Gošće N1: Ne osuđivati majku, angažovanje dadilja u Srbiji je „siva zona“

Vesti 10. avg 202210:30 > 11:5019 komentara
Podeli:
beba, majka i beba, kolica
Izvor: Shutterstock_

Slučaj dadilje iz Kruševca koja je ukrala bebu, odnela je svom bivšem partneru i predstavila kao njihovu šokirala je javnost. Policija je brzo reagovala i uhapsila ženu (35), a beba je vraćena majci bez povreda. Ovaj slučaj ponovo je pokrenuo staro pitanje - znamo li kome poveravamo decu na čuvanje? Bojana Selaković iz Građanske inicijative i stručna saradnica Udruženja "Roditelj" i Radmila Vulić Bojović, psiholog i porodični psihoterapeut za N1 kažu da u ovom slučaju ne bi trebalo osuđivati majku, već da bi bilo bolje da "krenemo od razumevanja". One ističu da je u Srbiji pitanje angažovanja osoba koje čuvaju decu "siva zona" kada je u pitanju regulacija države, da nema propisa koji tu oblast uređuju i definišu ko bi mogao da radi kao dadilja.

Povezane vesti

Vulić Bojović kaže da je neophodno razumeti poziciju u kojoj se nalaze roditelji i činjenicu da bi se neko, da je imao pouzdaniju alternativu opedelio za nju. „Kada nemamo alternativu, biramo nešto što nam se učini na prvi progled kao odgovarajuće rešenje“, istakla je ona.

Bojana Selaković je rekla da je za nju fascinantno koliko je odgovornosti u Srbiji prebačeno na roditelje po raznim osnovama i da nije prvi put da imamo osude javnosti u ovakvim slučajevima. Prema njenim rečima, roditelji se osuđuju i kada angažuju dadilju pa se pojavi problem, ali i kada na primer, stoje s bebom u redu, ne angažuju nekog da je čuva, i svi kažu mama je dovela bebu da bi ušla preko reda.

„Svako ko ima iole drugu alternativu neće birati tu opciju da poveri dete nepoznatoj osobi“, istakla je Selaković.

Prema neproverenim informacijama, majka iz Kruševca je dadilju našla putem oglasa. Na pitanje koliko je angažovanje dadilja na taj način rizično, ona kaže da je rizično koliko i za sve druge usluge koje dobijamo na taj način. Dadilje roditelji pronalaze i preko društvenih mreža i na drugim mesitma, pa se otvara pitanje angažovanja osoba koje čuvaju decu, a to je, kako naglašava, „jedna siva zona“.

Država, prema njenim rečima, nije uredila ni oblast unutar koje se otvaraju dečije igraonice, razne školice gde su se dešavale i neke loše stvari, a to je ponuđeno kao usluga i reklamiralo se.

„Sve što ostavlja mogućnost da tržište samo reguliše bez bilo kakvih pravila u teoriji dovodi do toga da su moguće neželjene situacije“, ističe Selaković.

Kako da procenimo da li je neka osoba pogodna da nam čuva dete

Na pitanje kako da procenimo da li je neka osoba pogodna da nam čuva dete i šta to treba da pitamo prilikom intervjua Radmila Vulić Bojović kaže da je teško dati pravilo i da apsolutnog pravila tu nema. „Radi se o odnosu i našoj proceni prilikom inicijalnog kontakta. Najbolje je ako ta osoba ima preporuke da se se u dužem periodu dokazala kao marljiva i pouzdana, ali retko imamo takve situacije…Bitno je da roditelj veruje unutrašnjem osećaju, roditelj bira dadilju shodno svojim merilima i kriterijumima“, ističe Vulić Bojović.

Ona predlaže i da roditelji pitaju osobu koja bi trebalo da im čuva dete kako bu se snašla u nekoj rizičnoj situaciji, pa da onda odluče da li da joj povere dete ili ne.

Pored toga, bitno je da postoji i određeni prelazni period, da se dadilja prvo kraće vreme bavi vašim detetom, pa da se to vreme postepeno produžava.

Vulić Bojović je, osvrćući se na slučaj iz Kruševca, rekla da tu nažalost „imamo potpuno drugu agendu“, da imamo osobu koja je „imala neki svoj unutrašnji proces koji nije vidljiv na prvi progled“, i da teško da su mogli da predvide ovakav razvoj događaja i stručnjaci.

Oblast brige o deci – nekada u rukama države, sada prepuštena tržištu

I ranije je bilo vesti o tome da i preko agencija za čuvanje dece roditelji angažuju dadilje, pa preko kamera uoče da im je dete zanemarivano, da nije paženo kako treba. Kako pronaći idealnu dadilju?

Bojana Selaković odgovara da i ta oblast ostaje neuređena i da sve privatne agencije koje funkcionišu rade po sopstvenom nahođenju, sopstvenoj savesti i profesionalnim kriterijumima koje tržište nameće. „I to je problem, što je čitava oblast brige o deci koja je nekada bila u rukama države, sada prepuštena tržištu“, navodi Selaković.

Sličnu situaciju, kako dodaje, imamo i sa privatnim vrtićima, koji su u jednom trenutku inkroporirani u sistem zajedno sa državnim vrtićima, ali i dalje imamo „različite entitete po okriljem kojih deca provode vreme kao u vrtiću“, a koji nisu predmet kontrole rada i koji ne dolaze inspekcije.

„Onog trenutka kada je država brigu o deci transferovala na mere populacione politike, gde je samo bitno koliko nam se dece rađa da bi nacija bila u što boljoj poziciji, u tom trenutku roditelji su prepušteni sami sebi i nevidljivoj ruci tržišta“, rekla je Selaković.

Dodaje da porodica kao osnovna ćelija društva prolazi kroz tranziciju 30-tak godina, da je „nekad celo selo bilo angažovano da bi se dete podiglo“, a da danas imamo samo roditelje. To je cena individualizacije i mnogo je tereta prebačeno na leđa roditelja, kaže ona.

Na Zapadu je praksa da osobe koje nude usluge čuvanja dece moraju imati određene kvalifikacije i preporuke. Da li je i u Srbiji takva praksa?

Selaković navodi da i to, kao i sve drugo, ostaje na nivou pojednačnih praksi i neko to radi a neko ne. Postoje agencije preko kojih sa mogu angažovati dadilje za koje ljudi imaju pozitivna iskustva, ali generalno u pitanju je siva zona. Isti slučaj je, kako dodaje, i sa drugim aktivnostima na koje svi šaljemo decu tokom predškolskog i školskog uzrasta i da tu ostaje sve da se reguliše na volju onog ko organizuje te aktivnosti, a vi kao roditelj preuzimate punu odgovornost ako nekog angažujete na taj način.

„Jedino u oblasti sporta je to bolje malo rešeno“, rekla je Selaković i podsetila na slučajeve zlostavljanja u školama glume.

Komentari

Vaš komentar