Rediteljka Tatjana Mandić Rigonat rekla je za N1 da smo deo sveta, da ne treba sebe da doživljavamo kao pleme jer živimo u tehnološkom vremenu i možemo da se povezemo sa drugim ljudima. "Trenutno živimo u trećem činu, u raspletu jedne drame, kad spoznajemo mnoge iluzije koje smo sami podgrevali, priča se odmotava preko ekoloških pitanja. To nisu samo ekološka pitanja, to je političko pitanje par ekselans. Svet je kod nas došao sa okupatorskom logikom, to vidimo preko ekoloških tema. Rio Tinto je samo simbol, to je samo jedna kompanija", rekla je.
Kaže da kapital nema naciju, ali ima vlasnike i njihove ciljeve.
„Nekada je bilo ‘proleteri svih zemalja ujedinite se’, a sada ‘kapitalu svih boja ujedini se’. Dok smo pričali u ljudskim pravima tekla je reka ponornica, mi smo zapravo progledali razmišljajući šta se dešava u dolini Jadra, to je okupilo ljude. Ne može se žmuriti niti se više mogu zamazivati oči građana, vidimo kontinuitet jedne politike – menjale su se vlasti, neki ljudi su u kontinuitetu opstajali, eksperti koji govore u šiframa, ali život se ukazuje u konkretnim stvarima. Ja sam bila u Nedeljicama, plakala sam, videla smo mnogo dece, mlade bračne parove, oni se bore ne samo za svoju zemlju nego i za nas. Ako volimo ovu zemlju istinski, ne samo kroz fraze, to što se dešava zahteva podršku svih nas“, kazala je.
Pita se kome bi potencijalno kopanje zlata u Srbiji donelo prihode i da li postoji nešto vrednije od tog kopanja.
„Srbija je bila zemlja rudara i svinjara. U Srbiji postoje razna blaga, ali je pitanje kako se to prerađuje, šta se sve koristi, da li je vredno sve to kopati ili je bolje da te prelepe predele, čiste reke da li je to ono čemu treba da se okrenemo. Najveće blago je život, narod je progledao, glavna priča se dešava na lokalu, tu ljudi osećaju život na sopstvenoj koži, da li stavljaju reke u cevi, a mi smo analizirali Aleksandra Vučića, ta tema je apsolvirana“, dodala je ona.
Povezane vesti:
Govoreći o ispovestima devojaka koje su na Tviteru pod haštegom #NisamPrijavila ispričale svoje priče, Mandić Rigonat kaže da je poslednjih godinu dana narušena ta tabu tema i ćutanje šta se dešava u četiri zida između muškaraca i žena.
„Radila sam predstavu ‘Dabogda te majka rodila’, roman Vedrane Rudan, u centru pažnje je odnos majke i ćerke – majku smešta u dom i vraća se na početak i počinje da se preispituje, majka je znala za nasilje koje se dešavalo, da je otac zlostavljač i pravila se da ništa ne vidi i ne čuje. Ta priča je lekovita, kada stignemo da možemo da pričamo, počinje neka vrsta isceljenja, prošlost je živa, aktivna i toksična sve dok je psihološki ne odradimo. Postoji normalizacija nasilja, ćutanjem se branimo nečega što bi bio stid, bitno je što je počelo da se govori, što su nove generacije mladih zena hrabro istupile. Mizoginija je ogromna, porast je nasilja u školama, nije samo na muško-ženskoj liniji, nasilje kroz medije, kroz ono što deca gledaju, došli smo do toga da je to dobar dan. Vidimo kroz rijalitije da postaješ poznat ako si agresivan, ako se ponašaš kao životinja, sunovrat je osnovnih civilizacijskih vrednosti“, kaže rediteljka.
Mandić Rigonat, u čijoj adaptaciji i režiji se Ibzenov komad “Nora” – Lutkina kuća” trijumfalno vratio na Veliku scenu Narodnog pozorišta u Beogradu, kaže da joj je neverovatno da 100 godina nije bila na repertoaru Narodnog pozorišta i da je to, kako navodi, bizarna činjenica.
„Nora je ključni komad i ključna drama o slobodi pojednica, Ibzen je pisao u 19. veku. Nora je kao Hamlet, kao kralj Lir, kapitalno delo. Ibzen nam govori šta znači biti svoj, rekla je ‘ne’ patrijahalnoj dogmi, posekla je veliku hipokriziju i laž, u braku i porodici, spoznala je sopstvenu poziciju u tome, pogledala je duboko u svoju dušu, preispitivanje počinje od sebe same. Izben je rekao da nije pisao feministički komad. Danas dok ceo svet plamti u požaru velikih zenskih ‘ne’ – kontrole, agresije, mislila sam da moramo da se vratimo na početak, na izvanredno dramsko delo. Od Nore sve polazi, nju pisac nije kaznio, dao joj je optimizam, mogućnost da preživi u svetu koji želi da preispita, u njegovoj najstrašnijoj hipokriziji. Neverovatan je uticaj Ibzenove misli kao inspiracija za mnoge pisce“, rekla je rediteljka.
Dodaje da je Ibzen celog života bio okružen izuzetnim ženama i da se kao pisac i umetnik bavio ženom kao neotkrivenim kontinentom.
„Da li žena postoji izvan društvenih uloga, uloge supruge i majke, za Ibzena žena je čovek, a čovek se ostvaruje kroz izbore. Većinski stavovi ne moraju biti ispravni, danas smo u vremenu društvenih mreža, svako ima svoje mišljenje, a da li je to subjektivni stav. Danas je jako teško doći do istine, bombardovani smo informacijama, overdozirani smo“, zaključila je Mandić Rigonat.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare