Psihijatar: Anksioznost teža od fizičkog bola, ali se uspešno prevazilazi

Zdravlje 08. feb. 201910:09 > 10:10
Podeli:
Izvor: N1

Stanje anksioznosti je prirodno osećanje za sve ljude, pa čak i decu, ali ako taj osećaj pređe izvesnu granicu neprijatosti, kaže se da osoba ima problem. Pomoć za takvo stanje postoji, ima i lekova, ali je najvažnije raditi na sebi, rekla je psihijatar Tija Despotović u Novom danu.

Svaka četvrta osoba se tokom života suoči sa nekim od psihijatrijskih poremećaja, a u najvećem broju slučajeva to je anksioznost. Prema definiciji iz Rečnika psihologije, anksioznost je lebdeći, neodređeni strah, teskoba, koje se od straha razlikuje po svojoj složenosti, ali i rasplinutosti, neodređenosti, pošto nije vezana za neki određeni objekat.

„Anksioznost je jedno neprijatno osećanje koje posmatramo kao kontinuum, kao normalno osećanje koje predstavlja deo iskustva, naročito razvoja. Ali, ukoliko poprimi elemenat panične anksioznosti, onda se smatra da nije izdržljiva i zbog toga se takve osobe obraćaju lekaru“, kaže Despotović.

Naglašava da je to osećanje neodređeno, ali da se poredi time da je teže od svakog fizičkog bola.

„To je osećanje da će se nešto neprijatno desiti i to neprijatno do uništenja. Taj osećaj šta će se dogoditi, to su brojne fantazije, uglavnom su vezene za zdravlje, za gubitak osoba koje su nam važne. Anksioznost čak može da bude neodređena, da uopšte nema neki sadržaj, i smatramo je iracionalnom“, kazala je Despotović.

Anksioznost je često povezana sa depresijom, dodala je gošća N1.

„Posmatramo je kao signal – da li je to reakcija na nešto što je spolja, ili je reakcija na unutrašnje zbivanja u nama. Anksioznost se smatra pretnjom iz unutrašnjeg sveta“, kaže.

Na pitanje kada znamo da imamo problem, Despotović kaže da je „to vrlo jasno“.

„Kada je taj stepen trpnje toliko veliki da čovek sam preduzima razne mere. To stanje je praćeno telesnim simptomima – lupanjem srca, trnjenjem, drhtanjem u želucu, gušenjem i slično. Međutim, osobi koja pati od anksioznosti teško je da razume da njeno stanje nema veze sa fizičkim zdravljem, pa se često prvo obraća kardiologu, recimo, ili razvije strah za sopstveno zdravlje u obliku raznoraznih problema“, navodi Despotović.

Najgore reći – nije ti ništa

Traženje pomoći je, kaže, veoma bitno.

„Kada dođe neko ko pati od anksioznosti, to je vrlo nezgodna situacija, ne zna pacijent šta mu je, a ni vi ne znate…Taj psihički doživljaj osećanja, koja je to dinamika unutar ličnosti, šta se reaktiviralo iz detinjstva, to polako postaje teren koji zajedno pacijent i lekar ili terapeut polako počinju da pronalaze. Postoje i lekovi, pogotovo što se anksioznost kombinuje s depresivnošću, pa fobijama, i to je život poprilično parališući, barem delimično, što mnogo oštećuje kvalitet života“, naglašava Despotović.

Na pitanje šta je najgore što takvoj osobi možemo da kažemo, u nadi da joj pomognemo, Despotović kaže da su to reči „nije ti ništa“.

„Da se ne priznaje ili da se umanjuje značaj toga. To je osećaj totalnog nerazumevanja“, dodala je.

U terapiji se uči kako da se izbori sa anksioznošću.

„Pošto anksioznost traje celog života, ako se to ne nauči kroz najvažnije odnose, onda mora sam čovek da nađe načina šta ga smiruje. To je stanje kada nema mišljenja, samo je panika, pa je potrebno – nekome da legne, nekome da popije čašu vode, nekome da pozove nekoga“, kazala je gošća N1.

I to stanje uspešno se, kaže, prevazilazi.

„Ili uz pomoć lekova, a oni koji ne žele da uzimaju lekove, moraju da nauče o sebi i svojim stanjima. Ko se tome posveti, može da nauči kako da stanje svede na normalan nivo anksioznosti…Rad na sebi je najvažniji. Ako razumemo šta sami osećamo, možemo da razumemo i druge“, kazala je Despotović.