Izbori 2014: Najniža izlaznost u istoriji, ubedljiva pobeda SNS, Vučić premijer

Izbori 2020 11. jun. 202012:25 > 13:28
Podeli:
Izvor: N1/Lazar Lazić

Jubilarni, deseti po redu parlamentarni izbori od obnavljanja višestranačja u Srbiji bili su čak sedmi koji su održani u vanrednom terminu i prvi nakon dolaska na vlast Srpske napredne stranke. Raspisani su svega godinu i po dana po formiranju vlade Ivice Dačića, koju su, uz naprednjake, činili i Socijalistička partija Srbije, Partija ujedinjenih penzionera Srbije, Ujedinjeni regioni Srbije, Socijaldemokratska partija Srbije, Nova Srbija i Stranka demokratske akcije Sandžaka.

Vladajuća koalicija pravdala je raspisivanje prevremenih izbora potrebom da se “proveri volja birača“ i “dobije politički legitimitet“, a odluka o novom izlasku na birališta doneta je neposredno nakon početka pregovora o pristupanju Srbije Evropskoj uniji 21. januara 2014. godine.

Izvor : AFP/Andrej Isaković

Predsednik Srbije Tomislav Nikolić potpisao je 29. januara ukaz o raspuštanju Narodne skupštine i raspisao izbore za 16. mart. To je bio prvi put za skoro četvrt veka partijskog plularizma u Srbiji da se glasa u martu, a taj termin je odabran da bi parlamentarni izbori bili održani u istom danu kad i beogradski. Vanredno glasanje za odbornike u Skupštini grada Beograda organizovano je šest meseci nakon što su SNS i DSS, uz pomoć SPS i PUPS, smenili Dragana Đilasa sa mesta gradonačelnika prestonice.

U godini koja je prethodila raspisivanju prevremenih izbora za narodne poslanike došlo je do rekonstrukcije Vlade, nakon što su iz nje izbačeni predstavnici Ujedinjenih regiona Srbije. Već tada je bilo nezvaničnih najava da bi moglo da dođe do vanrednih izbora, a u prilog tome išla je i sve očiglednija nesrazmera između rastuće političke moći Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke i njihove zastupljenosti u institucijama vlasti.

PROČITAJTE JOŠ

Primetan je bio i rast Vučićeve popularnosti u biračkom telu, naročito nakon hapšenja prvog čoveka kompanije “Delta“ Miroslava Miškovića. Skok Vučićevog rejtinga povukao je za sobom i SNS, pa su istraživanja javnog mnjenja pokazivala da je podrška naprednjacima bila iznad 40 odsto, znatno više od procenta glasova koje su osvojili na prethodnim izborima.

Političke snage SNS bila je svesna i Socijalistička partija Srbije, čiji je lider Ivica Dačić već duže vreme samo formalno vodio vladu, dok je stvarna moć bila u rukama njenog prvog potpredsednika, Aleksandra Vučića. Najave da SPS sa svojim koalicionim partnerima ide na pobedu i da će osvojiti više od milion glasova služile su samo za ohrabrivanje i motivaciju svog biračkog tela, dok je realnost bila ulazak u parlament sa daleko manjim brojem mandata od Srpske napredne stranke i izvestan gubitak premijerske pozicije. Kampanja koalicije SPS-PUPS-JS imala je izrazito liderske karakteristike, što je bilo nagovešteno i glavnim izbornim sloganom – “Dačić“.

Ujedinjeni regioni Srbije dočekali su i svoje druge parlamentarne izbore kao opozicija, dok je lideru URS Mlađanu Dinkiću to bio četvrti izborni ciklus koji je započinjao kao deo vlasti, a završavao ga kao opozicionar. Okosnica kampanje koju je vodio URS bila je kritika politike štednje koju je sprovodila Dačićeva vlada, a izlaz iz ekonomske krize blok okupljen oko Dinkića video je u podsticanju stranih investicija.

Na meti Dinkićevih kritika najviše je bio odlazeći premijer Ivica Dačić, koga je predsednik URS optuživao da ga je žrtvovao kako bi sačuvao svoju funkciju. Dinkić je tokom kampanje bio uveren da će se vratiti u vladu nakon izbora, pripisujući sebi najveće zasluge za dolazak stranih investitora poput Fijata, Gorenja, Jure, Boša i Kontinentala.

Demokratska stranka Srbije pozivala je birače da podrže političku neutralnost i odustanu od pristupanja Evropskoj uniji, za koju je DSS tvrdio da “razara domaću ekonomiju i državu“. Stranka Vojislava Koštunice nije se libila da pokaže svoju otvorenu naklonjenost Rusiji, a u izbornoj kampanji koju je vodio DSS centralna figura ponovo je bio Koštunica, uz naglašeno liderski slogan “Znam kome verujem“.

Izvor : N1

Nosilac liste DSS bio je Vojislav Koštunica, a visoke pozicije zauzimali su i Slobodan Samardžić, Nenad Popović i njegov prezimenjak Aleksandar, Miloš Aligrudić, Andreja Mladenović, Dejan Mihajlov, kao i nekoliko manje poznatih članova stranke. Za razliku od izbora održanih dve godine ranije, među kandidatima za poslanike nisu bili istaknuti članovi stranke Sanda Rašković Ivić i Zoran Šami, kao i dramaturg Siniša Kovačević, koji je mesec dana pred martovske izbore napustio DSS.

Srpska radikalna stranka je dočekala i pete parlamentarne izbore bez svog lidera Vojislava Šešelja, koji je već punih 11 godina bio u pritvoru Haškog tribunala. Radikali su nastupili pod sloganom „I Kosovo i Rusija“, a na listi SRS našli su se vođa zabranjenog “Obraza“ Mladen Obradović i lider desničarskog pokreta “Naši“ Ivan Ivanović. Izbornu ponudu radikala obogatio je i Šešeljev sin Aleksandar, koji se aktivno uključio u politiku.

Izvor : Privatna arhiva/SRS

Period između dva izborna ciklusa obeležio je novi razdor u Demokratskoj stranci, koja nikako nije uspevala da se oporavi od šoka nakon gubitka vlasti 2012. godine. Počelo je javnim prepucavanjem između Dragana Đilasa i Vuka Jeremića, što je bio povod za nagađanja da se zamenik predsednika DS priprema da preuzme primat u stranci. Iako je u julu 2012. izjavio da stranka ne sme da se cepa i da se on neće kandidovati za njenog predsednika ako to učini Boris Tadić, Đilas je, dva meseca kasnije, ipak istakao kandidaturu za prvog čoveka partije.

Novi raskol u Demokratskoj stranci

Tadić je tada predložio da se, po prvi put, aktivira statutarna mogućnost da novog predsednika bira kompletno članstvo, procenivši da ima veću podršku baze, ali je Glavni odbor ipak odlučio da na snazi ostane delegatski način izbora, za šta se zalagao i potpredsednički dvojac Đilas-Pajtić. Iako se očekivala možda i najneizvesnija predsednička trka u DS od osnivanja stranke, jer su u pridobijanju podrške gradskih i opštinskih odbora kandidati bili gotovo izjednačeni, do izbornog okršaja između tada aktuelnog predsednika i njegovog zamenika ipak nije došlo.

Izvor : Privatna arhiva/DS

Tri nedelje pred zakazanu skupštinu stranke, lider demokrata povukao je svoju kandidaturu za šefa stranke, otvorivši tako Draganu Đilasu put ka preuzimanju liderske palice. Nekadašnji student prorektor Beogradskog univerziteta postao je četvrti predsednik Demokratske stranke, ali je i njegov prethodnik na mestu šefa stranke ostao predsednik, doduše počasni. Na novoustanovljenu funkciju Boris Tadić je izabran aklamacijom i to na predlog novog predsednika DS.

Odlaskom u opoziciju, Demokratska stranka počela je da se osipa. Jedan broj visokih funkcionera (Jelena Trivan, Goran Vesić, Milan Marković, Gordana Matković…) napustio je stranku, dok su Vuk Jeremić i Dušan Petrović izbačeni jer se nisu povinovali odluci Glavnog odbora da svi bivši ministri vrate stranci poslaničke mandate. Članstvo je bilo apatično i demoralisano, a kao rezultat svega toga stranka se suočila sa drastičnim padom podrške birača i ubedljivim porazima na lokalnim izborima u više opština. U takvom raspoloženju stranka je dočekala i vanredne parlamentarne izbore u martu 2014. godine.

Izvor : AFP/Alexa Stanković

Samo dan nakon raspisivanja izbora Tadić je podneo ostavku na funkciju počasnog predsednika DS i napustio stranku zbog, kako je naveo, ”neslaganja sa politikom tadašnjeg rukovodstva”. Objašnjavajući razloge zbog kojih je odlučio da ode iz stranke čiji je član od osnivanja i koju je vodio punih osam godina, Tadić je istakao da je tu odluku doneo zbog razgovora o saradnji demokrata i Nove stranke Zorana Živkovića, što je protumačio kao povratak kompromitovanih kadrova.

Zajedno sa bivšim predsednikom stranku je napustilo više funkcionera, među kojima i tadašnji potpredsednik Miodrag Rakić, da bi im se u narednih nekoliko nedelja priključilo i nekoliko narodnih poslanika, kao i više opštinskih odbora DS širom Srbije. Tadić je sa grupom istomišljenika već početkom februara 2014. započeo proces formiranja nove partije, pod nazivom Nova demokratska stranka.

Izvor : N1/Lazar Lazić

Budući da nije bilo dovoljno vremena za zvaničan proces registracije stranke, NDS se priključila postojećoj partiji Zeleni Srbije, koji su samo promenili Statut i naziv u Nova demokratska stranka-Zeleni. Veštim političkim manevrom, Tadićeva nova stranka stvorila je sebi mogućnost da učestvuje na izborima iako nije ni bila registrovana. Na izbornoj listi sa Tadićem bila je Liga socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka, ali i novoformirana stranka Zajedno za Srbiju, koju je nakon isključenja iz Demokratske stranke osnovao nekadašnji potpredsednik DS Dušan Petrović.

Izborna kampanja bila je druga najkraća u istoriji parlamentarizma u Srbiji i trajala je svega 46 dana. Barem formalno, jer za mnoge partije, naročito vladajuće, kampanja započeta 2012. godine praktično nije ni prestajala. Tematska okosnica ponovo su bila ekonomska i socijalna pitanja, kojima je bilo posvećeno oko dve trećine poruka.

Izvor : N1/Lazar Lazić

Dominirala su obećanja o otvaranju velikog broja radnih mesta, pokretanju privrednih aktivnosti, privlačenju stranih investicija, ulaganju u poljoprivredu, a bitan segment kampanje odnosio se na socijalni položaj najstarijeg dela populacije i očuvanje stabilnog penzijskog sistema.

Većina izbornih učesnika isticala je svoju posvećenost evropskim vrednostima, zalažući se za ulazak Srbije u Evropsku uniju. Nasuprot tome, antievropski blok predvodili su DSS i SRS, čije je stavove po pitanju evrointegracija delilo i nekoliko manjih stranaka.

Stranke su pretežno vodile liderske kampanje, promovišući nosioce svojih lista, za šta su uglavnom koristili medije, javne skupove, bilborde, letke i plakate, kao i terensku kampanju “od vrata do vrata“. Nekoliko partija vodilo je intenzivnu izbornu kampanju na popularnim društvenim mrežama Facebook i Twitter, u čemu je prednjačio pokret Dosta je bilo, koji je nepuna dva meseca pred izbore osnovao bivši ministar privrede u Dačićevoj vladi Saša Radulović.

Izvor : Privatna arhiva/DJB

Jedna od karakteristika izborne kampanje 2014. godine bili su i neuverljivi i neinventivni slogani, od kojih nijedan nije privukao posebnu pažnju birača. Kampanja je najvećim delom protekla u mirnoj atmosferi, iako je bilo prijava slučaja zastrašivanja birača, kršenja zaštite ličnih podataka, kao i zloupotrebe državnih resursa.

Prema oceni posmatrača iz OEBS-a, ton izveštavanja o izbornoj kampanji na televiziji bio je uglavnom neutralan, za razliku od štampanih i onlajn medija, naročito tabloidnih, koji su bili znatno oštriji u praćenju aktivnosti učestnika izbornog procesa.

Izbori su sprovedeni u Republici Srbiji kao jednoj izbornoj jedinici, glasanjem za zatvorene izborne liste, uz primenu proporcionalnog izbornog sistema. U raspodeli poslaničkih mandata učestvuju samo izborne liste koje su dobile najmanje pet odsto glasova u odnosu na broj birača koji su glasali. To pravilo ne važi za liste političkih stranaka nacionalnih manjina, koje u raspodeli mandata učestvuju po principu takozvanog prirodnog praga.

Izvor : AFP/Andrej Isaković

Poslanički mandati raspodeljuju se primenom sistema najvećeg količnika, takozvanom D`Ontovom formulom, pri čemu svakoj izbornoj listi koja je osvojila više od pet odsto glasova pripada broj mandata proporcionalan broju dobijenih glasova. Kao i na prethodnim izborima, mandati su dodeljivani kandidatima prema redosledu na listi.

Podnosioci izbornih lista imali su zakonsku obavezu da među svaka tri kandidata po redosledu na listi mora da bude najmanje jedan pripadnik manje zastupljenog pola. Liste su morale da budu podržane overenim potpisima najmanje 10.000 građana upisanih u birački spisak, uz poštovanje odredbe da svaki birač može da podrži samo jednu izbornu listu.

Izborne liste podnelo je ukupno 19 stranaka, koalicija i grupa građana, od kojih je sedam predstavljalo nacionalne manjine, a za 250 poslaničkih mandata nadmetalo se ukupno 3.020 kandidata. Za praćenje izbora bilo je akreditovano 550 domaćih i 178 međunarodnih posmatrača.

Izvor : N1/Lazar Lazić

Izbori za narodne poslanike 16. marta 2014. godine ostaće upamćeni kao parlamentarni izbori sa najnižom izlaznošću u istoriji višestranačja u Srbiji. Biračko pravo iskoristilo je 3,59 miliona građana, što je tek 53,09 odsto od ukupnog broja upisanih birača.   Izlaznost je bila najniža u Južnobanatskom (48,35 odsto) i Severnobačkom okrugu (48,50 odsto), dok je najveći procenat građana svoje biračko pravo iskoristio na jugu Srbije – prednjačio je Jablanički okrug sa 63,23 odsto, u Pirotskom je glasalo 62,49 odsto upisanih birača, a u Topličkom okrugu izlaznost je bila 61,68 odsto.

Opština u kojoj je na parlamentarnim izborima 2014. glasao najveći procenat birača su Pećinci sa 77,04 odsto, dok je u Senti na birališta izašlo tek 40,46 odsto glasača. Izlasnost u Beogradu bila je nešto niža u odnosu na republički prosek i iznosila je 50,68 odsto.

Poslaničke mandate osvojilo je ukupno sedam izbornih lista, četiri manje nego na izborima održanim 2012. godine. U parlament su ušle tri manjinske liste, koje su osvojile ukupno 11 mandata.

Izvor : AFP/Alexa Stanković

Ubedljivu pobedu na izborima odnela je Srpska napredna stranka, koja je osvojila skoro 1,74 miliona glasova, što joj je donelo 158 poslaničkih mandata i apsolutnu većinu u Skupštini Srbije. Drugo mesto zauzela je koalicija oko Socijalističke partije Srbije sa nešto manje od pola miliona glasova, što je za oko 80.000 glasova slabiji rezultat nego na prethodnim izborima. Ipak, broj mandata koji je osvojila koalicija SPS-PUPS-JS ostao je nepromenjen u odnosu na 2012. godinu – 44.

Treće mesto na izborima pripalo je Demokratskoj stranci, koja je osvojila 216.000 glasova, čak četiri puta manje nego na izborima održanim 2012. godine. Demokrate su sa 22 odsto glasova i 67 mandata osvojenih na prethodnim izborima pale na tek šest odsto glasova i svega 19 mesta u poslaničkim klupama. Cenzus je uspela da preskoči još samo izborna lista čiji je stožer bila Tadićeva Nova demokratska stranka, koja je osvojila nešto više od 204.000 glasova (5,70 odsto) i 18 poslaničkih mandata.

Martovski izbori 2014. godine ušli su u istoriju i po najvećem broju takozvanih rasutih glasova. Listama koje nisu prešle cenzus birači su dali čak 700.000 glasova, najviše od kada se u Srbiji glasa prema proporcionalnom izbornom sistemu.

DSS, LDP i URS izgubili parlamentarni status

Najbliža prelasku izbornog praga od pet odsto bila je Demokratska stranka Srbije, koju su pre izbora sva istraživanja javnog mnjenja videla iznad cenzusa. Stranka Vojislava Koštunice na svom izbornom kontu imala je oko 150.000 glasova, tridesetak hiljada manje od broja glasova neophodnog za ulazak u Skupštinu Srbije.

Parlamentarni status izgubila je i Liberalno-demokratska partija koja je osvojila 3,36 odsto glasova, kao i Ujedinjeni regioni Srbije sa dobijenih 3,04 odsto glasova, dok je najneprijatnije iznenađenje izbora bila Srpska radikalna stranka, koja je sa osvojenih 2,01 odsto glasova doživela pravi debakl. Cenzus nisu prešle ni Dveri, koje su osvojile 3,58 glasova, kao ni pokret Saše Radulovića Dosta je bilo, kojem je poverenje ukazalo 2,09 odsto birača. Pet izbornih lista nije osvojilo ni onoliko glasova koliko je bilo potrebno prikupiti potpisa birača prilikom podnošenja liste.

Ubedljiva pobeda Srpske napredne stranke na izborima 2014. godine predstavlja jedan od primera kako promena na čelu partije može da ima i pozitivno dejstvo na birače u Srbiji. Nakon što je izabran za predsednika Srbije, Tomislav Nikolić je ispunio predizborno obećanje i podneo ostavku na funkciju šefa stranke. Stranačko kormilo preuzeo je dotadašnji Nikolićev zamenik Aleksandar Vučić, a SNS je već na narednim parlamentarnim izborima duplirao broj osvojenih glasova.

Izvor : AFP/Andrej Isaković

Personalna promena u vrhu stranke ne samo da nije dovela do pada popularnosti naprednjaka već je za posledicu imala znatno širu podršku u biračkom telu, dok je sklonost članstva i simpatizera SNS da svoja politička opredeljenja vezuju za partijskog lidera postala još izraženija.

Na parlamentarnim izborima održanim 16. marta 2014. učestvovalo je sedam stranaka osnovanih pre dvadeset i više godina, od kojih su, do tog momenta, samo dve – Demokratska stranka i Socijalistička partija Srbije, imale više od jednog predsednika. Treći takav slučaj dogodio se neposredno nakon objavljivanja konačnih rezultata martovskih izbora. Tada je osnivač Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica podneo neopozivu ostavku na funkciju predsednika stranke, koju je obavljao od 1992. godine.

Ostavku na mesto predsednika zbog izbornog neuspeha podneo je i lider Ujedinjenih regiona Srbije Mlađan Dinkić, koji je naveo da “preuzima ličnu odgovornost za izborni rezultat”.

Izvor : AFP/Alexa Stanković

Na formiranje 13. po redu Vlade Srbije od uvođenja višestranačja nije se dugo čekalo, jer za razliku od prethodna četiri izborna ciklusa nije bilo mukotrpnih pregovora o sklapanju skupštinske većine. Mandat za sastavljanje nove vlade dobio je lider Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić, koji je 27. aprila 2014. godine glasovima 198 narodnih poslanika izabran za premijera.

Vladu su činili predstavnici Srpske napredne stranke, Socijalističke partije Srbije, Socijaldemokratske partije Srbije, Pokreta socijalista, Nove Srbije, kao i nekoliko nestranačkih ličnosti. Nova Vlada Srbije imala je četiri potpredsednika, a u njenom sastavu bilo je 16 ministarstava, uz dva ministra bez portfelja. Dužnost prvog potpredsednika poverena je Ivici Dačiću, koji je istovremeno obavljao i funkciju ministra spoljnih poslova.