Advokat Rodoljub Šabić, komentarišući smenjivanje grupe načelnika klinika VMA u Beogradu, rekao je da Član 36. Ustava Srbije izričito jemči da niko ne može snositi štetne posledice zbog potpisivanja peticija i predloga i stavova iznetih u njima, sem ako predstavljaju krivično delo.
„Smenjivanje grupe potpisnika peticije ‘Ujedinjeni protiv kovida’ je još jedan u nizu sve učestalijih kršenja Ustava i zakona i povreda ljudskih prava koja su njima zajamčena“, rekao je on agenciji Beta.
POVEZANE VESTI
Šabić je dodao da je objašnjenje vlasti da je smenjivanje deo „sistemskih promena“ u vojnom zdravstvu, „providan i neubedljiv pokušaj da se prikrije istina: da je reč o postupku koji je protivpravan akt političkog revanšizma“.
„Samo u poslednjih desetak dana svedoci smo brojnih situacija koje potvrđuju da se pravo i pravni poretka sistematski podređuju dnevnopolitičkim potrebama vlasti“, rekao je Šabić.
„Neizbežna štetnost i opasnost ovakvih postupaka dodatno je potencirana ili odsustvom prihvatljivih pravnih objašnjenja ili, još gore, nastojanjima vlasti da se to opravda i objasni nekakvim apsolutno nepostojećim pravnim argumentima“, dodao je on.
Kao primer, Šabić je naveo „skandalozna prepucavanje policije i tužilaštva povodom neverovatnih propusta kojim je izvršiocu krivičnog dela, nakon brutalnog prebijanja pred kamerama i mnogo svedoka, omogućeno da pobegne iz zemlje“.
„Nezavisno od toga o čijem propustu je reč i da li je reč samo o propustu ili nečem mnogo gorem, organi vlasti su javnosti servirali mnoštvo pravno neodrživih, neozbiljnih ‘objašnjenja’ „, izjavio je Šabić.
„Kulminacija je poziv policije javnom tužiocu na poligrafsko ispitivanje što je, budući da smo država u kojoj po zakonu imamo ‘tužilačku istragu, a poligraf ne predstavlja dokaz, doslovno tragikomično“, ukazao je on.
Po Šabićevoj oceni, saopštenje Kriznog štaba Vlade za KOVID-19 i Uputstvo Vlade Srbije o nadzoru nad građanima koji se vraćaju iz inostranstva, „nedovoljno su jasni i zbunjujući“, a „u pogledu obaveza, porocedura, sankcija koje se stavljaju u izgled, u očiglednom su neskladu s odredbama Člana 30. Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, koje to pitanje uređuju na bitno drugačiji način“.
Verovatno najčešći primer neopoštovanja prava i pravnog poretka, po rečima Šabića su „učestali, praktično svakodnevni, slučajevi prikrivanja informacija o rashodima javnog novca i njihovo proglašavanje za tajnu. Prikrivanje ovakvih informacija – čak i da nije, a po pravilu jeste propraćeno nedopustivim diskvalifikacijama i uvredama na račun svakog ko ih zatraži, apsolutno je nedopustivo“, upozorio je on.
Time se, kako je naveo, „krše bar tri relevantna zakona: o tajnosti podataka; o slobodnom pristupu informacijama; o budžetskom sistemu“, a uz to se „vređa i zahtev, i zdrav razum, i elementarna pristojnost da si dužan da onom čiji novac trošiš, položiš račun“.
