Gosti N1: Vlast bahato otima javno zemljište i pretvara ga u privatno

Vesti 17. nov. 202010:30 > 10:47
Podeli:
Izvor: N1

Arhitekte Đorđe Bobić i Miljan Cvijetić smatraju da nema neke suštinske razlike između Beograda i Novog Sada na vodi, osim u tome što je Beograd na vodi izgrađen u tehničkoj zoni, dok se u Novom Sadu pokušava oteti od grada netaknuta, zelena zona. Ono što je, kako ističu, zajedničko za oba projekta je to što je vlast, udružena sa nosiocima kapitala, potpuno eliminisala javnost iz donošenja bilo kakvih urbanističkih odluka, što je neprihvatljivo, jer se u oba slučaja radi o javnom zemljištu.

„Nema tu neke posebne paralele, to je ista priča. Novi Sad i Beograd su gradovi u Srbiji i podležu onome što je u Srbiji nametnuto kao način vođenja politike, gde su kapital i vlast udruženi u udrugu koja je preuzela sve institucije, otuđila ih od građana, koje ništa ne pitaju. A kada se građani pobune onda vlast malo uspori tempo, sa idejom ‘zaboraviće se, pa ćemo mi to za neko vreme'“, ocenjuje Bobić u Novom danu na TV N1.

On ističe da taj proces traje godinama, ne samo u Srbiji, već u celom svetu, ali da kod nas kulminira.

„Kapital je suviše moćan da bi dozvolio da mu se institucije mešaju u posao“, ističe arhitekta iz Beograda.

Njegov kolega iz Novog Sada dodaje da je „suština svega da zvanično ne znamo mnogo toga, i to je najveći problem, veo tajnosti sakriva taj (urbanistički) plan koji nikako da dođe do građana, vidimo segmente plana koji se s vremena na vreme pojavi u medijima“.

On kaže da kada bi išli u detalje koja je distinkcija između projekata Beograd i Novi Sad na vodi, „postoje neke razlike“.

Izvor : N1

„U Beogradu se desilo da je industrijska zona, železnički čvor u priobalju zamenjen poslovno-stambenim delom, dok se u Novom Sadu pokušava da se netaknuta zelena zona zauvek otme iz grada. Ako bi baš povukli paralelu, ono što se dešava u Novom Sadu, u Beogradu bi bilo kao kad bi na Adi pravili novi grad“, ocenjuje Cvijetić.

Dodaje da se u Novom Sadu kasni sa donošenjem generalnog urbanističkog plana i da se ne zna nijedan njegov parametar.

„Mi samo pričamo o malom segmentu plana – novosadsko priobalje. Šta je sa ostalim delovima grada? Kako se planira rešiti saobraćaj u gradu, koji je budući plan razvoja, ništa o tome ne znamo“, dodaje arhitekta.

Na pitanje kako reaguje struka na ovaj urbanistički javašluk, Bobić navodi da je struka podeljena na deo koji se buni, koji je brojniji, i manji deo koji se nalazi u institucijama.

„Deo struke je u institucijama i boji se za svoju poziciju, i onda poslušno, kršeći sve etičke norme, pristaje da služi vlasti i kapitalu… No, ima više ovih koji se bune, koji nisu odbacili profesionalnu etiku, koji stoje iza svojih stavova. Međutim, kao i sa građanima, vlast je nažalost uspela da potpuno eliminiše javnost iz procesa planiranja, iz procesa donošenja bilo kakve urbanističke odluke, i tako je preuzela apsolutnu vlast“, ističe Bobić.

On dodaje da je u celoj stvari glavni „nosilac kapitala, koji zajedno sa vlašću određuje gde će se i kako će se graditi“.

Na pitanje ko to dozvoljava, kaže – „institucije, moje kolege u institucijama, po nalogu investitora i gradske vlasti“.

„Vlast i kapital bahato, bez ikakve komunikacije sa javnošću, i laičkom i stručnom, otimaju javno zemljište, pretvaraju ga u privatno. u Beogradu je stotinak hektara na obali poklonjeno nekom investitoru i dato mu je više od milijardu evra za dovod infrastrukture, saobraćajnica itd. U Novom Sadu će da se desi slična priča. Na toj zelenoj površini na obali Dunava nići će neke zgrade, niko nikog neće da pita, neko će imati ozbiljan profit. Radi se o tome da se ne može gradsko javno zemljište oduzimati građanima, a da oni ne budu sa tim saglasni i da ne bude transparentno šta se tu dešava sa novcem, ko koliko investira i ko posle završene gradnje ubire prihod“, ističe Bobić.

Sa tim se slaže i Cvijetić, koji dodaje da je „očigledno da struka ne utiče na urbanistički plan, a građani još manje“, kao i da trenutno na ruku svemu tome ide i situacija sa koronavirusom.

„Suštinski nam fali javna rasprava, ako ne javna, ono bar stručna rasprava. Nama (u Novom Sadu) je veliki problem novi generalni urbanistički plan koji kasni i treba da reguliše mnoga pitanja, a mi se bavimo samo jednim, i to na osnovu neke poluinformacije. Ustanove koje donose planove, treba da prethodno pitaju građane šta su njihove želje. Ovako, imamo situaciju da se građanima servira rešenje, sa obrazloženjem da je to najbolje rešenje za njih“, naglašava Cvijetić.

Beograd na vodi – marketinška žvaka

Na pitanje da li je zaista, kao što tvrdi vlast, Beograd na vodi, projekat od javnog značaja, Bobić kaže da nije.

„Priča da su tu bili pacovi i narkomani je, kako bi moji unuci rekli, marketinška žvaka, koja bi trebalo da ubedi građane da je napravljen iskorak unapred – to nije tačno. Niko nije protiv da se na tom mestu gradi, to je lokacija jedna od najprestižnijih u ovom delu Balkana. Ovde  je na delu jedan bahati način za potrebe kapitala, da bi se za nekoga stvorilo što više novca, za privatnog kapitalistu koga vlast očigledno podržava, ovo je priča o podršci tom kapitalu“, kaže Bobić.

Dodaje da je Beograd na vodi „projekat za koji ne znamo ko ga je i zašto uradio, oko koga nije bilo javne rasprave, promenjen je Beograd, njegov lik i identitet, nepopravljivo i zauvek“.

On ističe da je na delu investitorski urbanizam, i da su „investitori postali moćni onog trenutka kada su se udružili sa vlašću“.

„Investitori su neophodni, bez njih nema razvoja grada, ali pod uslovima koje grad postavlja kroz urbanističke planove. Vlast je ta koja treba da kontroliše da li investitor radi u skladu sa urbanističkim planom i zakonima. To je tako bilo decenijama, država nije dozvoljavala da to pređe u nekontrolisanu gradnju kao što je slučaj poslednjih nekoliko godina, kada je kapital postao primaran, ali ne da radi u interesu građana, već u svom interesu. Vlast to podržava, pa onda imate priču o tim pacovima i narkomanima, pa imate priču da se potrebe nameću građanima, vlast im naredi da je bela kifla bolja od crne, pa svi kupuju belu, tako se nažalost grad sada razvija“, navodi Bobić.

„Sećam se još u vreme druga Tita, nije postojala zgrada u Beogradu koja se nije gradila bez javnog konkursa, to je trajalo sve do pre 10-12 godina. To je bio uslov i privatnim investitorima da moraju raspisati konkurs, da bi arhitekte iznele stav, da bi se izabralo najbolje rešenje. I to se prepoznavalo u izgledu grada – na Novom Beogradu, delovima Julinog brda, pa i u centru grada. To ima određenu vrednost, visoko kotiranu i na evropskom nivou. Sada smo došli u situaciju da investitor koji poseduje kapital bira arhitektu“, zaključuje Bobić.