Mrdalj o Oluji: Svima bi odgovaralo da se kaže da su Srbi iz Krajine sami krivi

Vesti 05. avg 202219:5650 komentara
Izvor: JOEL ROBINE / AFP / Profimedia

Primetio sam da u tvitosferi, bar kad se radi o engleskom govornom području i našoj dijaspori, nema sadržaja koji bi dao pojednostavljen, ali suštinski pogled Srba iz Krajine na događaje tokom Oluje. To mi je bio motiv da prvenstveno mlađim ljudima koji govore engleski, ali i onima koji nisu iz ovih krajeva, ponudim nešto što bi bilo koliko-toliko drugačije mišljenje o onome što se desilo 1995, objašnjava za portal N1 predavač na Vebster univerzitetu Mladen Mrdalj razloge zbog kojih je odlučio da iznese svoje stavove o egzodusu sunarodnika, izazvavši pritom brojne reakcije korisnika Tvitera.

„Shvatio sam da Srbi iz Krajine imaju svoje viđenje tih događaja bazirano delom na ličnom iskustvu, zatim na pričama koje slušaju od drugih, kao i na masovnim medijima. Tim temama sam se bavio i tokom studija, doktorirao sam u Americi na temu raspada Jugoslavije, uz to sam i predavač na jednom amerilkom univerzitetu, pa sam pokušao da pojednostavim komplikovanu jugoslovensku priču. Ponudio sam odgovor na neka druga pojednostavljenja, za koja smatram da suštinski pogrešno objašnjavaju šta se desilo“, ističe Mrdalj, koji je i sam poreklom iz Knina.

Povezane vesti:

Kaže da ga u priči o Oluji boli to što u svemu prepoznaje staru rimsku poslovicu „teško pobeđenima“.

„Svima bi odgovaralo, pa i mnogima na srpskoj strani, da se kaže da su Srbi iz Krajine sami krivi za to što im se desilo, jer međunarodna pravda nije to ocenila kao zločin, a hrvatski lideri nisu prepoznati kao vinovnici bilo kakvog zločina. A kod prvosrbijanskih nacionalističkih i takozvanih drugosrbijanskih ili građanističkih prozapadnih krugova postoji jedno čudno podudaranje po tom pitanju. Naime, nacionalisti potežu Oluju kao neku vrstu jeftinog instrumenta za balans govoreći ‘i Srbi su stradali, iako smo zločine činili i mi, dakle svi smo manje ili više krivi‘. Takođe, kod nacionalista imamo i jednu podvrstu, to su ljudi koji kažu da su Srbi iz Krajine ionako bili Jugosloveni i komunisti, te da su zato i nastradali“, ocenjuje Mrdalj.

„Drugosrbijancima za sve kriv Slobodan Milošević“

Prema njegovim rečima, kod građanske Srbije preovladava stav da je ipak (tadašnji predsednik Srbije Slobodan) Milošević kriv, da su Srbi bili naivni, skidajući, kako kaže, odgovornost s onih koji su „slali vojsku i tenkove da ubijaju i proteruju te ljude“.

„Sve to stvara iritaciju kod mene jer se naprosto radi o nepravdi i netačnosti, zato sam osećao da treba da reagujem. Jedna od prvih stvari je bila da dokažem da ti ljudi nisu došli niotkuda, već da su vekovima živeli na tim prostorima i da su tako stekli neka prava, pa sam pokušao da u nekoliko sukcesivnih epizoda pokažem kako su ta prava sticana“, navodi Mrdalj.

Sagovornik portala N1 tvrdi da „Srbi u Hrvatskoj nakon genocida u Drugom svetskom ratu i doprinosa narodno-oslobodilačkoj borbi nisu tek tako pristali da budu statistička manjina u hrvatskoj republici u okviru Jugoslavije“.

„Kada je taj takozvani veliki dogovor srušen pokušajem secesije Hrvatske, Srbi se više nisu osećali bezbedno, pa su iskoristili pravo da ostanu u toj Jugoslaviji. Dakle, krivica za sukob se može bacati na rukovodstvo Srbije, ali ne treba zaboraviti da je i tadašnja opozicija, uključujući pokojnog Zorana Đinđića, bila na strani Srba iz Krajine. Tako da su relativizacija i svaljivanje krivice na onog ko je poražen zaista neodrživi“, smatra predavač na američkom univerzitetu.

AFP/ Joel Robine

Na pitanje može li se govoriti i o odgovornosti Miloševićevog režima za egzodus Srba iz Krajine, Mrdalj odgovara da „najpre treba sagledati ono za šta su se relevantne političke stranke u Srbiji zalagale u to vreme“.

„Praktično nije bilo iole ozbiljnije partije, govorim i o opoziciji, koja je zagovarala išta drugo, tako da je to velika iluzija, eskapizam i na neki način skidanje odgovornosti sa hrvatskih lidera i međunarodne zajednice za ono što se desilo. Jer da je Milošević rekao u startu da nema nikakve pomoći za Srbe u Krajini i da oni moraju da poštuju hrvatsku vlast, izgubio bi prve sledeće izbore“, uveren je Mrdalj.

Upitan da prokomentariše neslaganje tadašnje vlasti i većeg dela opozicije u Srbiji po pitanju prihvatanja Plana Z-4 koji je krajem 1994. godine predložio američki ambasador u Hrvatskoj Piter Galbrajt, sagovornik portala N1 navodi da se postavlja pitanje da li prihvatanje ili neprihvatanje tog plana opravdava etničko čišćenje.

„Uobičajeni trend misli kod ljudi koji potežu Plan Z-4 jeste da njegovo odbijanje automatski legitimiše etničko čišćenje u Hrvatskoj. Imamo jasne podatke o tome da je (predsednik Vlade Republike Srpske Krajine) Milan Babić u ime Krajine prihvatio taj plan kao osnovu za dalje pregovore, jer taj dokument nije bio nikakav detaljan plan već samo nacrt. U to vreme hrvatskoj strani uopšte nije bilo stalo da se pregovara jer su njihove vojne snage već bile okružile Krajinu nakon probijanja puta iz Bosne iza leđa Kninu. Mit o tome da se prihvatanje nastavka pregovora na osnovu nacrta iz Plana Z-4 izjednačava sa odbijanjem tog plana zapravo služi da se opravda hrvatska ofanziva. Sve i da je plan Z-4 eksplicitno odbijen, to opet ne opravdava masovna ubistva, paljevine, bombardovanje kolona izbeglica i ostale zločine“, podvlači Mrdalj.

Formirati instituciju da brine o interesima Krajišnika

Sagovornik portala N1 smatra da je preko potrebno formiranje jedne centralne inistitucije u Beogradu, koja bi, objašnjava, preuzela brigu o kulturi, identitetu i interesima Srba iz Krajine.

„Kroz stalnu muzejsku postavku mogla bi da prikaže čitav narativ Srba iz Hrvatske, od prvih pa do poslednjih dana. To bi trebalo da bude živa institucija koja bi skretala pažnju na dvostruke standarde, nepravdu, neistražene zločine, na bilo šta ima veze sa položajem Srba iz Krajine gde god da se nalaze“, kaže Mrdalj.

Kako kaže, čak i da je ta akcija (Oluja) bila legitimna, postavlja se pitanje zbog čega nisu istraženi zločini tokom nje i počinioci kažnjeni.

„Ako napravimo paralelu sa Srebrenicom, da li to što nije bila ispoštovana kao demilitarizovana zona opravdava masovna ubistva Bošnjaka? Naravno da ne opravdava. S tim što je za jedno neko kažnjen, a za drugo nije. Zato je najjednostavniji narativ da su za sve krivi ludi nacionalistički Srbi iz Krajine i Milošević koji ih je na to potpalio. To je najjeftinije i najelegantnije rešenje za celu priču“, tvrdi Mrdalj.

Smatra da je seme problema posejano ranije, mnogo pre sukoba devedesetih godina prošlog veka.

„Jugoslavija je do 1990. godine postala labava mešavina federacije i konfederacije osam federalnih jedinica, koje su počele da se ponašaju kao države. Ustavna konstrakcija je podstakla sukobe među tim federalnim jedinicama, tako da su one počele da imaju zadršku jedne prema drugima. Jugoslavija je kao država počivala na konsenzusu svih federalnih jedinica, a bez takvog dogovora nije moglo biti nikakvog prilagođavanja svetskim trendovima, što je samo produbljivalo razlike između slovenačko-hrvatskog severa i makedonsko-kosovsko-crnogorskog juga“, napominje Mrdalj.

Kad se na sve to nadovežu identitetska pitanja, dodaje, dobija se recept za katastrofu.

„Ne treba zaboraviti ni provalu hrvatskog nacionalizma 1971. godine, zatim upad ustaša ubačenih iz Autralije u Bosnu, terorističke napade hrvatske emigracije i unutar i van Jugoslavije. Nije se dolazak Hrvatske demokratske zajednice dogodio u nekom vakuumu. Još 1988. godine u Sinju u Hrvatskoj je miniran partizanski spomenik i to na dan kada je osnovana Nezavisna Država Hrvatska (NDH). Sve su to bili pokazatelji za nacionalni odnosi nisu dobri, ali se narod uzdao u partiju i u jugoslovenske strukture, koje su se pokazale nesposobne da to reše“, ističe Mrdalj.

„Hrvatski komunisti pokušali da amortizuju srpske žrtve“

Tražiti krivicu za ono što se desilo devedesetih u ljudima koji su na vlast došli 1989. ili 1990. godine je logički neodrživo, navodi Mrdalj, jer su svi oni „proizvod decenija komunističke nesposobnosti da se reši nacionalno pitanje u Jugoslaviji“.

„Hrvatski komunisti su nakon Drugog svetskog rata pokušali da na neki način amortizuju srpske žrtve u tom ratu time što su dozvolili osnivanje Kluba srpskih većnika u Skupštini Hrvatske, zatim kulturno-umetničkih institucija kao što je pevačko društvo Obilić, novina koje su se zvale Srpska reč… Srbi u Hrvatskoj su sve to dobili i zbog svojih ratnih zasluga, jer su činili kičmu partizanskog pokreta od 1941. godine, kao i zbog ispoljene tolerancije prema Hrvatima gde nisu tražili osvetu za stradanje“, smatra sagovornik portala N1.

Međutim, objašnjava Mrdalj, institucije koje su Srbi dobili jedna za drugom su pogašene, počev od 1981. godine kada je prestala sa radom Prosvjeta, za koju kaže da je bila „centralna srpska institucija u Hrvatskoj“.

„To su sve bili ustupci koje su Srbi pravili ne bi li nekako pokazali da ne žele da isprovociraju hrvatski nacionalizam. Kada su Srbi u Hrvatskoj stali na stanovište da moraju da podrže Jugoslaviju kao federaciju, a ne konfederaciju, došlo je i do fizičkog razračunavanja. Nakon dolaska HDZ na vlast i povratka ustaša iz emigracije to već nije moglo da se izbegne“, zaključuje Mrdalj.

Komentari

Vaš komentar