Osobe sa invaliditetom se svakodnevno suočavaju sa nizom predrasuda

Vesti 15. apr 202215:30 > 18:022 komentara
Izvor: FoNet/Milica Vučković

Osobe sa invaliditetom svakodnevno se susreću sa predrasudama, počev od uverenja da ne mogu biti (dobri) roditelji, imati emotivne partnere ili stupati u seksualni odnos, rekla je novinarka i aktivistkinja Lana Nikolić, koja smatra da situaciju otežava što su ove teme veliki tabui i za njih nema razumevanja.

Navodeći svoj primer kao osobe sa fizičkim invaliditetom, Nikolić je opisala da su ljudi veoma radoznali i da njenog partnera često pitaju „šta“ je njoj ili mu čestitaju i tapšu ga po ramenu kada ih vide zajedno, komplimentirajući isključivo njemu.

Pročitajte još

Kada se susretne sa ljubopitivim ljudima koji svojom radoznalošću prelaze granice, ona se trudi da bude ljubazna i da ih „smiri“, jer vidi da kod njih postoji ogroman strah da je neko nesrećan.

Prema njenim rečima, sve te naizgled smešne situacije ukazuju na to koliko „nismo navikli da osobe sa invaliditetom imaju pun, normalan i kvalitetan život“.

Kako je objasnila, „ono što se razlikuje jeste način funkcionisanja, ali ne život kao takav i ne potrebe kao takve, jer svi imamo iste potrebe, ali ih ispunjavamo na različite načine“.

Nikolić smatra da su mladi znatno senzibilniji kada je u pitanju odnos i stav prema osobama sa invaliditetom, za razliku od starijih, koji bez pardona postavljaju pitanja ili nameću pomoć koja im nije tražena.

„Mladi mnogo više imaju tog senzibiliteta i takta i znaju da to ne treba da se radi, ali su isto tako osetljivi. Hoće da pomognu, ali neće da pomažu ukoliko nisu pitani da pomognu“, istakla je Nikolić.

To je nešto što je ona pokušavala da prenese mladima sa kojima je radila – „kada se pomoć pruža, mora da se pita da li je pomoć potrebna i kakva“.

Sa druge strane, Nikolić ukazuje da mediji nisu senzibilni, uprkos sve više priče o osobama sa invaliditetom i izveštavanja o tome.

Kao jedan od autora priručnika za novinare, ona poručuje da u medijskim prilozima ne treba puštati „tužnu muziku“, fokusirati štake, kolica ili oči, ukoliko će se sagovornik rasplakati ako mu je teška tema, niti postavljati pitanja poput „šta ti se desilo“, ako osoba ne želi da priča o tome.

„Čini mi se da osobe sa invaliditetom nisu ni svesne da u kontaktu sa medijima imaju pravo da odbiju nešto da urade, niti znaju da imaju pravo da vide tekst pre nego što bude objavljen“, naglasila je Nikolić.

Kako je predočila, mediji osobu sa invaliditetom često predstavljaju kao heroja ili jadnu i tužnu osobu koja traži neki lek ili izlečenje, ali nigde ne možemo videti „ono između“, a to je jedan običan život.

Nikolić rešenje vidi u tome da se u sistem školstva uvedu kontakti među decom, ali i kontinuirano organizovanje treninga i radionica, da bi se razumele i prihvatile različitosti.

Ona, istovremeno, upozorava da su ljudi koji su pripadnici više marginalizovanih grupa suočeni sa znatno težim uslovima funkcionisanja u društvu.

„Katastrofalan je set okolnosti kada čovek, ne samo što mora da izlazi na kraj sa ispunjavanjem osnovnih životnih potreba, već da mora da izlazi na kraj s tim kako će opstati“, ocenila je Nikolić.

Kako je napomenula, „možemo samo da zamislimo kako je osobama sa invaliditetom iz romske populacije i nemaju pristup pijaćoj vodi, struji, lekovima i osnovnoj medicinskoj nezi“.

Komentari

Vaš komentar