Gosti N1: Izbor diplomata mahom baziran na nagradi i političkoj podobnosti

Vesti 21. jul 202110:54 > 11:037 komentara
Podeli:

Bivši ambasador Srbije u SAD Ivan Vujačić smatra da jedan značajan procenat svih važnih diplomatskih mesta, uključujući konzule i ambasadore, treba da pripada profesionalnim diplomatama, koji u nekim zemljama iznosi i 70 odsto, a karijerna diplomatkinja Branka Latinović misli da se u velikoj meri izbor diplomatskog osoblja Srbije bazira na nagradi i političkoj podobnosti, odnosno da se privatizuje kadrovska politika. "To nije samo sad, to je bilo izraženo i u ekipi koju je predvodio (bivši ministar spoljnih poslova Ivica) Dačić, pa i ranije", ukazuje ona.

Vujačić se slaže da se često postavljaju politički ambasadori, „to je bilo i u vreme Josipa Broza Tita (SFRJ), neko ko ima vrhunsko poverenje državnog vrha odlazi na ta važna mesta, što nije nužno loše, ali treba da ima i druge kvalitete“, poput znanja, političkog iskustva, tečnog govora stranih jezika.

Povezane vesti

Na pitanje zašto Srbija nema ambasadore u dvadesetak zemalja, među kojima je i Kina, i kakvu poruku time šalje, Latinović u Novom danu na TV N1 ocenjuje da je to jedna loša poruka, „pogotovu u ovoj fazi naših odnosa sa Kinom“. Ona navodi da izbor novog ambasadora treba da se izvrši i pre nego što starom istekne mandat, kako bi novi mogao da se pripremi za dužnost.

„Očito da se iz ovih ili onih razloga nije vodilo računa o tome. Ili nema odgovarajući profil kadra, jer mora da se vodi računa o tome da bude prihvatljiv imidžu koji je prihvatljiv Kini, ili neodlučnost ko će nas najbolje predstavljati, ali mislim da se u velikoj meri bazira na nagradi, odnosno imamo privatizovanje kadrovske politike“, kaže Latinović.

Vujačić navodi da bi trebalo da se na regularnim konkursima primaju ljudi, što je bio slučaj do relativno skoro, odnosno do početka dvehiljaditih, ali više nije. Dodaje i da je „malo napravljen fetiš od te diplomatske akademije, nije to Harvard“.

„U nju sada ulaze sa svih strana sa idejom da preskoče konkurs i da se nekako uguraju u diplomatiju. Diplomata treba da bude neko ko se bavi društvenim naukama ili jezicima“, ističe on.

Kaže i da ako ne postavite ambasadora u neku zemlju „onda ona misli da joj niste važni, to šteti imidžu Srbije“.

„Problem je u tome što postoji odsustvo kriterijuma – ljudi treba da imaju znanje, političko iskustvo, da govore jezike“, ukazuje on.

Na konstataciju da imamo i ambasadore kojima istekne mandat, pa još dugo ostaju na toj funkciji, Vujačić navodi da ne postoje ograničenja formalnog mandata.

„Mandat je koliko neka vlada želi da vas drži. Ja sam bio u jednom mandatu šest i po godina. Neko unutrašnje pravilo je da treba da se menjamo posle četiri godine, ali to nije striktno pravilo na bilo kakav formalno-pravni način“, kaže on.

Opoziv ambasadora u Poljskoj i vraćanje ambasadora u Siriju

Na pitanje kako komentariše nedavni opoziv srpskog ambasadora u Poljskoj Nikole Zurovca jer je potpisao pismo podrške poljskoj LGBT zajednici sa još 40 ambasadora drugih zemalja, ne obavestivši o tome ministra spoljnih poslova Nikolu Selakovića, Latinović navodi da je to „veoma bolno pitanje“ i da je napravljeno više grešaka.

„Ambasador se tako ne opoziva, on je najviši predstavnik u jednoj zemlji, koji je akreditovan na osnovu pisama koje potpisuje predsednik, a on je opozvan odlukom ministra, koji nema to pravo. Predsednik potpisuje ukaz o njegovom opozivu, nakon čega to treba da izađe u Službenom glasniku. Način na koji je to urađeno je neprimeren odnos i prema funkciji ambasadora i prema državi“, ocenjuje Latinović.

Ona dodaje da je možda Zurovčev „neoprez bio što je on to potpisao uoči posete ministra Selakovića Poljskoj, pa je to bilo osetljivo za domaćina, više je to neoprez, ali ne toliki da bi on bio opozvan na takav način“.

A kako tumači odluku Srbije da ponovo pošalje ambasadora u Siriju, Vujačić navodi da je to loše.

„Bila je dramatična situacija u Siriji, iz bezbednosnih razloga je povučena naša ambasada kada je trajao rat. Da li je trebalo vratiti je veliko pitanje, jer se na režim (sirijskog predsednika Bašara) Asada gleda drugačije u EU, ovo će se gledati kao ustupak Rusiji, kao proruski gest, što se kosi sa politikom EU. Često smo radili stvari koje nisu u skladu sa evropskom politikom, što je u konfliktu sa našim ciljem da uđemo u EU“, ocenjuje on.

A upitan šta je preporučilo Marka Đurića za ambasadorsko mesto u SAD, on kaže da „njega može da preporuči samo poverenje koje predsednik (Srbije Aleksandar Vučić) ima u njega, drugi njegovi kvaliteti nisu mi poznati“.

„Mi šaljemo poruke i svaka država to ceni na ovaj ili onaj način. Suština je da taj koji je izabran ne samo da predstavlja zemlju, već treba i da verno prenosi šta mu se govori… da ukaže na greške i probleme“, navodi Vujačić.

Latinović dodaje da je prvo što naučite kad uđete u diplomatsku službu da „uvek najverodostojnije prenosite ono što vam je sagovornik rekao – ne dodajte i ne oduzimajte“.

„Ma koliko to bilo neprijatno za nekoga kome treba da prenesete poruku, to je snažan signal koji motiviše državu i vladu da te odgovarajuće kritičke opservacije razmotri i vidi šta je izvodljivo da promeni a šta ne – nažalost to nije poštovano, to je narušeno već 90-ih godina. To je veliko nepoštovanje profesije i osnovnih etičkih i radnih pravila. To bi trebalo obnoviti i da to bude polazna osnova za one koji ulaze u diplomatsku službu“, ocenjuje Latinović.

A koji bi trebalo da budu kriterijumi za postavljanje ministra spoljnih poslova, Vujačić ukazuje da je ministar skoro u svim zemljama politička ličnost, i da bi u današnje vreme on trebalo da zna jezike, u najmanju ruku da odlično govori engleski jezik.

Latinović dodaje da ministar mora da bude neko ko dolazi iz miljea spoljnopolitičke dimenzije.

Govoreći o kriterijumima za izbor konzula, a povodom najava da bi sin pokojnog pevača Šabana Šaulića, Mihajlo Šaulić, mogao da postane novi generalni konzul Srbije u Švajcarskoj, ona ističe da konzul mora da bude majstor svog zanata i vrhunski poznavalac problematike konzularnog prava, „a kada to nije slučaj, onda je to veliki problem“.

„Generalni konzul mora da poznaje dobro međunarodno konzularno pravo, unutrašnje pravo svoje zemlje, jer je on zaštitnik interesa građana, mora da poznaje unutrašnje pravo zemlje u koju ide“, ukazuje Latinović.

Komentari

Vaš komentar