Psiholog objašnjava „zašto nisu odmah prijavile“ i „kako roditelji nisu znali“

Vesti 21. jan. 202114:14 > 17:0326 komentara
Podeli:
Biljana Slavković
Izvor: N1

Biljana Slavković, psihoterapeutkinja iz Instituta za psihodramu, ističe da jedan deo ljudi napada žrtve koje su prijavile Miroslava Miku Aleksića i da one na neki način trpe dodatni oblik nasilja. Tim ljudima, kojima to nije jasno, odgovorila je na pitanja zašto žrtve ne prijave nasilje odmah, ali i na drugo koje je pojavljuje u javnosti - kako roditelji nisu znali.

Odluka nekoliko mladih žena da javno progovore i prijave da ih je zlostavljao učitelj glume, otvorila je brojna pitanja u našem društvu, a jedno od njih je i da li smo dovoljno senzibilisani da na pravi način podržimo žrtve. Čini se da imaju  podršku javnosti, ali ima i onih koji postavljaju pitanje – zašto su ćutale i čekale.

Povezano:

Psihoterapeutkinja naglašava da one zapravo imaju podršku jednog dela javnosti, dok drugi deo napada žrtve i one na neki način trpe dodatni oblik nasilja, jer su u objavama i na društvenim mrežama izložene mizoginim komentarima, a posebno na temu stalno postavljanog pitanja „zašto žrtva odmah ne prijavi“.

Ovakva dela zahvaljujući zakonskim rešenjima ne zastarevaju, podsetila bih i da je jedan dobar način da se žrtve podrže onda kad mogu da prijave, a različiti su razlozi što žrtve odmah ne prijave, odnosno onda kad se od njih očekuje, navodi gošća N1 Studio Live. „To bi značilo da žrtva odmah ima u glavi listu postupaka koje treba da uradi – odlazi, obraća se, čuva dokaze, ne istušira se, ima novca da obavi forenzičke preglede, ako institucija to ne naloži što se dešavalo ženama sa kojima sam ja radila, i spremna je da sve ispriča kako se dogodilo. Znači, očekuje se da žrtva bude jedna superžena, opskrbljena svim resursima, kao da joj to nasilje nije naudilo i kao da nije promenilo njen odnos prema sebi i svetu. A posebno da napomenemo ključno osećanje koje mi, kao sredina, često želimo da minimiziramo, a to je strah. Opravdani strah od onoga ko je učinio da će mi učiniti ponovo i strah da će me sredina odbaciti i da mi niko neće verovati“, objašnjava psihoterapeutkinja.

Osvrćući se na brojne iskaze u javnosti, koje su preneli polaznici ove škole, a o generalnom ponašanju Aleksića, Slavkovićeva podseća da su govorili da su ga doživljavali kao drugog oca, ali da je on, prema tim iskazima, mnogo vređao decu, primenjivao psihološko nasilje, kao i neke aspekte fizičkog i urušavao njihovo dostojanstvo.

To je period u životu deteta kad mu je potreban pravi autoritet na koji će se ugledati, kaže psihoterapeutkinja i dodaje da takva vrsta predatora zna da to iskoristi i poznaje psihologiju mlade osobe, odnosno zna da je razvojni zadatak svakog adolescenta da se sukobljava sa svojim roditeljima i zato traži druge uzore i grupe u kojima će se osećati prihvaćenim.

Ovi mehanizmi su, kaže psihoterapeutkinja, prisutni u formiranju kulta.

Dodaje da bi mogla da kaže da je ta škola bilo mesto jednog kulta, gde nije bio problem još jednog autoriteta, već zloupotrebe autoriteta koji prelazi u autoritarnost.

Kako roditelji nisu primetili – odgovor na to pitanje

Na pitanje koje se postavlja u javnosti – kako to da roditelji nisu primetili – psihoterapeutkinja kaže da kod nas postoji verovanje u autoritete i u lažne autoritete, kao i neslušanje svoje dece. „Ne kažem da su roditelji krivi, verovatno su radili ono što su mogli, ali oni uvek treba da preispituju najpre svoju ambicioznost, da ispituju šta se sa detetom dešava, i to tako što će ga direktno slušati, a u nekom ranom razvoju moraju da pokušaju da nema tabu tema, jer bi onda mladi mogli da poveruju, kada nešto osete, u to da je ono što je osumnjičeni radio njima neprijatno, teško, stide se, plaše se, „zamrznute su“… A onda to otvara mogućnost da se to nekom kaže, bez straha da mu se neće verovati ili da će biti odbačen i osuđen zbog toga“, istakla je.

Psihoterapeutkinja ističe da roditelji moraju da shvate da se kod njihove dece razvija seksualnost istovremeno kao i drugi aspekti ličnosti i da o tome treba otvoreno da pričaju, da to ne bude tabu tema, a takođe je neophodno, smatra, da se u obrazovanje uvrste dobri predlozi koji postoje, a koji još nisu zaživeli, o seksualnom vaspitanju, da se uči o  seksualnom nasilju. I, ističe – da se osnažuje otvorena komunikacija, da bi se deca poverila nekom, ako im se, nažalost, nešto tako dogodi.

Aleksićev slučaj je  – incest

Situaciju sa Miroslavom Aleksićem nazvala je incestom: „Jer incest nije samo nedozvoljena polna radnja po krvnom srodstvu, već i nekog bliskom detetu na način kakav je osumnjičeni Aleksić i bio. Mladi će imati mnogo unutrašnjih konfuznih emocija – on ih čini, stvara ih da budu važne, a onda ih povredi“. Dodaje da je u tim situacijama, kad se to sve duboko usadi, vrlo teško da se osoba odluči da tako nešto prijavi. Taj nastavnik je radio na njihovim osećanjima, stvaranju njihovog odnosa prema životu i svetu, podvukla je.

Ono što je važno je da znamo da je svaka žrtva je različita – ove devojke su skupile snagu da izađu i kažu, verovatno u trenutku kad su se osetile dovoljno podržane, dovoljno osnažene, i jer ne žele više da žive sa potiskivanjem toga, jer to je teško, istakla je. Dodala je da će biti i onih koje će to anonimno da urade, ali i onih koje to neće smeti, navodeći nema opšteg pravila.

Empatija i podrška nenasilju su ključne stvari

Iz svog iskustva gledano, najvažnije je da budemo dobronamerni, da imamo empatiju i da stalno pozivamo na nultu toleranciju, naglasila je gošća esmisije N1 Studio Live.

„Ne može neko ko radi u policiji, tužilaštvu ili na primer – evo jedan lekar, hirurg dao strašne izjave i vređao žrtvu –  ja očekujem da neko preispita da li on može više da bude lekar, jer je prekršio osnovna pravila humanosti. Podrška nenasilju je najbolji način da se sve žrtve pozovu da reaguju kad mogu, neophodna im je podrška“, ističe Slavkovićeva.

Često čujemo da država poziva žrtve da prijave nasilje, a meni često kažu da, na primer policija, ne reaguje na kršenje zabrane prilaska adolescentkinjama, tako da – žene će da osete kad mogu nešto da prijave, nije dovoljan taj poziv, navodi gošća N1.

Pokazati podršku svim žrtvama time da se ovaj proces reši u razumnom roku

Pozivanje na prijavljivanje, a pritom nedavanje pune podrške – svakako je destimulativno za žrtve, ističe.

Naravno da je njima lakše kada čuju da je neko to već uradio, a tome doprinosi i ovaj talas koji se dešava – da žene izlaze sa svojim pričama, kojima, podvlači psihoterapeutkinja, treba verovati – jer niko ni anonimno ne bi želeo da govori o takvom iskustvu.

Podrška za to da žrtve i dalje izađu ili uđu u procese jeste – da se čitav ovaj slučaj reši u razumnom roku, jer je najteže žrtvama kad prolaze kroz to insitutcionalno nasilje, kad procesi traju godinama, kada su izložene raznim nivoima zloupotreba i to često advokata odbrane, koji vređa njihovo dostojanstvo, ili odlaganje i razvlačenje procesa, navodi.

Ona je pozvala naše sudstvo da koristi mere kao što su „osetljiv svedok“ i upotreba tehnologije. Kada druge žrtve vide da se sa dostojanstvom sprovode ovi procesi i da su zaštićene, imaće više motiva, rekla je Slavkovićeva, pozivajući žene da se jave ženskim organizacijama kako bi se osnažile da se upuste u takve procese.

 

Komentari

Vaš komentar