Izbori 2012: Poraz Tadića i DS, Dačićev preokret i dolazak SNS na vlast

Izbori 2020 05. jun. 202013:01 > 13:09
Podeli:
Izvor: N1/Lazar Lazić

Deveti parlamentarni izbori u Srbiji od uvođenja višestranačja bili su tek drugi koji su održani u redovnom terminu, a posle dve decenije u istom danu se glasalo i za predsednika države, poslanike u pokrajinskom parlamentu i odbornike u jedinicama lokalne samouprave.

Vlada Mirka Cvetkovića, koju su činili DS, G17 plus i koalicija SPS-PUPS-JS, bila je tek druga u istoriji partijskog pluralizma u Srbiji koja je “izgurala“ pun mandat, a to je pošlo za rukom još jedino kabinetu Mirka Marjanovića u periodu od 1994. do 1998. godine.

PROČITAJTE JOŠ

Formiranje prve vlade u kojoj je nakon Petog oktobra učestvovao i SPS bio je prvi korak ka „istorijskom pomirenju“ Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije. Saradnja između demokrata i socijalista formalizovana je nekoliko meseci kasnije potpisivanjem Deklaracije o političkom pomirenju tih stranaka, čime su lideri DS i SPS, Boris Tadić i Ivica Dačić, stavili tačku na međustranačke sukobe u prošlosti.

Prvi izazov s kojim se suočila vlada Mirka Cvetkovića bila je saradnja sa Haškim tribunalom, koja je postavljena kao uslov za nastavak evrointegracija. Nije prošlo ni 14 dana od izbora nove vlade koju su činili DS, G17 plus i SPS, kad je u domaćoj i svetskoj javnosti odjeknula vest da je uhapšen jedan od najtraženijih haških optuženika. Lisice su stavljene na ruke ratnom predsedniku Republike Srpske Radovanu Karadžiću, koji je godinama živeo u Srbiji pod drugim identitetom.

Karadžićevo hapšenje izazvalo je višednevne proteste desničarskih organizacija i nacionalno orijentisanih političkih stranaka, pre svih Srpske radikalne stranke. Protesti su kulminirali 29. jula 2008. mitingom pod nazivom “Svesrpski sabor“ u organizaciji SRS, tokom kojeg je došlo do nereda u centru Beograda, nakon što je grupa uglavnom mlađih učesnika skupa napala policiju.

U opštem metežu nekoliko udaraca pendrekom dobio je i gensek radikala Aleksandar Vučić, koji je pokušavao da razdvoji demonstrante i policiju. Jedan od učesnika mitinga preminuo je dve nedelje kasnije, a čelnici SRS tvrdili su da je njegova smrt posledica prebijanja tokom intervencije policije. Dan nakon mitinga Karadžić je izručen Haškom tribunalu, u kojem je nakon hapšenja u maju 2011. završio i komandant Vojske Republike Srpske tokom rata u BiH Ratko Mladić.

Presudan uticaj na ishod parlamentarnih izbora 2012. imao je događaj iz septembra 2008, kada je došlo do raskola unutar Srpske radikalne stranke. Da su odnosi između lidera SRS Vojislava Šešelja i njegovog dugogodišnjeg zamenika Tomislava Nikolića dobrano poljuljani moglo se naslutiti još u završnici kampanje za parlamentarne izbore u maju 2008, kada je Nikolić sa svog revera skinuo bedž sa Šešeljevim likom. Taj simbolični potez bio je samo uvod u sukob koji je kulminirao nakon što su radikali, na iznenađenje mnogih, najavili podršku usvajanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, čemu se Šešelj žestoko uspotivio.

Nakon što je iz pritvorske jedinice Haškog tribunala Šešelj izdao nalog da poslanici SRS ne glasaju za SSP, Nikolić je podneo ostavku na sve stranačke funkcije u stranci. Nekoliko dana kasnije, sa još desetak istomišljenika, među kojima su “najzvučnija“ imena bili Jorgovanka Tabaković i Božidar Delić, tada već bivši zamenik predsednika SRS formirao je poslanički klub pod nazivom „Napred, Srbijo“. Otvoreni sukob u stranci okončan je isključenjem iz članstva Tomislava Nikolića i ostalih poslanika koji su mu se pridružili, nakon čega je bivši drugi čovek radikala krenuo u osnivanje nove političke partije, za koju je rekao da će biti stranka moderne desnice, koja će se zalagati za saradnju i sa Evropskom unijom i sa Rusijom.

Odluku da se priključi Nikoliću poslednji je doneo generalni sekretar SRS Aleksandar Vučić, koji se na nekoliko dana bio povukao iz javnosti. Povratak u politički život Vučić je ozvaničio podnošenjem ostavke na sve funkcije u Srpskoj radikalnoj stranci, nakon čega se zajedno sa Nikolićem posvetio formiranju nove partije, kojoj su dali naziv Srpska napredna stranka. Na osnivačkoj skupštini SNS, koja je održana 21. oktobra 2008, Nikolić je izabran za predsednika, a Vučić za njegovog zamenika.

Izvor : AFP/Andrej Isaković

Prvi izborni uspeh naprednjaci su ostvarili u junu 2009. na istom mestu gde je krajem 1996. počeo uspon njihove bivše stranke – u Zemunu, prvoj opštini kojom su radikali samostalno vladali. Pod geslom “Danas Zemun, sutra Srbija“, SRS je tada krenuo u pohod na republičku vlast, a upravo u gradu pod Gardošem svoj prvi slavljenički šampanjac skoro 13 godina kasnije otvorila je i Srpska napredna stranka.

Rezultati vanrednih lokalnih izbora u Zemunu, uporištu radikala, bili su prvi pokazatelj raspodele glasova unutar nekad jedinstvenog radikalskog biračkog tela. SRS je na izborima 2008. u Zemunu dobio 43 odsto glasova, da bi na izborima održanim godinu dana kasnije SNS osvojio 34 odsto, a Šešeljevi radikali svega deset. Istog dana održani su i izbori u beogradskoj opštini Voždovac, gde su naprednjaci dobili skoro pet puta više glasova od Srpske radikalne stranke.

Stalni sukobi u vladajućoj koaliciji

Period između dva izborna ciklusa, uz svetsku ekonomsku krizu čije posledice je osetila i Srbija, obeležili su i česti sukobi između koalicionih partnera koji su doveli do rekonstrukcije vlade, rad parlamenta na ivici kvoruma, zaoštravanje sutuacije na Kosovu, zastoj u evrointegracijama koje su bile uslovljenje normalizacijom odnosa sa prištinskim vlastima, ali i ukidanje viza za putovanja u države članice EU koje su deo Šengena.

Ostaće zapisano i da je Skupština Srbije 31. marta 2009. godine otpočela zasedanje u renoviranoj sali Doma narodne skupštine, zdanju bivšeg saveznog parlamenta, koje je bilo oštećeno u demonstracijama 5. oktobra 2000. godine.

Opozicione stranke sve vreme su insistirale na održavanju vanrednih izbora, čak su početkom 2010. godine tu inicijativu SNS i NS potkrepili potpisima više od milion građana, da bi kulminacija bila dostignuta štrajkom glađu i žeđu Tomislava Nikolića aprila 2011. godine. Nikolić se na najradikalniji vid protesta odlučio zahtevajući raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, ali je nakon osam dana ipak prekinuo štrajk.

Izvor : Marko Đoković

Izbori su, ipak, morali da sačekaju 2012. godinu i održavanje u redovnom terminu, a predsednik Srbije Boris Tadić raspisao ih je 13. marta. Kao termin izlaska na birališta određen je 6. maj, kada je trebalo da se glasa za poslanike u republičkom i pokrajinskom parlamentu, kao i za odbornike na lokalnom nivou vlasti.

Međutim, tri nedelje nakon početka kampanje, predsednik Srbije Boris Tadić saopštio je da je odlučio da “skrati svoj mandat“ na toj funkciji i omogući da se 6. maja održe i predsednički izbori. Tadić je svoju odluku obrazložio rečima da je dobijanjem statusa kandidata za članstvo u EU prvog dana marta završena jedna faza puta, da predstoji druga i da je za političke i ekonomske reforme koje su pred Srbijom, neophodan novi legitimitet građana koji će osnažiti mandat svih institucija.

Demokratska stranka je sastavila izbornu listu pod nazivom “Izbor za bolji život – Boris Tadić“, bez G17 plus i Srpskog pokreta obnove, koalicionih partnera sa prethodnih izbora. U prvi plan izbio je Dragan Đilas, koji je godinu dana ranije postao zamenik predsednika DS, a naredna dva mesta zauzeli su Ružica Đinđić i nosilac liste s prethodnih izbora Dragoljub Mićunović. Visoko pozicionirani na listi bili su i Jelena Trivan, Dušan Petrović, Bojan Pajtić, Dragan Šutanovac, Gordana Čomić i Vuk Jeremić, kao i odlazeći premijer Mirko Cvetković i nekoliko ministara iz njegove vlade.

Izvor : Saša Đorđević

Na listi koju je predvodio DS našla su se i neka nova lica, poput Balše Božovića, Marka Bastaća i Radoslava Milojičića Kene, a aktivniju ulogu dobio je i proslavljeni vaterpolista Aleksandar Šapić. Među kandidatima za poslanike bili su i lideri Socijaldemokratske stranke Srbije i Lige socijaldemokrata Vojvodine, Rasim Ljajić i Nenad Čanak, kao i predstavnici još nekoliko manjih partija.

Prvi na listi Srpske napredne stranke bio je lider SNS Tomislav Nikolić, koga su sledili Aleksandar Vučić, Jorgovanka Tabaković, Nebojša Stefanović, Zorana Mihajlović, Bratislav Gašić, Zoran Babić, kao i bivši demokrata Goran Knežević. Na listi su bili i lideri koalicionih partnera Velimir Ilić, Aleksandar Vulin, Marijan Rističević i Srđan Šajn, kao i zamenica predsednika Pokreta Snaga Srbije Milanka Karić, kojima su, između ostalih, društvo pravili bivša članica grupe „Models“ Nevena Adžemović i tada preduzetnik Slaviša Kokeza.

Naprednjaci su svoju izbornu listu nazvali “Pokrenimo Srbiju“, što je neodoljivo podsećalo na slogan “Pokrenimo Hrvatsku“, pod kojim su na izbore 2003. godine izašli bivši hrvatski premijer Ivo Sanader i njegov HDZ.

Oslabljena odlaskom Tomislava Nikolića i njegovih istomišljenika, uz šefa stranke koji je već devet godina u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala, Srpska radikalna stranka borila se da sačuva parlamentarni status. Iako je veći deo visokih partijskih funkcionera ostao u Šešeljevoj stranci, SRS se u periodu između dva izborna ciklusa suočio sa velikim gubitkom članstva.

Nosilac liste ponovo je bio Vojislav Šešelj, a za njim su se poređali Aleksandar Martinović, Zoran Krasić, Vjerica Radeta, Nemanja Šarović, Nataša Jovanović i povratnik u redove radikala Božidar Đelić, koji je 2008. među prvima istupio iz SRS i zajedno sa Tomislavom Nikolićem formirao poslanički klub “Napred Srbijo“. Na izbornoj listi radikala, pak, nije bilo mesta za visoke stranačke funkcionere Dragana Todorovića i Gordanu Pop Lazić.

Nakon dva izborna ciklusa u kojima je učestvovala na zajedničkoj listi sa Novom Srbjom Velimira Ilića, Demokratska stranka Srbije na izborima 2012. godine nastupila je samostalno. Nosilac je bio lider DSS Vojislav Koštunica, a na listi su se našla uglavnom “stara“ lica, poput Dragana Jočića, Miloša Aligrudića, Zorana Šamija, Nebojše Bakareca, Slobodana Samardžića, Sande Rašković Ivić, Siniše Kovačevića, Marka Jakšića, kao i Aleksandra Popovića, koji je pod zapaženim sloganom “Različak“ bio i zaštitno lice stranke u kampanji za beogradske izbore.

Izvor : Privatna arhiva

Socijalistička partija Srbije nastupila je u istom sastavu kao i četiri godine ranije, u koaliciji sa Jedinstvenom Srbijom i Partijom ujedinjenih penzionera Srbije. Prvi na listi bio je predsednik SPS Ivica Dačić, visoke pozicije zauzeli su lider PUPS Jovan Krkobabić i prvi čovek JS Dragan Marković Palma, a među kandidatima ponovo su bili Slavica Đukić Dejanović, Milutin Mrkonjić, Žarko Obradović, Zoran Baki Anđelković, Branko Ružić, Aleksandar Antić, Dušan Bajatović i drugi istaknuti članovi SPS.

Stavove Liberalno-demokratske partije o Kosovu, kao i fanatično zalaganje LDP za evrointegracije, podržao je i Srpski pokret obnove, pa je približavanje tih stranaka rezultiralo formiranjem predizborne koalicije pod simboličnim nazivom “Preokret“, koju su činili još i Socijaldemokratska unija i nekoliko manjih partija. U odnosu na izborne cikluse iz 2007. i 2008, na listi koju je predvodila stranka Čedomira Jovanovića bilo je primetno manje javnih ličnosti, koje su prethodnim kampanjama jednim delom davale i nadstranački karakter.

Izvor : Privatna arhiva

Prvi put pred biračima pojavile su još dve političke organizacije – Ujedinjeni regioni Srbije i Srpski sabor Dveri. Politički savez pod nazivom Ujedinjeni regioni Srbije formiran je na inicijativu G17 plus, zajedno sa više nacionalnih, lokalnih i regionalnih stranaka i grupa građana. Za predsednika URS izabran je lider G17 plusa Mlađan Dinkić, a savez su činili i Zajedno za Šumadiju, Pokret Živim za Krajinu, Koalicija za Pirot, Bunjevačka partija i Narodna partija Maje Gojković.

Srpski sabor Dveri zauzeo je 2011. godine prostor na desnom političkom spektru, a pokret je proistekao iz časopisa koji su od 1999. godine izdavali studenti srbistike na Filološkom fakultetu u Beogradu. Na parlamentarnim izborima u maju 2012. nastupili su na listi pod nazivom “Dveri za život Srbije“, dok je kandidat tog pokreta za predsednika Srbije bio Vladan Glišić. U kampanji su bili prepoznatljivi po svom “Dveromobilu“, preuređenom automobilu kojim su aktivisti pokreta obilazili Srbiju.

Izvor : N1/Lazar Lazić

Izborna kampanja trajala je sedam nedelja, a kao tematske okosnice nametnule su se ekonomska kriza i socijalna pitanja, čime su u drugi plan potisnute teme poput evrointegracija i Kosova, na kojima su uglavnom insistirali Demokratska stranka Srbije i Srpska radikalna stranka.

Demokratska stranka je kao glavnu temu kampanje definisala oporavak privrede, sa akcentom na privlačenje stranih investicija i razvoj malih preduzeća. Srpska napredna stranka izašla je na izbore sa maksimalističkim ciljem da osvoji vlast, uz zaokret ka proevropskoj politici. Uz bespoštednu kritiku Tadićevog režima, naprednjaci su biračima obećavali ispravljanje grešaka tada još aktuelne vlasti, pokretanje privrednih aktivnosti i rast životnog standarda.

Izvor : N1/Lazar Lazić

Socijalisti su tokom kampanje kritikovali sve vlasti nakon Petog oktobra, uključujući i onu u kojoj su sami učestvovali, a teške reči upućivane su i na račun međunarodne zajednice. I koalicija “Preokret“, predvođena Liberalno-demokratskom partijom, napadala je i vlast i ostatak opozicije, ali uz evrofanatizam i zalaganje za radikalni zaokret u državnoj politici prema Kosovu.

U kampanji su najviše korišćeni javni skupovi i medijske promocije, kombinovani sa terenskom kampanjom, a predsednici dve najveće stranke, Boris Tadić i Tomislav Nikolić, pokušavali su da ostave utisak na birače i tako što su obilazili poljoprivredna gazdinstva i štale sa domaćim životinjama. Kao nosioci i promoteri izbornih poruka nametnuli su se partijski lideri, pa je kampanja za parlamentarne izbore poprimila personalizovani karakter.

Parlamentarni izbori održani su prema proporcionalnom izbornom sistemu s jednom izbornom jedinicom na teritoriji cele države, uz cenzus od pet odsto, dok je za stranke nacionalnih manjina ponovo važio takozvani prirodni prag. Na izborima 6. maja 2012. prvi put od uvođenja višestranačja korišćen je jedinstveni birački spisak kao elektronska baza podataka.

Novinu u odnosu na izbore iz 2008. godine predstavlja zakonska odredba po kojoj stranke nakon izbora više neće moći da određuju ko će od kandidata ući u parlament, već će poslanički mandati biti dodeljivani prema redosledu na listi. Takođe, ukinute su i blanko-ostavke poslanika, a uvedeno je i pravilo da najmanje trećina kandidata na listi moraju biti pripadnici manje zastupljenog pola.

Izborne liste podnelo je 18 stranaka i koalicija, od kojih je šest manjinskih, a u nadmetanje za 250 poslaničkih mesta ušlo je ukupno 3.065 kandidata.

Izvor : N1/Lazar Lazić

Uprkos tome što je od prethodnih parlamentarnih izbora prošlo četiri godine i što se 6. maja glasalo za nosioce vlasti na svim nivoima, izlaznost je bila niža nego na izborima 2007. i 2008. godine. Broj punoletnih građana koji su iskoristili svoje biračko pravo spustio se ispod četiri miliona, a pad izlaznosti izražen u procentima iznosio je 3,5 odsto. U parlament je ušlo ukupno 11 izbornih lista, tri više nego 2008. godine, od kojih je pet bilo manjinskih.

Đurđevdanski izbori ostaće upamćeni i po tome što su jedini u istoriji višestranačja na kojima nijedna lista nije dobila više od milion glasova. Najbliža sedmocifrenom broju dobijenih glasova bila je lista koju je predvodila Srpska napredna stranka, a za taj rezultat nedostajalo joj je nepunih 60.000 glasova. Naprednjaci su na svom prvom nastupu na parlamentarnim izborima osvojili 73 poslanička mandata, pet manje nego što je Srpska radikalna stranka dobila 2008. godine.

Izvor : AFP/Andrej Isaković

Lista “Izbor za bolji život – Boris Tadić“ osvojila je nešto više od 860.000 glasova, čak 750.000 manje nego što je koalicija koju je predvodila Demokratska stranka dobila na prethodnim izborima. Pad u broju osvojenih glasova bloka čiji je stožer DS delimično je posledica izlaska G17 plus iz koalicije, mada čak i u zbiru sa 215.000 glasova, koliko su osvojili Ujedinjeni regioni Srbije predvođeni Mlađanom Dinkićem, rezultatski minus u odnosu na 2008. godinu ostaje oko pola miliona.

Koalicija koju je predvodila Liberalno-demokratska partija ovog puta nije strepela za cenzus, a sa 6,53 odsto glasova “Preokret“ je osvojio 19 poslaničkih mandata, šest više nego što je LDP sa svojim tadašnjim koalicionim partnerima imao nakon izbora 2008. godine. Stranka Čedomira Jovanovića ušla je u parlament treći put zaredom, ali nije uspela da povećala bazu svojih glasača i uticaj na političkoj sceni Srbije.

Demokratska stranka Srbije nastavila je da se kreće silaznom putanjom, pa je u odnosu na prethodne izbore izgubila skoro polovinu svog biračkog tela. Gubitak vlasti očigledno je skupo koštao Koštuničinu stranku, a sa svega 21 osvojenim mandatom DSS je svoj koalicioni potencijal za formiranje vlasti sveo praktično na minimum.

Izvor : AFP/Alexa Stanković

Najveći izborni gubitnik bez sumnje je bila Srpska radikalna stranka, koja sa osvojenih 180.000 glasova (4,61 odsto) nije uspela da pređe cenzus, uprkos tome što su radikalima sva predizborna istraživanja javnog mnjenja predviđala ulazak u parlament. Nekadašnje biračko telo SRS podelilo se tako što je uz Šešeljevu partiju ostala tek petina glasača, pa su tako radikali prvi put od osnivanja postali vanparlamentarna stranka.

Izborni prag je bio previsok i za Dveri, koje su svoj prvi nastup na izborima završile kao drugi ispod crte. Za prelazak cenzusa nedostajalo im je svega 26.000 glasova, pa su za sticanje parlamentarnog statusa morali da sačekaju neke naredne izbore.

Stranka koja se može smatrati pobednikom izbora bila je Socijalistička partija Srbije, koja je sa istim koalicionim partnerima skoro udvostručila broj glasova u odnosu na izbore održane četiri godine ranije. Sa osvojena 44 poslanička mandata, socijalisti su praktično osigurali ostanak u vlasti, uz bonus da mogu da biraju s kim će je deliti. Uz to, ostalo je da se održi i drugi krug predsedničkih izbora, u kojem bi mogli da presude upravo glasovi pristalica koalicije SPS-PUPS-JS. Ostaće upamćene antologijske reči lidera SPS Ivice Dačića, izgovorene u izbornoj noći 6. maja:

“Možda se u Srbija ne zna ko će biti predsednik, ali mislim da se dobro zna ko će biti premijer“, poručio je tadašnji ministar policije, koji je izborni uspeh proslavio uz trubače i baklje, u društvu osuđivanog vođe jedne navijačke grupe.

Ispostavilo se da je Dačićeva izjava bila dobar pokazatelj ishoda postizbornih pregovora, koji su usledili nakon završetka predsedničkih izbora, koji su praktično i odredili sastav buduće vlade. Novi predsednik Srbije postao je lider SNS Tomislav Nikolić, koji je protivkandidata Borisa Tadića pobedio razlikom od svega 70.000 glasova.

Dačić je svoje birače javno pozvao da u drugom krugu predsedničkih izbora glas daju Borisu Tadiću, ali ga većina pristalica SPS očigledno nije poslušala. Pojedini učesnici izbronog procesa smatrali su da su Tadićevom porazu kumovali i takozvani beli listići, kako je nazvana inicijativa grupe intelektualaca predvođene Vesnom Pešić, koji su nezadovoljni kandidatima za funkciju predsednika Srbije pozvali građane da precrtaju glasačke listiće i tako ih učine nevažećim. Takvih listića je u drugom krugu izbora bilo oko 100.000, na čemu se i temelji tvrdnja da su birači koji su tako glasali imali kapacitet da preokrenu ishod izbora.

SNS optužio DS za izbornu krađu

Period između dva kruga predsedničkih izbora obeležen je i optužbama za izbornu krađu, koje su na račun Demokratske stranke izneli predstavnici Srpske napredne stranke. Lider SNS tvrdnje je pokušao da dokaže pokazivanjem džaka sa oko tri hiljade glasačkih listića, za koje je rekao da su bačeni u kontejner i zamenjeni drugim listićima. Iako je prvobitno zatražio poništavanje izbora zbog “brutalne izborne krađe“, Nikolić je ipak odlučio da izađe na drugi krug izbora, priznajući rezultate glasanja.

Izvor : AFP/Andrej Isaković

Pobeda Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima trasirala je put ka formiranju nove vlade, pa su usledili pregovori između SNS i SPS. Prihvatajući Dačićev uslov da dobije premijersku poziciju, novi predsednik Srbije, koji je u skladu sa predizbornim obećanjem u međuvremenu podneo ostavku na mesto lidera stranke, poverio je mandat za sastavljanje nove vlade Ivicu Dačiću, dotadašnjem koalicionom partneru demokrata. Raspisivanjem predsedničkih izbora pre isteka mandata, Tadić je ponovio grešku Slobodana Miloševića iz 2000. godine, koga je takav potez takođe koštao vlasti.

Vladu su formirale Srpska napredna stranka, Socijalistička partija Srbije, Partija ujedinjenih penzionera Srbije, Ujedinjeni regioni Srbije, Socijaldemokratska partija Srbije, Nova Srbija i Stranka demokratske akcije Sandžaka, a dvanaesti kabinet u višestranačkoj Srbiji na dužnost je stupio 27. jula 2012. godine. Za predsednika Vlade izabran je Ivica Dačić, dok je novom lideru SNS Aleksandru Vučiću pripala funkcija prvog potpredsednika.