Oproštaji od legendi – svet i mi

Vesti 13. dec. 202111:3914 komentara
Podeli:
ilustracija
Izvor: Ilustracija, AFP, FoNet, Pixsell

Sahrane Ajrtona Sene, Evite Peron, Leonarda Koena, Žan-Pol Sartra, Olivera Dragojevića. Grandiozne i kroz brojke i umerenost, poštovanje, pijetet, emocije, svaka na svoj način. Kako su se drugi opraštali od svojih legendi, a kako mi?

Sao Paolo. Smrt Ajrtona Sene da Silve, čuvenog brazilskog vozača formule jedan na autodromu Enco i Dino Ferari, na trci u San Marinu zavila je Brazil u crno. Miljenik nacije bio je trostruki šampion formule 1, ujedno i pobednik 41 Gran prija. Senina smrt, kojoj je prethodila tragedija Rolanda Racenberga na istoj stazi, i teška povreda Rubensa Barikela, u Brazilu je dočekana kao nacionalna tragedija, te je proglašena trodnevna žalost.

Izvor : Antonio Scorza-AFP

Varigov McDonnell-Douglas MD-11 doleteo je u Sao Paolo 4. maja iz Pariza, zajedno sa skrhanim mlađim bratom Leonardom tačno u 6.12 ujutru, praćen borbenim avionima.

Povorku, u kojoj je bilo 17 policijskih vozila i 2.500 policajaca duž puta od 32km, Senu, u mahagoni kovčegu, na kojem se kao kraljevski plašt nalazila čuvena „bandiera“, zastava Brazila ispratile su reke ljudi. Ovaj megalopolis, za koji teško da postoji eufemizam koji bi zamenio reč ružan, grad esktremnog bogatstva i siromaštva, kucao je tada jednim srcem.

Te scene i dan danas su većini Brazilaca jasne i upečatljive. Raspadnute Folksvagen bube, sjajni Subarui, pikapovi, ogroman teretnjak sa zastavom Brazila. Ljudi sa stisnutom pesnicom, zastavom u ruci, imitirali su toliko puta ponovljene Senine gestikulacije. Rimejk Med Meksa, poslednji Gran pri velike legende.

Nezvaničan je podatak da je oko tri miliona njegovih sugrađana izašlo na ulice da mu uputi poslednji pozdrav. Ova sahrana smatra se najvećim skupom ovakve vrste u modernim vremenima. Samo ga je u vladinoj zgradi 9. jula u parku Ibirapuera u mimohodu pozdravilo 200 hiljada ljudi.

sena
Izvor : AFP

U momentu kada su otvorena vrata za poslednji susret sa Senom, pored koga se nalazila garda na belim konjima, red je bio dugačak četiri kilometra. Već tada je na temperaturi od 30 stepeni trebalo čekati sedam sati. To nikome nije predstavljalo problem. Adelia Skot koja je imala 84 godine preminula je na putu ka Sao Paolu, ali i trinaestogodišnji Marko Putnoki, koji je u bio u redu skoro ceo dan.

Stari, mladi, devojke sa Seninim imenom ispisanim karminom na licu i bojama brazilske zastave, uz po jednu crnu linija žalosti. Dvadeset jedan plotun ispaljen je od strane druge artiljerijske brigade, dok je sedam aviona brazilskog vazduhoplovstva u formaciji dijamanta sa neba pratilo procesiju na putu za groblje Morumbi.

Izvor : Antonio Scorza-AFP

Mnoge poznate figure iz sveta sporta, formule jedan prisustvovali su sahrani. Ron Denis, Frenk Vilijams, vlasnik poslednjeg tima za koji je Sena nastupao, vozač Džeki Stjuart. Kovčeg su nosili Gerhard Berger, Mikele Alboreto, Alan Prost, Dejmon Hil, Rubens Barikelo, Mauricio Sala, Emerson Fitipaldi i mnogi drugi. Senin grob krasi epitaf  „Nada pode me separar do amor de Deus“, u prevodu „Ništa me ne može razdvojiti od Božje ljubavi“. Sahrana je pokazala  – ni od njegovog naroda.

Evita Peron, Buenos Aires

Evita „Eva“ Peron, supruga argentinskog predsednika Huana Perona bila je prva dama Argentine od juna 1946. do njene smrti 1952. godine.

Promovisala je radnička prava, a osnovala je i dobrotvornu fondaciju Eva Peron, koja se zalagala za izborno pravo žena. Prva ženska politička partiju u zemlji (Peronistička), njeno je čedo. Legendu o Eviti široj međunarodnoj javnosti proneo je mjuzikl iz 1976. „Evita“. Peron je umrla 1952. Radio je teškom mukom preneo frekvenciju glasa koji je u polu muku izgovorio – umrla je Eva Peron, spiritualni lider nacije.

Izvor : INTERCONTINENTALE-AFP

Odmah nakon Evitine smrti, vlada je suspendovala sve zvanične aktivnosti na nekoliko dana i naredila da se zastave spuste na pola koplja deset dana. Gužva ispred predsedničke rezidencije, gde je Evita umrla, postala je gusta, te je zakrčila po deset blokova u svakom pravcu.

Tokom naredne dve nedelje, ožalošćeni su satima čekali da vide Evitino telo u Ministarstvu rada. Ulice su preplavile ogromne gomile cveća. U roku od jednog dana nakon njene smrti, sve cvećare (koje su tih dana jedino i radile) u Buenos Ajresu bile su prazne. Cveće je stizalo iz cele zemlje, pa čak i iz Čilea. Glavni grad Argentine u potpunosti je stao.

Uprkos činjenici da Eva Peron nikada nije imala političku funkciju, priređena joj je državna sahrana. U Helsinkiju je održan memorijal za argentinski tim na Letnjim olimpijskim igrama 1952. godine.

U njenoj poslednjoj šetnji Buenos Airesom, u kovčegu od bronze sa kristalnim poklopcem, sličnim onim podarenim i za majku Kabrini, imala je uz sebe brojanice od srebra i sedefa, koje joj je poklonio papa Pije 12, i one su bile upletene u njene ruke, a bila je ogrnuta argentinskom zastavom.

Vojska je bila počasna straža, a tokom 13 dana, u toku kojih kiša nije prestajala da pada, tri miliona Argentinaca odalo joj je počast, čekajući u redu i 15 sati, po stopi od skoro 65.000 ljudi dnevno. To je bila nikakva cena da se poslednji put pogleda „La Senora“, kako su je s poštovanjem zvali.

Radnici su u intervalima morali da skidaju stakleni poklopac da bi ga čistili iznutra, uprkos vazduhu koji je stalno cirkulisao kroz kovčeg, kako bi sprečili magljenje stakla. Hiljade baklji su gorele širom zemlje, gasile su se svake noći u 20.25. Miris tona cveća, nagomilanih desetinama metara visoko uz zidove zgrade Ministarstva rada, prožimao je ulice. Kakav predivan kraj.

Žan-Pol Sartr, Pariz

Poštovanje se iskazivalo i kroz tišinu i ispunjavanje želja pokojnika, gde nikome nije palo na pamet da na nečijoj smrti kapitališe, pa ni državi.

Tako je sahranjen Žan-Pol Sartr. Predsednik Francuske Žiskar d’Esten ponudio je da država plati troškove sahrane, ali je poštovao Sartrovu želju da ne želi nacionalnu sahranu. Iako je njegova ponuda odbijena, bio je među prvima da se pokloni senima čuvenog pisca.

Njegov kovčeg prvi su pratili Simon de Bovoar, njena sestra, kao i njegova dugogodišnja prijateljica Arleta, a nedaleko od njih stajali su i Iv Montan i Simon Sinjoret. Ispred njih su išla kola prepuna raskošnog cveća i posmrtnih venaca. A iza njih?

Pedeset hiljada ljudi, pretežno mladih. Nepregledna reka ljudi u bulevaru Monparnas. Simon de Bovoar je napisala u knjizi “Ceremonija oproštaja” da je ovo sahrana tačno onakva kakvu je Sartr želeo, a da to nikada neće saznati. Na pariskom groblju Monparnas ljudi su čučali na okolnim zidovima, grobovima, čula se vreva i žamor. Kao da je i sama smrt pobeđena, i to od svog najljućeg protivnika – života. Bila je to zaista i simbolički poslednja manifestacija te 1968. godine.

Leonard Koen, Montreal

Slično je bilo i u slučaju Leonarda Koena. Nekada je i malo puno. Tog toplog novembarskog dana 2016. u Montrealu održana je sahrana čuvenog kanadskog pevača, u gradu, koji je oduvek smatrao svojim, nakon godina življenja u Los Anđelesu, gde je i preminuo.

Njegovoj tajnoj sahrani, prisustvovalo je samo 15 najbližih osoba, u jevrejskom delu groblja Shaar Hashomayim, u okviru kompleksa Mount Royal. Sahranjen je uz svoje roditelje, i pretke. Sve je bilo mirno i tiho, uz recitovanje Kadiša, hebrejske molitve za mrtve. „Mi ba-aish, mi ba-maiim (who by fire, who by water) reči koje su obeležile njegovo detinjstvo, postale su deo njegovog života, poezije i sopstvenog izraza“. Iako ga nije idealizovao, judaizam nikada nije napustio.

Izvor : BEN-STANSALL-AFP

Rabin Adam Šeier otkrio je skoro da je nakon smrti Koena, njegovo hebrejsko ime Eliezer korišćeno u dokumentima koji su bili neophodni da bi se vratio u Montreal, sa ciljem zaštite privatnosti porodice Koen.

Poznog septembra iste godine, Koen je rekao jednom svom prijatelju iz detinjstva da mu je ostalo samo još šest meseci života. Njegovo predskazanje pokazalo se tačnim, a ceo album You Want It Darker suptilni je i veličanstveni oproštaj Koena od svoje publike, bez grama patetike i pretencioznosti. Svi oni koji su album slušali, mogli su da osete njegovu gracioznost i snagu, kao da nam nije dozvolio da ga oplakujemo i sažaljevamo.

Oliver Dragojević, Split

Više od deset hiljada Splićana otpratilo je Olivera Dragojevića na večni put, ka Korčuli, odnosno Veloj Luci. Puna splitska riva, vatromet, kovčeg pun cveća, kapa, šalova, uz mimohod ovenčan pesmama klape “Kontra” koja je na Oliverovoj poslednjoj pozornici, na rivi izvodila njegove legendarne pesme: “Splite moj”, “Moj lipi anđele”, “Vjeruj u ljubav”, “Moj galebe”.

Na molu Svetog Nikole Splićani su teška srca dozvolili Oliveru da ode iz Splita, dopustivši da ih sada večno razdvaja more, dok se zvonik Sv. Duje sa njim opraštao. A na tom moru, katamaranu koji je otplovljavao Oliveru su društvo su pravili i čamci, i manje ili veće “pente”, gliseri, jahte, i topovnjače hrvatske mornarice. Scena sa upaljenim bakljama već tada je postala razglednica. Oktobra iste godine na sličan način se i Poljud od njega oprostio. Na utakmici sa Mađarskom ceo stadion je unisono otpevao “Cesaricu“, u narodskom “da se naježiš” maniru.

Kako je ispraćen Diego Armando Maradona, suvišno je i pokušavati izdići na pijedestal, pošto je bilo toliko skoro, da su nam slike i dalje izuzetno oštre i upečatljive.

A kako se mi opraštamo od svojih legendi?

Đorđa Balaševića je ispratio mali broj Beograđana, a niko ne može da me ubedi da on nije bio i beogradska legenda, jer je rođen 70 kilometara severnije? Ko to nije makar jednom zapevao „Devojku sa čardaš nogama“, „D-moll“, „Drago mi je zbog mog starog“?

Izvor : FoNet/Darko Cvetanović

Ukoliko će neko reći da je ovo slučaj van konteksta, hajde da budemo još sitničaviji u topografiji. Kako smo se oprostili od Dragana “Gage” Nikolića 2016. godine? Ukoliko postoji epitomizacija beogradskog šmekera, to je upravo on. Ni u ovom slučaju ne mislim na intimne činove pojedinaca, njegovih prijatelja i najvernijih poštovalaca, i par državnih funkcionera, niti na komemoraciju na Velikoj sceni “Mira Trailović” Ateljea 212 u Beogradu. Gde smo bili svi mi?

Koliko ljudi uopšte zna za spomen ploču u zgradi u kojoj je živeo. Ona jedan jedini dan ne bi smela da ostane bez ruža, kala ili orhideja. Beograd mu do sada nije dodelio ulicu niti spomenik, tek nedavno odlučeno da na javnoj površini na uglu ulica Mileševske i Cara Nikolaja skarabudži skver „Milene i Gage“. Prekasno, premalo, prejeftino, za takve dve legende.

Gagini drugari iz vračarskog kafića Talia u koji je često voleo da odlazi godinama su moljakali da parkić u Mutapovoj ulici ponese njegovo ime, a bilo je i apela da Gaga, umesto Ivana Đaje spoji Kalenić sa Makanezijevom, a da uvaženi srpski biolog i filozof dobije svoju ulicu negde u blizini Botaničke bašte, koja bi mu i simbolički više pripadala.

Koliko ljudi zna da je kućerak u centru Beograda, u Dositejevoj ulici 36 baš onaj gde “žive keva, ćale i Flojd”? Još uvek je tu – isti. Da, pričam o filmu “Nacionalna klasa” Gorana Markovića. Zar ne bi to trebalo da bude mesto gde beogradski dečaci upućuju prve poljupce svojim devojkama, gde oslonjeni na tarabu, poput onih koje je slikao Safet Zec izjavljujemo jedni drugima ljubav?

gaga nikolic
Izvor : Slobodan Stupar, Twitter

Kažem još uvek, jer će i ova lokacija verovatno uskoro biti srušena i zamenjena kockarnicom, pekarom ili apotekom. Kao i Orač i Trandafilović, osnovan 1929, u kojem je baš “Gaga” bio redovan gost, uz Ružicu Sokić, Muharema Pervića i mnoge druge boeme i legende.

Ko je više zadužio našu košarku od Dude Ivkovića? Na kraju je otišao, onako kako sam uveren da je i hteo, dostojanstveno, bez fanfara, gospodski. Okružen onima koji su ga zaista voleli. Ali i bez oproštajnog meča koji mu je Srbija ostala duž, pa je morala svoju sramotu da sakrije, krijući se iza Atine. Bolje da ne nastavljam niz naših sramota.

Prošle godine odvaljena je spomen ploča Velimiru „Bati“ Živojinoviću sa fasade u Mileševskoj ulici. Prekrečen je mural Borisavu Pekiću, i legendarnom navijaču Partizana Miši Tumbasu. Išarana je grobnica narodnih heroja na Kalemegdanu. Grad je išaran grafitima nekoga ko nikakve veze sa Beogradom nema, niti je Beograd bilo čime zadužio. To je naša mera.

Izvor : Privatna arhiva

Ni svi navedeni nisu dovoljno srbende srbendama, poput Balaševića? Poštovanjem najvrednijih koje imamo, čak više izražavamo samopoštovanje, jer njih više nema.

Đole Balašević je rekao “ne vredi nam brinuti deco, sve je to zapisano tamo negde, gore, u zvezdama”. Ali moramo da brinemo Đole, kako ne bi, između onoga na grobu, gde piše godina rođenja i godina smrti bilo samo prazno polje za sve nas. Već i neka crtica, život.

Izvor : PIXSELL, Marko Jurinec

A šta je život bez poštovanja? Ali ne moramo da brinemo, za blamažu ima sve manje prostora, pošto nas je većina istinskih legendi već napustila. Možda neke naše buduće legende i dožive ispraćaje, kakve su zaslužili i njihovi prethodnici.

Povezani tekstovi

Komentari

Vaš komentar