević.
Problemi kičme kod dece se najčešće javljaju već u 14. ili 15. godini.
„To je tragedija, zato što je pitanje šta će sa njima biti za 10, 15 godina? Da ponovim, te promene koje se jave, one su ireverzibilne, nepovratne, ja mogu nakon toga samo da minimalizujem negativan efekat, a ne možemo da se vratimo na nulu, odnosno kako je bilo pre oštećenja. Pojedina oštećenja i ograničenja ostaju zauvek“, kaže on.
Odgovarajući na pitanje o vrsti stolica, Jovićević ističe da je najbolje da se sedi na najneudobnijoj.
„Zato što ne može dugo da se izdrži. Ako je nešto tvrdo i ako te žulja, nećeš moći da se uvališ i da provodiš mnogo više vremena nego što bi trebalo. A ako sediš na neudobnoj stolici, moraćeš da brzo ustaneš, da se promuvaš, jer neće biti prijatan taj položaj. Suština je u sledećem: „Molim vas da sedite što manje i što kraće“!“, dodaje.
On navodi da kiropratika nije mogućnost – ona je preporuka, „zato što daje najbolje, najbrže i najstabilnije rezultate“.
„Samim tim je svim kiropraktičarima, pa i meni, posao olakšan, jer su te informacije javno dostupne svuda. Statistika govori da od 85 do 90 odsto odrasle populacije ima probleme sa kičmom. To ne znači da u istom trenutku svi imaju problema, već da u nekom trenutku života ogroman procenat odraslih imaju takav defekt. Kada bi, hipotetički, svi ljudi uradili magnetnu rezonancu, rezultati bi bili takvi da ogromna većina ima oštećenje, najčešće diskusa, pa onda i pršljenskih tela. I to je mnogo prisutnije i izraženije u tehnološko razvijenijim zemljama zbog načina života, pasivizacije, vožnje… Jednostavno – uležava se populacija. To što neki idu u teretanu je nedovoljno, jer se time ne može anulirati sve ono što se pasivno uradi. Imamo sve više pacijenata jer način života utiče na to“, ističe Jovićević.
Jovićević poručuje da ne treba piti medikamente i da ne treba razmišljati o bolu kao neprijatelju.
„Bol vam u svim situacijama govori da nešto nije u redu, i to je naš prirodni alarmni sitem. Čim nešto počne da boli, tu nešto nije u redu. Ukoliko se pokušava lekovima da se ugasi taj „alarm“, gasi se signal, ali se problem ne rešava. Jer, kada se piju lekovi, obično se misli da će proći. A problemi sa kičmom i zglobovima neće proći. Sačekaće tu, iza ćoška“, navodi on.
Kao najčešće probleme građana navodi ubrzano starenje kičmenog stuba, odnosno ono što zovemo spondilozom, zatim diskushernija kao najprisutnija dijagnoza, a koja sa sobom vuče išijas, išijalgiju, sevajući bol u grudnom košu ili ukočenja.
Jovićević naglašava da prvi znak koji osoba oseti i kada treba da se upali alarm jeste ograničenje pokreta bilo gde – u kičmi, nekom zglobu ili vratu.
„Ako bilo gde osetite zatezanje ili da vam u jednoj strani ne ide onako kao u drugoj, problem postoji. To je prva primarna promena, a posle toga nastaju upalni procesi, degenerativne promene, zatim kreću bespovratna oštećenja. Ali, ako se obratite doktoru pri prvim naznakama problema, vrlo verovatno je da će se spasiti stanje sa oštećenjima. Jer, kada izgubite zub, možete da napravite most i da se funkcija ne izgubi. A kod zglobova nema toga, nema zamene. Kukovi i kolena mogu da se promene, ali to se radi samo u ekstremnim slučajevima, jer i te proteze imaju rok trajanja. A kod kičme nema ni te opcije. Zato je i preventiva, odnosno prepoznavanje toga, veoma bitna zbog sprečavanja težih stanja. U suprotnom, dolazimo do toga da u pojedinim situacijama ne možemo da pomognemo. A zatim se dolazi do toga da ni hirurzi ne mogu da pomognu i da vaš kvalitet života ode u pravcu u kome ne bi smelo“, navodi Jovićević.
Ljudi često posećuju nadrilekare, kako bi im „namestili kosti““ a odlazak kod njih je po pravilu jeftiniji od odlaska kod lekara. Jovićević takvu situaciju upoređuje sa automobilima.
„Postoje zvanični servisi i oni po garažama. U zvaničnom servisu se dobija garancija i sve zamene se vrše originalnim delovima. To košta skuplje, jer zvanični servis mora da održi kriterijume kako bi zadržao licencu. U garažama postoje solidni majstori, ali vozači ne znaju koje im delove ugrađuju, nema garancije i vrlo često se dešava da ne odrade posao do kraja, da bi vozač morao da se vrati. Zbog toga i manje košta. Tako da je odgovornost na vozaču, da li će da ode negde i plati 1.000 dinara, bez garancije i sigunosti, ili će da plati 3.000 ili 4.000 i da ima garanciju i sigurnost. Što se tiče zdravlja, realno je da je kod nadrilekara trošak manji, jer pruža mnogo manje. Nema znanje i ne postoji sistem provere. A mene može svaki pacijent da prozove, jer imam zvanični Dom zdravlja. Onog u garaži, odnosno neprijavljenoj ordinaciji u stanu teže“, kaže on.
Rizik odlaska kod takvog „lekara“ je mnogo veći nego odlazak kod legalnog doktora, dodaje Jovićević.
„Ovaj skandal koji se desio pre par nedelja sa hirurškom ordinacijom u centru Beograda je klasičan primer toga. Nisu ljudi dovoljno proveravali kod koga zapravo idu, podlegli su marketingu, a ni tog čoveka niko nije proveravao, tako da je došao u situaciju da uradi sve ono što je uradio. Ali, nisu ga ljudi razotkrili jer im je bilo jeftinije da idu u takvu ordinaciju, već kada su unakaženi pacijenti progovorili. Tako da je veoma opasno razmišljanje da je presudno da nešto manje košta u zdravlju. A, na žalost, toga ima dosta“, kaže on.
Odgovarajući na pitanje kakva je zakonska regulativa za sprečavanje takvih slučajeva, Jovićević smatra da tu postoji podeljena odgovornost.
„Ne možemo za sve stvari da krivimo samo državu. Ona neke stvari uređuje, ali nema mehanizme da sve reguliše. Niti imaš potencijal, niti institucije, da bi sve kontrolisao. I negde se sve to svodi na korisnika. Upravo je korisnik taj koji traži liniju manjeg otpora i koji pokušava da jeftinije prođe. Moramo da budemo svesni da je naša obaveza da stvari proveravamo. Ako ne čuvamo sami sebe, ne možemo tražiti odgovornost u nekom drugom, da nas neko drugi čuva. Ne možemo očekivati ni od zakonodavca da sve to uredi. Moraš da znaš da li je neko registrovan, moraš da znaš da li ima licencu za rad i kako su registrovani. Veliki broj onih koji se bave onim što nazivamo nadrilekarstvom nemaju nikakvu dozvolu. I dolazimo u situaciju da zdravstvena inspekcija nije odgovorna za one koji nisu registrovani. One koje nisu registrovani treba da ganja policija. I ganja ih kada dobiju prijavu, kao u ovim slučajevima koji su u poslednje vreme dospeli u medije. U protivnom, ako nema prijave, nema na osnovu čega da ih kontroliše“, kaže Jovićević.
Medicina nije ni crna ni bela, ona je pretežno siva, zato što se bavimo pojedinačnim slučajevima, i to je skupo, i teško, dodaje Jovićević.
„Zato bi trebalo da se bavimo samim sobom i da proverimo sve ono što možemo da proverimo i da imamo poverenja u zvanične institucije. Moramo da smo svesni i da medicinske usluge u privatnom sistemu koštaju i da one moraju da pokriju određene stvari. Moramo da shvatimo da po pitanju zdravlja nešto može i skuplje da košta, pa čak i po cenu da se odreknemo nekih sitnih životnih stvari da bi se lečili. Zdravlje nema cenu! U ovoj situaciji sa koronavirusom, ljudi su shvatili koliko novac može da bude nebitan, pogotovo ljudi koji su bili bolesni. Nijedna količina novca nekima, na žalost, nije moglo da pomogne. Shvatiš da je zdravlje jedina stvar koja je bitna, a koju ne možeš tako lako da kupiš“, ocenjuje on.
Liste čekanja na oporaciju u ortopedskim klinikama su zbog kovida ogromne. Svi veliki problemi za vreme kovida, kod pacijenata koji imaju problema sa kičmom, kolenima ili zglobovima, dešavali su se kada bi ljudi padali u postelju i kada se ne bi kretali, kaže Jovićević.
„I tu bi počinjale velike komplikacije. To znači da osobe sa takvim akutnim problemima moraju da se kreću. Moraju da se nateraju, da ustanu, da rade pokrete, pet ili šest koraka i da se trude da sami hodaju do toaleta. A stariji pacijenti su vrlo zahvalni za saradnju jer je njima ekstremno bitno da ostanu nezavisni, da ne mora neko da im pomognu da ustanu, da ne mora neko non stop nešto da im dodaje. I zato je meni i mom timu cilj kada radimo sa tom grupacijom da ostanu pokretni, da mogu da se kreću. Time njihovi vitalni organi i procesi ostaju vitalniji. Oni koji su preležali kovid moraju da budu ipak obazriviji, zbog oštećenja pluća, kako dodatnom aktivnošću ne bi pogoršali stanje“, navodi on.
On dodaje da je epidemija negativno uticala na sve, ne samo na bolesnike sa problemima kostiju.
„Naročito je to bilo vidljivo kod starije populacije, jer oni kada se pasiviziraju, ekstremno brže gube kondiciju i brže ulaze u pad vitalnih funkcija. Kovid je uticao i na to da dosta ljudi dobije telesnu masu, jer se nisu dovoljno kretali, koštani i zglobni sitem su trpeli više. Sada bi na sve to morala da se obrati pažnja, jer bi svi trebalo da pokušaju da zdravstveno sebe vrate u funkcionalni status kakav im je bio pre početka epidemije. Ali, ne treba ni preterivati, jer mi se sve više pacijenata obraća koji su odjednom krenuli u intenzivne aktivnosto, da obilaze vikednice, onda se tamo penju i popravljaju šta treba i time su pogoršali svoje stanje. Ne može tako. Mora se ići korak po korak. Treba biti umeren“, poručuje Jovićević.
Odgovarajući na pitanje o uverenju određenog dela građana da promaja može da naškodi zdravlju, Jovićević ističe da je reč o zabludi do određene granice.
„Čak i ne postoji prevod za nju u tom terminu ni na jednom jeziku. Postoji strujanje vazduha, ali promaja kao što se shvata kod nas, zapravo nema prevod. To je naš izum na određeni način. „Udarila me promaja“ je jedna floskula koja je utemeljena u našoj populaciji. Postoje situacije u kojima strujanje vazduha može isprovocirati grč ili spazam, smanjenju cirkulaciju u određenoj zoni. Može i isporvocirati nešto što je postojalo, ne i da napravi problem. Znači, promaja ne može da napravi nikakav problem, već ako smo se oznojili, pa smo seli ispod klime ili negde gde duva, ta zona koja nam je otkrivena može da se ohladi, i da to isprovocira grč, ili neku promenu koja je već postojala. A da sama promaja napravi problem, to ne. Mi kao narod imamo tapiju na jednu bolest ili dijagnozu, a to je „zaribitis“. Dozvoljavamo sebi da nam se većina problema razvije preterano, pa onda „zaribamo“. Zato mislim da je to jedna od stvari koja je kao neka etiketa klasičnog građanina ove zemlje – da dozvoli razvijanje zdravstvenog problema, iako može da se saseče na početku. Kod nas se nebrigom o sopstvenom zdravlju pusti da se stanje pogorša“, zaključuje Jovićević.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare