"Dobar dan. Ja sam Krstimir. Dobro nam došli", tako goste, uz topao osmeh i čvrst stisak ruke, dočekuje novi čuvar Srpskog vojničkog groblja na Zeltinliku u Solunu. Nasledio je 94-godišnjeg Đorđa Mihailovića, legendarnog čuvara, koji je, kako Krstimir Copas (Tzopas) kaže, rođen u čuvarskoj kućici na Zejtinliku, tu proveo detinjstvo, mladost i ceo život.

„Deda Đorđa su izdale malo noge. Ali, dobro je. Drži se. Od nove godine sam ja ovde čuvar“, kaže Krstimir Copas, po ocu Grk, po majci Srbin.

Na pitanje da li i njegovi preci leže na groblju, pa je tako dobio posao, on kaže da nema predaka na Zejtinliku, nego je to mesto dobio zahvaljujući poverenju koje je stekao.

„Ja sam već 30 godina u Solunu. Sarađivao sam kroz građevinsku firmu u kojoj sam radio sa našim konzulatom ovde, i stekao sam poverenje, tako da su mi ponudili da postanem čuvar“, priča Krstimir.

Za one koji ne znaju, bilo je nekih peripetija oko toga ko će naslediti čika Đorđa, potomka prvog čuvara, njegovog dede Sava, Srbina iz Grblja kod Boke kotorske. Savo je sakupio svoje mrtve drugove i saborce i čuvao ih do smrti 1928. godine. Sahranjen je na Zejtinliku, a nasledio ga je sin Đuro Mihailović, koji je tokom Drugog svetskog rata groblje sačuvao od pljačke nacista. Đuro je umro 1961. i sahranjen je uz oca na Zejtinliku, a dužnost čuvara groblja pripala je Đorđu, koji je o njemu brinuo i dočekivao putnike namernike u narednih 60 godina.

Više puta su mediji objavljivali da je Đorđe umro, a poslednji put 2017. godine. No, posle sedam meseci u bolnici, vratio se „hvala Bogu, opet da čuva groblje“.

Tada je rekao da njega neće imati ko da nasledi, jer nema sina. Ima jednu ćerku, koja nema muške dece, „tako da će posle mene neko drugi jednog dana da bude tu“.

Nekoliko godina je u igri bio njegov zamenik Predrag Nedeljković iz Kraljeva, ali pošto mu je krajem prošle godine istekao ugovor, nije mu produžen.

Ministar spoljnih poslova Nikola Selaković napisao je 24. decembra prošle godine na Instagramu da će „država umeti da zaštiti našeg čestitog starinu Đorđa Mihailovića i naše vojničko groblje Zejtinlik od samovolje, bahatosti i nedoličnog ponašanja pojedinaca. Čuvari naše svetinje mogu da budu samo izvanredni ljudi, koji su moralno i na svaki drugi način dostojni veličine naših predaka na Solunskom frontu, a Predrag Nedeljković nije takva osoba“.

Novi naslednik, predusretljivi, ljubazni Krstimir priča posetiocima istorijat groblja i vodi ih u kosturnicu, gde počivaju ostaci 5.580 srpskih vojnika, stradalih na Solunskom frontu, koji se protezao od Orfanskog zaliva (severna Grčka) do Ohridskog jezera (današnja Severna Makedonija), u dužini od 450 kilometara.

Kako kaže, na groblju se nalazi skoro 21.000 grobova, što ga čini najvećim grobljem na Balkanu i jednim od najvećih u Evropi.

Pored posmrtnih ostataka 5.580 srpskih vojnika u kosturnici, još 1.448 srpskih ratnika sahranjeno je u deset parcela na groblju, u dve zajedničke grobnice 78 nepoznatih boraca i 217 nepoznatih srpskih ratnika, zarobljenika prenetih iz Carigrada.

U sklopu srpskog groblja nalazi se i tzv. Partizansko groblje, na kome je sahranjeno 126 interniraca i zarobljenih partizana, koji su izgubili živote u nacističkim logorima Pavlou Mela i Harmenkaj u Solunu tokom Drugog svetskog rata.

Osim srpskih, na Zejtinliku je sahranjeno i 8.098 francuskih vojnika, za koje Krstimir kaže da su većinom bili iz kolonija, te tu počiva „malo pravih Francuza“.

Na Srpskom vojničkom groblju u Solunu je sahranjeno i 3.500 italijanskih vojnika, 1.350 engleskih i 493 Rusa, dodaje Krstimir Copas.

Na pitanje da li puno Srba dolazi da poseti groblje, kaže „hvala Bogu, dolazi. I da vas bude još više“.

Dodaje da u letnjoj sezoni u jednom danu „naših ljudi obiđe Zejtinlik, koliko posetilaca ne dođe na saveznička groblja u godini“.

Dok otvara kosturnicu, pokazuje na nepregledne kamene krstove ispred, ispresecane žbunovima oleandara i uokvirene, kao čuvarima, čempresima koji su doneseni sa Hilandara i ovde posađeni 1936. godine, kada je groblje i završeno.

Čim se uđe u kosturnicu, čija vrata su napravljena od pretopljenih čaura iz Prvog svetskog rata, sa obe strane stepenica, nalaze se simboli srpske kulture i ratništva: zastave, vojničke kape, pleteni opanci, čuturice, čokanjčići, fotografije srpskih vojnika, puške, bajoneti…

A kada se spusti niz stepenice, kreću grobnice sa ostacima srpskih junaka iz Prvog svetskog rata. Tu su i brojne zahvalnice potomaka.

„Braćo Srbi, vi koji ste dali živote za narod i otadžbinu. Večno smo vam zahvalni“, jedna je od zahvalnica iskelsanih u mermeru.

Iznad kosturnice je kapela, na čijoj prednjoj strani je mozaik svetog arhangela Mihaila, po motivima freske iz manastira Manasija. Na granitnoj ploči ispod mozaika ispisani su stihovi Vojislava Ilića Mlađeg:

„Neznani tuđinče, kad slučajno mineš/Pored ovog svetog zajedničkog groba/Znaj, ovde su našli večno utočište/Najveći junaci današnjega doba“…

Inače, kompleks groblja podignut je na prostoru na kome se od 1916. godine nalazila Glavna vojna poljska bolnica srpske vojske, u sklopu koje je nastalo i groblje za preminule, koje je vremenom preraslo u današnji kompleks.

Deo grada u kojem se groblje nalazi – Zejtinlik, dobilo je ime po turskoj reči za ulje – zejtin. Na tom prostoru, nadomak Soluna, u doba otomanske imperije bila je pijaca za prodaju ulja. Iako je prestala prodaja ulja na tom prostoru, naziv se održao među lokalnim stanovništvom do Prvog svetskog rata.

Po okončanju rata, odlučeno je da se na zajedničkom groblju sahrane svi poginuli ratnici na Solunskom frontu, za šta je odabran plato na Zejtinliku.

Pripreme su počele 1926. godine i narednih godina prikupljeni su posmrtni ostaci izginulih ratnika sa oko 250 grobalja raštrkanih na širokom prostoru na kom su se vodile borbe na Solunskom frontu.

Sav materijal za izgradnju groblja poticao je iz Srbije, gde je prethodno i obrađen.

Završni radovi izgradnje počeli su 1933, pod rukovodstvom arhitekte Budimira Hristodula, jednog od 1300 kaplara.

Privedeni su kraju koncem 1936. godine, da bi 11. novembra iste, na Dan primirja u Prvom svetskom ratu, bilo obavljeno svečano osvećenje mauzoleja sa kapelom i kosturnicom.

Grčka je besplatno ustupila zemljište za izgradnju kompleksa od 7.000 kvadratnih metara, a sav materijal i rad na izgradnji je oslobodila carina i poreza, priča Krstimir.

U izgradnji je korišćen kamen iz Džepa kod Vladičinog Hana za mauzolej i krstove, za ploče granit iz Kadine Luke blizu Ljiga, a cement iz Beočina, priča ponosno Krstimir.

Patrijarh vaseljenski Vartolomej posadio je 2018. na stogodišnjicu kraja Prvog svetskog rata na groblju na Zejtinliku maslinu, uz reči:

„Ovo maslinovo drvo, simbol pomirenja i mira, vaseljenski patrijarh Vartolomej je zasadio 30. septembra 2018, na stogodišnjicu završetka Prvog svetskog rata“.

Na pitanje ima li još nekoga od rodbine u Srbiji, novi čuvar Krstimir kaže da mu majka živi u Surdulici, i da je često posećuje.

„Leti je tamo dole, odnosno gore u Srbiji, a zimi dođe kod mene. Deca, sin i ćerka, rođeni su ovde u Solunu i oboje su našli Grke (za partnere)“, kaže Krstimir, koji je i sam do devedesetih živeo u Srbiji. Kaže da je, sticajem okolnosti, dvaput služio vojni rok: jednom u rodnoj zemlji, drugi put u Grčkoj.

Ima stan u tom živopisnom gradu na obali Egejskog mora, a Srpsko vojničko groblje čuva svaki dan od 9h do 17h. Dodaje da u Solunu ima svega oko 1.000 Srba.

„Grčka nikada nije bila zanimljiva našim ljudima, kao na primer Nemačka, Austrija ili Švedska“, kaže setno i dodaje:

„Nikad se ne zna. Možda jednog dana moja deca sa porodicama dođu u Srbiju, možda nađu neki posao i ostanu“.