Desetak dana nakon što je u Dnevniku N1 emitovana priča o majci jedanaestoro dece iz Čuruga koja živi bez struje i samo od socijalne pomoći, dom porodice Stanivuk, zahvaljujući donacijama pojedinaca i organizacija, dobio je struju. Od tada se život dvanaestočlane porodice promenio.
Jedanaest godina je bio ugašen. Više nije. Zahvaljujući i nekima od vas koji upravo čitate ovaj tekst, dom porodice Stanivuk više nije u mraku. Dobili su priključak za struju, i više od toga.
„Ljudi su se odazvali toliko da su dolazili kod nas, dobila sam uplate na račun, deca bicikle, šporet, zamrzivač frižider, dva televizora smo dobili, deca su dobila kompjuter, igračke, ne znam šta bih vam rekla – sve smo maltene dobili“, rekla je Milica Stanivuk.
Povezane vesti:
Kako je maltene sve, a u stvari tek ono osnovno, što maltene svi imaju, promenilo život majke koja sama podiže jedanaestoro dece?
„Čak imamo mnogo slobodnog vremena, ono što smo radili, prali veš na ruke, sve to sad obavlja mašina, neobično je. Ja sam prvi-drugi dan kad je mašina došla, ja sam otišla i potopila veš u korito, i onda sam sama se sebi smejala, vratila se nazad i pogledala u mašinu i shvatila da ja ne treba da radim, da perem na ruke nego da uključim mašinu da mi pere veš“, kazala je Stanivuk.
N1: Čemu su se deca najviše obradovala?
Milica Stanivuk: Televizoru. Kompjuteru. Oni su onako gledali nepomično crtane filmove i bili na kompjuteru i to je za njih bila najveća radost.
Sve je, priča nam, krenulo nabolje praktično odmah posle emitovanja priloga, koji MIlica tada, nije imala gde da pogleda.
„Nisam mogla ni da pretpostavim da smo na televiziji, kad sam sela, kad sam završila sve, kad sam uzela telefon videla sam poruke od banke Intesa gde sam ostala zatečena da ću ja sutra imati mojoj deci da dam da jedu, da ću imati ogreva, ali nisam znala šta se dešava. E, onda sam ušla u obične poruke gde su mi poruke stizale od ljudi gledali smo vas na N1 i videli smo vašu priču i želimo da vam pomognemo, plakale ja mislim celu noć, to je bilo, tada su nam se vrata otvorila, tada sam legla u krevet da nisam mislila šta ću sutra“, priča Milica Stanivuk.
Šta će sutra? MIlica ima ideju, ali ne i način, jer i dalje živi samo od 18.000 dinara socijalne pomoći.
„Htela bih da uzmem da imam prasića, da imam živine, da imam jaja da prodajem, imam sušaru, mogla bih sušiti, ići na pijacu. Razmišlljala sam da uzmem koze, da pravim kozijeg sira, ja znam to da radim, eto to bih negde kod kuće volela da sa mojom decom gajimo nešto i od toga i živimo“, kaže Milica Stanivuk.
Ponekad bajka dočeka i srećan kraj, i ko zna? Možda kada im sledeći put dođemo u posetu, njihovo dvorište postane farma.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare