Dok sam joj pisala poruku da smo stigli, ali i da je u kafiću pukla cev, eto nje. Kaže: ulazite, ovo je moje mesto, momci popravljaju, neće nam smetati. I dok stiže kafa, razmišljam kako smo se poslednji put videle baš u vreme velikih poplava 2014, iste godine kada joj nije produžen mandat direktorke Dečijeg kulturnog centra, uprkos jednoglasnom predlogu tadašnjeg upravnog odbora. I bez obzira na poplave svih vrsta, koje su se desile u međuvremenu, bilo je lako pričati sa Oliverom; posebno u prijateljskoj atmosferi kafića iz kraja, jer nema tog specijalnog prevaspitavanja, koje bi moglo da ukine momenat prepoznavanja pristojnih ljudi bilo koje generacije, makar to bilo i u ovakvim vremenima.