Izbori 2016: Bitka za cenzus, povratak Šešelja i Vučićev drugi mandat

Izbori 2020 17. jun. 202002:10 > 02:15
Podeli:
Izvor: N1/Lazar Lazić

Parlamentarni izbori 2016. godine bili su jedanaesti od uvođenja višestranačja u Srbiji, a osmi na kojima se glasalo u vanrednom terminu. Glasanje za poslanike u Skupštini Srbije po prvi put je održano u aprilu, a građani Srbije su na birališta izašli treći put za nepune četiri godine. Rekord po učestalosti izbornih ciklusa i dalje drži period od decembra 1990. do poslednjeg meseca 1993. godine, kada se takođe glasalo triput, ali za samo tri godine.

Opoziciona scena pretrpela je velike promene nakon prethodnog izbornog ciklusa, kako stranke koje su imale parlamentarni status, tako i one koje su ga na izborima 2014. izgubile. Danak izbornom neuspehu prvi su platili Vojislav Koštunica i Mlađan Dinkić, koji su ubrzo po objavljivanju rezultata izbora podneli ostavke na liderske pozicije u svojim partijama.

Koštunicu je posle 22 godine provedene na mestu predsednika Demokratske stranke Srbije nasledila dotadašnja potpredsednica Sanda Rašković Ivić, koja je na izbornoj skupštini ubedljivo pobedila protivkandidata Miloša Aligrudića. Rašković Ivić je rukovođenje partijom preuzela nakon što je DSS prvi put u svojoj istoriji ostao ispod izbornog cenzusa.

Povlačenje Mlađana Dinkića sa funkcije predsednika Ujedinjenih regiona Srbije nije imalo terapijskio dejstvo, pa se nakon odlaska osnivača organizacija koja je nasledila G17 plus doslovce raspala. Iza bivše Dinkićeve stranke ostali su dugovi nastali tokom izborne kampanje i račun u blokadi, a pokreti poput Živim za Krajinu i Zajedno za Šumadiju, nekadašnje članice URS, odlučili su da se ponovo registruju i nastave da deluju samostalno.

PROČITAJTE JOŠ

Podele i konflikti unutar Demokratske stranke nakon poraza na predsedničkim izborima 2012. ne samo da nisu bili okončani odlaskom Borisa Tadića i njegovih istomišljenika, već su dobili novi zamah nakon izbornog sunovrata DS u martu 2014. godine, kada je stranka jedva prešla cenzus.

Očekivalo se da Dragan Đilas zbog lošeg izbornog rezultata ponudi ostavku na mesto predsednika stranke, ali je lider demokrata svojim partijskim saradnicima poručio da nema nameru da odstupi s kormila stranke i da će se i na narednoj izbornoj skupštini kandidovati za predsednika.

Najglasnije oponente lider stranke imao je u bivšem potpredsedniku Draganu Šutanovcu i šefu beogradskih demokrata Balši Božoviću, koji su zatražili neposredne partijske izbore. Nihov predlog ipak nije prošao, pa je ostalo da se izbor rukovodstva stranke obavi delegatskim sistemom, za šta se zalagao i Đilas. Na stranu lidera DS stao je i zamenik predsednika Bojan Pajtić, koji je samo mesec dana kasnije objavio kandidaturu za predsednika stranke.

Odnos između tadašnjeg predsednika DS i njegovog zamenika teško bi se mogao svrstati u konfliktan, posebno zbog činjenice da je Đilas tokom konfrontacije sa Tadićem imao otvorenu Pajtićevu podršku. Matematički gledano, Đilas je stranku ”nasledio” sa kapitalom od 22 odsto glasova, da bi nakon godinu i po njegovog rukovođenja partijom demokrate pale na svega šest odsto. Ako se poraz na predsedničkim izborima 2012. i gubitak republičke vlasti mogao smatrati neuspehom, onda je izborni rezultat Demokratske stranke iz 2014. bio ravan katastrofi.

Pajtić pobedio Đilasa na izborima u DS

Predviđanja da će predsednička trka između Dragana Đilasa i Bojana Pajtića biti jedna od najneizvesnijih u istoriji Demokratske stranke potpuno su se obistinila, jer razlika u broju glasova između kandidata za lidera stranke nikada nije bila manja. Za novog predsednika DS izabran je Bojan Pajtić, koji je osvojio 1.461 glas, dok je poverenje Draganu Đilasu ukazalo 1.277 delegata.

Skupštinu DS obeležilo je i glasanje za potpredsednike, na kojem je čak četvoro od ukupno petoro izabrano sa lobi-liste porazenog kandidata za šefa stranke. Pajtić se tako već na samom početku predsedničkog mandata našao u delikatnoj situaciji, jer bi, prema nepisanom pravilu, zamenik predsednika trebalo da postane potpredsednik sa najviše osvojenih glasova, a to je bio Đilasov kandidat Borislav Stefanović. Odstupajući od tog pravila, Pajtić je na funkciju svog zamenika predložio, a Glavni odbor to prihvatio, potpredsednika s najmanjim brojem osvojenih glasova – Gordanu Čomić.

Izvor : Privatna arhiva/DS

Đilas je nakon poraza na unutarstranačkim izborima ostao član Demokratske stranke, ali se podnošenjem ostavke na mesto šefa Poslaničkog kluba DS, a zatim i vraćanjem poslaničkog mandata, politički potpuno pasivizirao. Za razliku od Đilasa, potpredsednik DS Borko Stefanović odlučio je u decembru 2015. da napusti stranku, da bi potom osnovao političku partiju pod nazivom Levica Srbije, s kojom je nastupio na vanrednim izborima u aprilu 2016. godine.

Nekadašnji predsednik Demokratske stranke Boris Tadić, koji je na izborima 2014. predvodio listu pod nazivom Nova demokratska stranka – Zeleni, registrovao je novu stranku tek u julu iste godine. U oktobru 2014. godine Nova demokratska stranka promenila je naziv i postala Socijaldemokratska stranka, a Tadić je na neposrednim partijskim izborima izabran za njenog prvog predsednika, čime je praktično zaokružen proces formiranja stranke.

Izvor : Andrej Isaković / AFP

Politički život nakon izbora 2014. obeležio je i povratak u Srbiju lidera Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja, kojeg je Haški tribunal pustio na privremenu slobodu radi lečenja. Šešelj je pred odlazak u Hag 2003. godine partiji ostavio kapital od milion i kusur glasova dobijenih na predsedničkim izborima, a SRS ga je dočekao sa jedva 72.000 glasova i izgubljenim parlamentarnim statusom. Ipak, Šešelj nije gubio borbeni duh, a stotine pristalica koje su ga dočekale na aerodromu ulivale su mu nadu da radikalima može da vrati bar deo stare slave.

Krajem 2015. godine sve glasnije se moglo čuti da se Srbija bliži novim vanrednim izborima, što je sredinom januara 2016. i ozvaničeno na sednici Glavnog odbora Srpske napredne stranke. Premijer Srbije Aleksandar Vučić saopštio je stranačkim kolegama da je već odlučio da vanredni parlamentarni izbori budu održani, objašnjavajući da je Vladi potrebna stabilnost i pun četvorogodišnji mandat, nakon kojeg „više neće biti povratka na staro“.

Izvor : AFP/Andrej Isaković

Nakon što je Vlada podnela predlog za raspuštanje Skupštine, navodeći da je “došlo vreme za ispitivanje podrške reformama“, predsednik Srbije Tomislav Nikolić potpisao je 4. marta 2016. ukaz o raspuštanju parlamenta i raspisao izbore za 24. april, a za isti dan zakazano je i održavanje redovnih pokrajinskih i lokalnih izbora.

Izborna kampanja je formalno trajala pedesetak dana, mada su vladajuće partije u bitku za glasove birača krenule mnogo pre zvaničnog raspisivanja izbora. Opozicione stranke su pretežno vodile “kampanju protiv“, stvarajući referendumsku atmosferu, a vlast su kritikovale uglavnom zbog neispunjenih obećanja iz prethodnih izbornih ciklusa.

Teme kampanje nisu se mnogo razlikovale od onih sa prethodnih izbora, a ticale su se pre svega privrednog razvoja, nezaposlenosti, evrointegracija, Kosova i Metohije, korupcije i organizovanog kriminala, a istovremeno održavanje pokrajinskih izbora aktuelizovalo je i pitanje statusa Vojvodine.

Srpska napredna stranka u kampanji je kombinovala davanje brojnih obećanja biračima, veličanje svog lidera koji je, kako su tvrdili, spasao Srbiju od sigurnog bankrota, kao i konstantno diskreditovanje oponenata iz bivše vlasti. Iako je najavljivao “apsolutno pozitivnu kampanju“, Vučić nije prezao od žestokih napada na opoziciju i medije koji mu nisu bili naklonjeni.

Izvor : N1/Lazar Lazić

Socijalisti su taktizirali, vodeći računa da se ne zamere dotadašnjim, a kako su računali i budućim postizbornim partnerima, iako je povremeno dolazilo do varnica i na liniji SPS – SNS. Ipak, na udaru stranke Ivice Dačića najčešće su bili oni s kojima su osam godina ranije pompezno potpisali deklaraciju o političkom pomirenju – Demokratska stranka i njen bivši lider Boris Tadić.

Srpska radikalna stranka, osokoljena povratkom svog lidera iz Haga, naglašavala je svoju nacionalnu, patriotsku i antievropsku orijentaciju, ali je jaku konkurenciju imala u Dverima i Demokratskoj stranci Srbije. Nova predsednica DSS Sanda Rašković Ivić dogovorila je zajednički izborni nastup sa pokretom Boška Obradovića, kojeg njen prethodnik na čelu stranke, Vojislav Koštunica, nije želeo kao koalicionog partnera. Osnovni slogan koalicije Dveri-DSS bio je “Sreća“, u različitim varijacijama – “Sreća za porodicu“, “Sreća za Srbiju“, “Sreća prati hrabre“ i slično.

Izvor : AFP/Alexa Stanković

Demokrate su trpele napade sa svih strana, kako od vlasti tako i od pojedinih opozicionih partija, u čemu je prednjačio pokret Dosta je bilo. Na listi pod nazivom “Za pravednu Srbiju – Demokratska stranka“, koja na drugim uzastopnim izborima u svom nazivu nije imala ime nosioca, našli su se i Nova stranka Zorana Živkovića, Zajedno za Srbiju Dušana Petrovića i bivše članice URS – Pokret za Krajinu i Zajedno za Šumadiju.

Liberalno-demokratska partija i Socijaldemokratska stranka Borisa Tadića formirale su koaliciju pod nazivom “Savez za bolju Srbiju“, u čijem je sastavu bila i Liga socijaldemokrata Vojvodine, Tadićev partner s prethodnih izbora. Za razliku od nekih prethodnih saveza u kojima je bila partija Čedomira Jovanovića, članice koalicije “Čeda Boris Čanak“ nisu delile stavove po nekim važnim pitanjima kao što su Kosovo, Vojvodina i atlantske integracije, pa je taj blok imao problem sa preciznijim ideološkim i programskim pozicioniranjem.

Izvor : N1/Lazar Lazić

Pokret Dosta je bilo, predvođen Sašom Radulovićem, imao je za cilj ulazak u parlament, što mu u prvom pokušaju, dve godine ranije, nije pošlo za rukom. Kritikujući i SNS i opozicione partije koje su činile vlast do 2012. godine, DJB se zalagao za transparentnost rada javnog sektora, objavljivanje potpisanih tajnih ugovora, izmenu Zakona o finansiranju političkih partija, kao i donošenje seta izbornih i medijskih zakona.

Izborni učesnici komunicirali su sa biračima pretežno putem javnih skupova i medija, uz terensku kampanju “od vrata do vrata“, bilborde, letke i plakate, a važan segment kampanje bili su i takozvani sigurni glasovi. Njih su prikupljali članovi stranke u krugu svojih porodica, komšija i prijatelja, kao i aktivisti na terenu, najčešće na improvizovanim stranačkim štandovima, koji su bili postavljeni u pešačkim zonama, na pijacama, autobuskim stajalištima i drugim prometnim lokacijama. Intenzivna kampanja vođena je i na društvenim mrežama, što je najviše koristio pokret Dosta je bilo.

Proporcionalni izborni sistem s jednom izbornom jedinicom, uz cenzus od pet odsto, bio je na snazi i za vanredne parlamentarne izbore 2014. godine. Izborni prag i ovog puta nije važio za stranke i koalicije nacionalnih manjina, koje su poslaničke mandate dobijale na osnovu takozvanog prirodnog praga. Liste su bile zatvorene, a mandati su dodeljivani prema redosledu, počev od prvog kandidata.

Izborne liste podnelo je dvadeset stranaka i koalicija, od kojih osam manjinskih. Podnosioci izbornih lista imali su zakonsku obavezu da među svaka tri kandidata po redosledu na listi uvrste najmanje jednog pripadnika manje zastupljenog pola. Od ukupno 3.270 kandidata za 250 poslaničkih mandata, muškaraca je bilo 2.021 (61,8 odsto), a žena 1.249 (38,2 odsto).

Najveći procenat pripadnica ženskog pola na listi imala je Partija za demokratsko delovanje Ardite Sinani – pedeset odsto, dok je procentualno najmanje žena bilo među kandidatima Stranke demokratske akcije Sandžaka (31 odsto).   Kad je reč o starosnoj strukturi kandidata za narodne poslanike, najviše ih je bilo u dobi između 30 i 40 godina (25 odsto), a zatim u rasponu od 40 do 50 godina (24 odsto). Starijih od 60 godina bilo je 12 odsto, dok je procenat kandidata koji su mlađi od 20 godina bio svega 0,3 odsto.

Izvor : N1/Lazar Lazić

Izlaznost na izborima 2016. godine bila je za tri odsto veća nego na prethodnom glasanju, a biračko pravo iskoristilo je 3,78 miliona građana Srbije. Najmanji procenat birača izašao je na birališta u Severnobačkom okrugu (48,93 odsto), dok je već tradicionalno najveći procenat građana glasao u okruzima na jugu Srbije – Pirotskom (66,76 odsto), Jablaničkom (66,63 odsto) i Topličkom (66,05 odsto).

Sudeći po izlaznosti, izborima su se najviše obradovali meštani Bele Palanke, u kojoj je biračko pravo iskoristilo čak 86,19 odsto punoletnih građana. S druge strane, najmanje interesovanje za izlazak na birališta vladalo je u Medveđi, gde je glasalo tek 37,50 odsto birača. Izlaznost u Beogradu bila je 52,10 odsto, a posmatrano po opštinama najveći procenat upotrebljenih listića bio je u Lazarevcu (67,58 odsto), dok je procentualno najmanje glasača posetilo biračka mesta na Paliluli (48,36 odsto).

Bageri, „fantomke“ i noćni protest opozicije

Izborna noć ostaće upamćena i po “slučaju Hercegovačka“, kada je u beogradskoj četvrti Savamala grupa od oko dvadeset maskiranih ljudi sa „fantomkama“ i palicama uz pomoć bagera porušila nekoliko objekata. Ta grupa je maltretirala i prolaznike u tom kraju, oduzimala im mobilne telefone i vezivala ih. Građani su zvali policiju, ali ona nije reagovala i usmeravala ih na komunalnu policiju koja je govorila da to nije u njihovoj nadležnosti.

Istovremeno, samo kilometar dalje, odvijala se politička drama, nakon što su lideri svih opozicionih izbornih lista koje su prema preliminarnim rezultatima prešle cenzus, izuzev Srpske radikalne stranke, optužili vlast za izbornu krađu. Oko dva sata iza ponoći, čelnici DS, izborne liste SDS-LDP-LSV, Dosta je bilo i koalicije DSS-Dveri protestovali su u sedištu Republičke izborne komisije, tražeći uvid u izborni materijal.

Izvor : Privatna arhiva/DS

Sumnju u regularnost izbora dodatno je podgrejavalo postizborno ćutanje RIK, koji je prve rezultate izbora saopštio tek pola sata nakon ponoći i to na obrađenih 27,25 odsto biračkih mesta. Konfuziju su izazvale i prve projekcije izbornih rezultata koje je izneo Centar za slobodne izbore i demokratiju (CeSID), prema kojima je SNS osvojio više od 55 odsto glasova, dok su liste DSS-Dveri i LDP-SDS-LSV ostale ispod cenzusa.

Napetost se nije stišavala ni narednih dana, jer Republička izborna komisija nije završila brojanje glasova, da bi tri dana nakon izbora bilo odlučeno da se 4. maja ponovi glasanje na 15 biračkih mesta.

U zajedničkom saopštenju nakon izbora, Demokratska stranka, Dosta je bilo, Savez za bolju Srbiju i koalicija DSS–Dveri optužili su vlast za brojne neregularnosti, od pozivanja fantomskih glasača i umrlih birača, preko zastrašivanja građana, do direktne kupovine glasova i poznatog “Bugarskog voza“.

Često pominjana metoda izborne krađe podrazumeva da se glasaču pre ulaska na biračko mesto daje unapred zaokruženi listić, uz obavezu da sa birališta iznese nepopunjen glasački listić. Na tom listiću se ponovo zaokruži željeni broj liste ili kandidata, a zatim se daje sledećem glasaču. Ipak, tvrdnje dela opozicije nisu bile potkrepljene dokazima, pa se na tome i završilo.

Republička izborna komisija saopštila je 29. aprila nove preliminarne rezultate parlamentarnih izbora, prema kojima je lista DSS-Dveri ispod cenzusa za svega 0,01 odsto, odnosno samo jedan glas. To je bio razlog da predstavnici opozicionih partija sutradan organizuju protest ispred sedišta RIK u Beogradu. Lideri DS i DJB pozvali su svoje birače da na ponovljenim izborima glasaju za listu DSS-Dveri, koja je na 14 biračkih mesta na kojima su održani novi izbori osvojila 22,58 odsto glasova.

Izvor : N1

Prema konačnim rezultatima vanrednih parlamentarnih izbora cenzus je prešla i koalicija DSS-Dveri, osvojivši 5,04 odsto glasova i 13 poslaničkih mandata. Identičan broj mandata osvojila je i koalicija LDP-SDS-LSV, koja je imala svega 617 glasova više od broja koji je označavao prag za ulazak u parlament. Lista okupljena oko Demokratske stranke osvojila je šest procenata glasova i 16 poslaničkih mandata, isto koliko i pokret Saše Radulovića Dosta je bilo.

 Uz koaliciju Dveri-DSS, cenzus je prešla i Srpska radikalna stranka, pa je tako aprilske izbore obeležio i ulazak svih relevantnih antievropskih stranaka u parlament. Radikali su učetvorostručili broj glasova sa prethodnih izbora, pa su za osvojenih više od 300.000 glasova bili “nagrađeni“ sa 22 mesta u poslaničkim klupama. Nema sumnje da je izbornom uspehu SRS u najvećoj meri doprineo povratak Vojislava Šešelja iz Haga, koji je posle 14 godina ponovo osetio uzbuđenje koje nosi izborna kampanja.

Izvor : N1

Socijalistička partija Srbije, oslabljena prelaskom Partije ujedinjenih penzionera Srbije u izborni tabor Aleksandra Vučića, ostvarila je slabiji rezultat u odnosu na prethodna dva izborna ciklusa. Zajedno sa Jedinstvenom Srbijom Dragana Markovića Palme, socijalisti su osvojili oko 413.000 glasova, što im je bilo dovoljno tek za 29 mandata, 15 manje nego 2014. godine. Ipak, taj rezultat doneo je koaliciji SPS-JS drugo mesto na izborima, dok su socijalisti zadržali epitet druge pojedinačno najjače partije u Srbiji.

I dok se raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora 2014. godine pokazalo kao veoma isplativo za Srpsku naprednu stranku, odluka o novom prevremenom izlasku na birališta dve godine kasnije ni izbliza nije donela rezultat kojem su se naprednjaci nadali. Barem ne na republičkom nivou, jer je izborna lista SNS osvojila 131 mandat, čak 27 manje nego na prethodnim izborima.

Izvor : AFP/Andrej Isaković

Osvajanje skoro 100.000 glasova više nego 2014. godine naprednjacima nije donelo veći broj mandata prvenstveno zbog malog broja takozvanih rasutih glasova. Zahvaljujući činjenici da je na prethodnim izborima za liste koje nisu prešle cenzus glasalo rekordnih 700.000 birača, SNS je sa 48,35 odsto glasova osvojio 63,20 odsto mandata.

Nasuprot tome, liste koje 24. aprila 2016. nisu preskočile izborni prag dobile su svega 130.000 glasova, pa su naprednjaci sa osvojenih 48,25 odsto glasova mogli da računaju na tek 52,40 odsto poslaničkih mandata. Uz to, samoj Srpskoj naprednoj stranci pripalo je manje od 100 mandata, dok je ostatak razdeljen brojnim koalicionim partnerima sa liste.

Izvor : AFP/Andrej Isaković

Ipak, SNS je istovremenim održavanjem parlamentarnih, pokrajinskih i lokalnih izbora ostvario drugi cilj, jer su visok rejting Aleksandra Vučića, obilato korišćenje državnih resursa i medijskog publiciteta, kao i vođenje centralizovane kampanje u najvećoj meri doneli naprednjacima ubedljivu pobedu na lokalu. Epilog je jednocifren broj opština i gradova u kojima SNS nakon aprilskih izbora nije bio na vlasti.

Predsednik Srbije Tomislav Nikolić saopštio je da ga je predstavnik izborne liste „Srbija pobeđuje“ Aleksandar Vučić 19. maja obavestio da ima većinu za formiranje nove Vlade Srbije, ali su do njenog izbora prošla još skoro tri meseca. Jedanaesti saziv parlamenta od obnavljanja višestranačja u Srbiji konstituisan je 3. juna, samo dan pred istek zakonskog roka.

Izvor : AFP/Alexa Stanković

Uprkos spekulacijama da će republička izvršna vlast biti pojačana kadrovima Liberalno-demokratske partije i Lige socijaldemokrata Vojvodine, drugu Vučićevu vladu činili su predstavnici Srpske napredne stranke, Socijalističke partije Srbije, Socijaldemokratske partije Srbije, Pokreta socijalista, Partije ujedinjenih penzionera Srbije, kao i nestranačke ličnosti.

Prvi potpredsednik i ministar spoljnih poslova ostao je Ivica Dačić, a svoje resore zadržali su i ostali potpredsednici – Zorana Mihajlović, Nebojša Stefanović i Rasim Ljajić. Drugi kabinet Aleksandra Vučića izabran je 11. avgusta, glasovima 163 poslanika, a kuriozitet izbora četrnaeste vlade od 1990. predstavlja činjenica da je mandatar izlagao svoj ekspoze čitavih šest sati. Vlada je imala ukupno dvadeset članova, od kojih je bilo osam novih u odnosu na prethodni sastav.