Cvijetin Milivojević, politički analitičar, ocenio je da je srpska opozicija daleko od onoga što je uradila crnogorska. Smatra da pitanje koliko kolona će biti treba da se postavi kad izbori budu izgledni, navodeći da je opoziciji slamka spasa to što je predsednik Aleksandar Vučić najavio parlamentarne izbore za godinu i po. Svaka vrsta nasilnog ujedinjavanja završila je nasilnim razjedinjavanjem i to je prokletsvo opozicije u Srbiji, koje se najbolje vidi na DS, koja je "postala stranka besmisla" koja se "množi deobama", dodao je.
Komentarišući današnji sastanak opozicije u prostorijama Nove stranke kom ne prisustvuje Ujedinjena opozicija Srbije, Milivojević kaže da od razgovora nikad ne boli glava, ali da sve drugo i u pripremi onog prvog sastanka kod Borisa Tadića i kod ovog danas, ukazuje na to da „izgleda kao da nemamo jasne kriterijume – ni ko su sazivari, ni koji su kriterjumi da neko bude kandidovan kao ozbiljna opozicija“, dodajući da to nije do kraja pojašnjeno.
Imali smo bojkot opoziciju na izborima, i imali smo deo opozicije koja je jeste opozicija ali je bila hiperkonstruktivna i na neki način je legitimisala izborni proces – što je bio cilj naprednjaka – i provela se kao „bos po trnju“, jer niko od njih nije prešao cenzus, podsetio je gost emisije N1 Studio Live. Sada imamo dve grupe opozicionih stranaka, kaže Milivojević, upitavši – ko sada odlučuje ko je a ko nije opozicija. Na prvom skupu Tadić je pozvao neke stranke koje su učestvovale na izborima, a neke nije, podseća gost N1.
POVEZANE VESTI
Pitanje da li će biti jedna, dve ili tri kolone opozicije – o tome treba razgovarati kad izbori budu izgledni, kaže. „Mi smo 2000. imali jasan cilj, koje su delile sve stranke nezavisno od svog ideološkog, programskog i svakog drugog opredeljenja… Da Miloševića pošalju u političku prošlost. Nešto slično se desilo sa izborima u Crnoj Gori. Ovog puta ja to ne vidim jasno“.
Milivojević kaže da bi mogli da porazmisle u opoziciji o tome da ako imaju problem sa ljudima koji su izašli na izbore ili sa onima koji su bili „pola riba pola devojka“ odnosno na neke izbore su izašli, a na neke ne – možda da oni budu svi u istoj koloni. „Svi oni koji su izašli na izbore neka budu ta jedna opoziciona kolona i neka kao takvi naprave neki pakt o nenapadanju sa onom samozvanom pravom opozicijom, koja je bojkotovala sve izbore“, predlaže im. Kaže da se i unutar te „bojkot opozicije“ mogu napraviti dve kolone – jedna od onoh ljudi koji građanistički razmišljaju, druga onih koji su nacionalno orijentisani.
Analitičar ocenjuje da je čitava opozicija na istom – oni su u ulici, nisu u parlamentu, „osuđeni na veliko ništa“, jer ne mogu da se finansiraju iz budžeta. Milivojević kaže da je slamka spasa to što je Vučić izjavio da će parlamentarni izbori biti za godinu i po. To dolazi odatle što su junski izbori, prema njegovom mišljenju, bili „i nelegalni i nelegitimni“ a da je „toga svestan i Vučić“.
„Lukašenko bi pobedio, Vučić – nisam siguran“
Milivojević kaže da činjenica da je Vučić podržao u spoljnoj politici osudu Evropske unije nedemokratskih izbora u Belorusiji, govori nešto… „Upravo je prouzrokovana činjenicom da se neko iz Brisela ne doseti da smo imali možda i nedemokratskije izbore u Srbiji… Zašto to tvrdim – možda je prejako – pa zato što, uprkos činjenici da je Lukašenko krao na izborima i nakrao do 80 odsto glasova, ja verujem da bi on pobedio i na izborima koji bi bili relativno normalni. Za razliku od ovih izbora u Srbiji, za koje apsolutno nisam siguran – da su bili i legalni i legitimni, čak i da su uslovi bili malo normalniji – da bi Vučić pobedio. Možda bi bio relativni pobednik, ali svakako ne bi bilo dovoljno da formira Vladu“, naveo je.
Milivojević je rekao da veruje Vučiću da će se povući sa mesta predsednika stranke, kao što je, kako kaže, ubedio Tomislava Nikolića svojevremeno da to učini.
Milivojević je rekao i da iz svog iskustva zna – da se svaka vrsta nasilnog ujedinjavanja završila nasilnim razjedinjavanjem navodeći da je to prokletsvo opozicije u Srbiji, što se, kako navodi, najbolje vidi na DS, koja od stranke kakva je bila devedesetih, postaje „stranka besmisla“ koja se „množi deobama“.
Osvrćući se na izbore 2000. godine koji su se desili na današnji dan, kaže da se slična situacija kao tada, danas događa u Crnoj Gori. Navodi da se, kao što se Đinđić odrekao liderstva u korist Koštunice, iako je tada imao jaču stranku od DSS, isto stranke užeg koalicionog bloka u kom se nalaze prosrpske stranke tamo, odriču liderstva u korist onog ko je nosio listu, koji je dobar Crnogorac i koji želi dobre odnose sa Srbijom. Navodi da je to bilo jedino moguće rešenje u Crnoj Gori i da se ispostavilo se dobitna kombinacija. „Kad se poredi situacija u srpskoj opoziciji – mi smo mnogo daleko od toga. Opozicija u Srbiji može samo da se nada da će Vučić i njegova politika da napravi još neki autogol. On ih naravno čini i čini ih previše i kad treba i kad ne treba, i to je neka ozbiljna nada da se može doći u poziciju da se ruši gospodin Vučić“.
On ističe da bi opozicija najpre trebalo da se izjasni o vrlo bitnom pitanju – „da li priznaje rezultate nelegitimnih i nelegalnih izbora i da li će shodno tome priznati oktroisanu Vlade koja će biti proizvod tog izbora“. Navodi da vidi da čak i ona bojkot opozicija to manje-više priznaje, podsećajući da Brnabićku nazivaju predsednicom Vlade.
Poredeći sa situacijom 2000, i izborima na današnji dan, Milivojević ističe to da je pokojni premijer Zoran Đinđić bio pragmatičan političar, a da danas nema lidera koji su spremni da makar privremeno potru svoju sujetu – „da kaže – ja hoću da pobedim, ali znam da ja ne mogu, ali da vidim ko može pobediti, pa da se moja politička opcija okoristi o toga“. Ja ne vidim danas tog menadžera, ali to ne znači da ne postoji, zaključio je Milivojević.
