Pre tačno trideset godina formalno je počeo raspad Jugoslavije, 25. juna 1991. kada su Skupština Slovenije i Sabor Hrvatske proglasili nezavisnost od SFRJ.

Na pitanje da li je bilo moguće izbeći sukob, profesor Fakulteta političkih nauka iz Beograda, Slaviša Orlović, kaže da je odgovor na to pitanje uvek – da jeste bilo moguće.

„Vladari koji vode u rat ne čine dobra dela, treba imati u vidu da se radi o više aktera, plus međunarodni kontekst. To je rezultat dugoročnog procesa, suživota, simbolično je počelo rušenjem Berlinskog zida. Implozija komunizma je bila praćena eksplozijom nacionalizma i na tu kartu su zaigrale političke elite u jugoslovenskim republikama“, smatra Orlović.

Profesor Fakulteta političkih nauka iz Zagreba Dejan Jović smatra da su političke elite mogle da promene priču, da su htele.

„Videli smo da su u Hrvatskoj, Sloveniji, Srbiji zavladali tzv. revizionisti, ljudi koji su smatrali ne samo da je Jugoslavija neodrživa, nego i da je nepoželjna. Imali smo u gotovo svim republikama političke elite, koje su bile za radikalnije promene statusa kvo, bilo da stvore neku manju zemlju u kojoj bi njihov narod bio u većini ili s druge strane radikalne programe političkih elita u Hrvatskoj i Sloveniji koje su insistirale na nezavisnosti. Elite su bile izabrane od naroda, ali se raspoloženje naroda ne može poistovetiti sa namerama elita“, kaže Jović.

Kada je reč o političkim elitama, Orlović kaže da se o njima može govoriti na dva načina.

„Na nivou federacije je ključna figura bio Ante Marković i neki pokušaji udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu koji su pošli sa pacifističkih pozicija da izbegnu konflikt, a sa druge strane primarni nosioci su bili lideri republika. Iz perspektive Beograda stiče se utisak da je politička elita Slovenije bila ili opredeljenija za evropski put, ta grupa političara sa Kučanom i Janšom, a sa druge strane imamo Anta Markovića, koji je bio poslednji pokušaj koji je zagovarao ideju jedinstvene države. Kontroverze izazivaju različite interpretacije kakvi su dogovori bili između Tuđmana i Miloševića. Treba imati u vidu da su sve vreme tu bili strani politički akteri. Ono što je važno je da bi bez spoljinih aktera bilo teško doći do mira. Iz ugla Beograda su Slovenija i Hrvatska imale perspektivu prema Zapadu i NATO, za razliku od Srbije koja je bila opterećena imidžom da li je to ruski faktor na Balkanu“, rekao je Orlović.

Profesor Jović objašnjava da je Slovenija imala referendum i da se odlučila za nezavisnost, ali da je ta olduka bila posledica činjenice da je došlo do prvih sukoba u Hrvatskoj.

„Oni su predlagali konfederaciju, ali su rekli šta ćemo u konfederaciji sa Hrvatskom kad je krenuo neki interetnički sukob. Ja bih rekao da je Slovenija napravilila pakt sa Srbijom, u julu 1991. na potpuni šok EU, koja je tražila da se JNA povuče u kasarne, Srbija i Slovenija zajednički glasaju u Predsedništvu SFRJ o povlačenju JNA iz Slovenije, jedini koji je bio protiv povlačenja je Stipe Mesić. To je bila prekretnička tačka. Prizanja Slovenije ne bi bilo da nije bilo granatiranja Vukovara i Dubrovnika, to je hipotetički“, dodaje Jović.

Orlović kaže da smo i dalje u zamci nedovršene prošlosti.

„Hoćemo u budućnost iz nedovršene prošlosti, takva je atmosfera u regionu. Treba da raščistimo s tim i stavimo tačku. Za budućnost je važno, ja bih voleo da moja deca i studenti imaju iskustvo života u Jugoslaviji. Te vrednosti koje smo delili je teško objasniti novim generacijama koje su zatrovane“, poručio je Orlović.

„Trideset godina od kraja Drugog svetskog rata, 1975, je bila Helsinška konferencija, koja je garantovala svim državama Evrope ter integritet. Mi imamo čitav niz nerazjašnjenih pitanja, nedovršenih država, nismo iskoristili ovih 30 godina i zato postoji jedna vrsta neizvesnoti. 1975. su svi mislili da je samo po sebi dovoljno postići sporazum, ali bila je onda 1989. koja je bila destabilizirajuća I gde je međunarodni sporazum propao“, dodao je profesor Jović.