Izbori 2007: SRS ponovo pobedio, ali vladu formirali Tadić, Koštunica i Dinkić

Izbori 2020 22. maj. 202011:59 > 12:04
Podeli:
Izvor: N1/Lazar Lazić

Vanredni parlamentarni izbori 21. januara 2007. godine bili su sedmi po redu od uvođenja višestranačja i prvi od sticanja nezavisnosti Srbije nakon što je Državna zajednica Srbije i Crne Gore prestala da postoji. Ujedno, građani Srbije su po peti put birali narodne poslanike pre isteka njihovog četvorogodišnjeg mandata.

Raspisivanju izbora prethodilo je donošenje novog Ustava Srbije, koji je ubedljivom većinom potvrđen na referendumu održanom 28. i 29. oktobra 2006. godine. Ustavnim zakonom, koji je donet nakon višednevnih pregovora svih parlamentarnih stranaka, propisano je da izbori moraju biti održani 60 do 120 dana od dana njegovog stupanja na snagu. Tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić izbore je raspisao 10. novembra, a termin njihovog održavanja prvi put od ponovnog uspostavljanja parlamentarizma bio je u januaru.

Izvor : AFP/Koca Sulejmanović

Odlazeća Vlada Srbije na čelu sa liderom Demokratske stranke Srbije Vojislavom Koštunicom opstala je više od dve i po godine, uprkos brojnim izazovima s kojima je bila suočena. Već u drugoj nedelji njenog mandata, u martu 2004, dogodio se pogrom srpskog stanovništva na Kosovu i Metohiji, tokom kojeg je za tri dana stradalo osam Srba, dok je više stotina njih povređeno.

PROČITAJTE JOŠ

Sa svojih ognjišta proterano je oko četiri hiljade Srba i drugog nealbanskog stanovništva, a u nasilju je spaljeno više od 900 kuća, dok je 35 pravoslavnih hramova uništeno ili oskrnavljeno. Kao “odgovor“ na paljenje srpskih crkava na KiM, u Beogradu su izbili neredi u kojima je zapaljena Bajrakli-džamija, a u sukobima između policije i demonstranata povređeno je deset pripadnika MUP Srbije.

Saradnja sa Haškim tribunalom bila je možda i najveći izazov za Koštuničinu vladu koja je od samog početka funkcionisala kao manjinska, zahvaljujući podršci poslanika Socijalističke partije Srbije. Neizručenje haškog begunca Ratka Mladića dovelo je u maju 2006. do odluke Evropske komisije da prekine pregovore o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju EU, započete u oktobru 2005. godine.

Reagujući na prekid pregovora sa EU, potpredsednik Vlade Miroljub Labus podneo je neopozivu ostavku na tu funkciju, a ostali članovi kabineta Vojislava Koštunice iz redova G17 plus to su učinili 1. oktobra 2006 godine.

Period između dva parlamentarna izborna ciklusa obeležio je i munjeviti politički uspon Borisa Tadića, koji je postao lider Demokratske stranke tako što je početkom 2004. ubedljivo porazio svog protivkandidata Zorana Živkovića. Tadić je posle pobede na unutarstranačkim izborima oko sebe okupio ljude koji do tada nisu bili previše eksponirani u javnosti, poput Miodraga Rakića, Dušana Petrovića i Bojana Pajtića, praveći na taj način izvestan otklon prema stranačkim kadrovima iz vremena vladavine DOS.

U partijski vrh probio se i Tadićev kum Dragan Šutanovac, koji je postao potpredsednik DS, a funkciju u stranci ”zadužio” je još jedan bivši studentski lider – Dragan Đilas, koji je samo dve godine po dobijanju partijske knjižice ušao u sastav Predsedništva DS. Demokratska stranka nakon izbora 2003. bila je pojačana kolektivnim pristupanjem Otpora i Mićunovićevog Demokratskog centra, a demokratama se pridružio i deo članova Građanskog saveza Srbije.

Izvor : Vesna Anđić / AFP

Nakon što je preuzeo kormilo stranke, Tadić je u junu 2004. godine izabran i za predsednika Srbije. Izbori za šefa države održani su prema izmenjenom zakonu, koji više nije sadržao odredbu da je za uspeh izbora neophodno da na njih izađe više od polovine upisanih birača, zbog čega su propala čak tri pokušaja da se izabere predsednik Srbije.

Tadić je u drugom krugu uspeo da nadoknadi zaostatak za kandidatom SRS Tomislavom Nikolićem i trijumfuje razlikom od oko osam odsto glasova. Koliko je Tadićevo biračko telo bilo motivisano, ilustruje i podatak da je lider DS u drugom izbornom krugu duplirao broj osvojenih glasova, uz veću izlaznost nego u prvom krugu. Nikoliću je to bio drugi izborni poraz u samo sedam meseci, iako je oba puta u prvom krugu osvojio najviše glasova.

Kohabitacija i otopljavanje odnosa između DS i DSS

Usledio je period kohabitacije u vlasti, jer je Demokratska stranka parlamentarne izbore 2007. dočekala u opoziciji, dok je stožerna partija republičke vlade bila Demokratska stranka Srbije. Odnosi između dveju najjačih stranaka nekadašnjeg DOS ušli su u nešto mirniju fazu, a bilo je čak i nagoveštaja da bi DS mogao da podrži manjinsku vladu Vojislava Koštunice ukoliko ostane bez podrške socijalista, koji su prolazili kroz partijsku transformaciju i pokušavali da se profilišu kao moderna stranka levog centra.

Socijalistička partija Srbije je godinama pokušavala da se oporavi od kraha koji je doživela 2000. godine, a nakon izručenja Haškom tribunalu njenog osnivača i lidera Slobodana Miloševića “vruć krompir“ dospeo je u ruke pragmatičnog Ivice Dačića, koji je nastojao da se oslobodi balasta devedesetih. Čak i iz pritvorske jedinice u Hagu, Milošević je i dalje formalno rukovodio partijom, bio čak i nosilac liste na izborima 2003. godine, ali je partijom operativno upravljao Dačić.

Izvor : AFP/Andrej Isaković

Ipak, dugogodišnji portparol SPS lidersku palicu u stranci preuzeo je tek nakon Miloševićeve smrti, koji je preminuo u zatvorskoj ćeliji u martu 2006. godine. Novog predsednika socijalisti su dobili u jeku predizborne kampanje, čiji su nosioci, uz Dačića, uglavnom bili već afirmisani kadrovi poput Žarka Obradovića, Milutina Mrkonjića, Slavice Đukić Dejanović, Petra Škundrića, Milomira Minića, a na listi su se našli i Velimir Bata Živojinović i čuvena bankarka Borka Vučić, u koju je Milošević imao bezgranično poverenje.

U izbornu trku sa novim predsednikom ušao je i G17 plus, nakon što je lider stranke Miroljub Labus u maju 2006. podneo ostavku na tu funkciju zbog odluke Glavnog odbora da odbaci njegov predlog o izlasku iz Vlade Srbije. Labus je prethodno podneo ostavku i na mesto potpredsednika Vlade, nakon što su prekinuti pregovori o priključenju SCG Evropskoj uniji zato što nije uhapšen haški optuženik Ratko Mladić. Za predsednika G17 plus izabran je dotadašnji potpredsednik stranke i ministar finansija Mlađan Dinkić.

Izvor : G17 plus

Orijentisan na rešavanje ekonomskih problema, G17 plus je biračima ponudio “Stručnost ispred politike“, pojačavajući tako imidž stranke eksperata. Naglašavajući kompetentnost tima koji je kandidovao, G17 plus šalje poruku da je rešen da nastavi započeto, uz kritiku Vlade u kojoj su i sami sedeli svega tri meseca ranije. Kampanja G17 plus u velikoj meri je bila personalizovana, sa ciljem da afirmiše Mlađana Dinkića kao novog lidera stranke.

Na političkom nebu Srbije pojavila se još jedna partija koja je nastala iz Demokratske stranke – Liberalno-demokratska partija, predvođena jednim od nekadašnjih studentskih lidera, Čedomirom Jovanovićem. Tadićevim dolaskom na čelo stranke Jovanović je bio potpuno skrajnut, pa je unutar partije formirao takozvanu Liberalno-demokratsku frakciju, pozivajući se na odredbu Statuta DS kojom je manjini u stranci dozvoljeno da deluje.

Konflikt između grupe okupljene oko bivšeg potpredsednika Vlade Srbije i ostatka DS okončan je u decembru 2004. godine Jovanovićevim isključenjem iz članstva, uz obrazloženje da je narušavao stranačku disciplinu. Zajedno s njim Demokratsku stranku napustili su i Nenad Prokić, Nikola Samardžić, Branislav Lečić i Đorđe Đukić, a u novembru 2005, sa još 16 bivših istaknutih članova DS, osnovali su Liberalno-demokratsku partiju.

Izvor : LDP

Prvo pojavljivanje LDP na izborima donelo je i jedan od upečatljivijih slogana u kampanji koji glasi “Od nas zavisi“. Iako najmlađa, stranka Čedomira Jovanovića bila je stožer u koaliciji koju su činile partije sa političkim iskustvom dužim od deset godina – Građanski savez Srbije, Socijaldemokratska unija i Liga socijaldemokrata Vojvodine. Kritikom nacionalizma i stavom da je pitanje Kosova već odavno rešeno, koalicija okupljena oko LDP nastojala je da pridobije birače iz dela političkog spektra koji nije bio nacionalno orijentisan.

Pre odlaska Jovanovića i njegovih istomišljenika, Demokratskoj stranci kolektivno su pristupili Otpor i Mićunovićev Demokratski centar, kao i deo članova Građanskog saveza Srbije. DS je na izbore izašao mahom sa proverenim stranačkim kadrovima, koji su nakon 2000. godine bili na rukovodećim pozicijama na svim nivoima vlasti – od saveznog do lokalnog.

Listu je predvodila Ružica Đinđić, supruga ubijenog premijera i dugogodišnjeg lidera DS Zorana Đinđića, a među kandidatima našli su se i bivši ministri Božidar Đelić, Aleksandar Vlahović, Slobodan Milosavljević, Dragoslav Šumarac, Gordana Matković, Gašo Knežević i Dragan Domazet, kao i tada aktuelni gradonačelnik Beograda Nenad Bogdanović, koji je 2004. na neposrednim izborima za tu funkciju pobedio kandidata SRS Aleksandra Vučića.

Slogan demokrata “Zato što život ne može da čeka“ bila je poruka da DS nastavlja viziju razvoja Srbije koju je imao Zoran Đinđić, ali i kritika vladajuće koalicije okupljene oko Vojislava Koštunice zbog sporosti i neodlučnosti u sprovođenju reformi, kao i zapostavljanja stvarnih životnih potreba građana zarad rešavanja nacionalnih i državnih pitanja. Demokrate su zatražile podršku birača za ostvarivanje ključnih tačaka svog predizbornog programa, pre svega za otvaranje novih radnih mesta i borbu protiv korupcije.

“Korupcija dolazi iz devedesetih godina, nakon ratova i razaranja, ona je ušla kao kancer u tkivo ovog društva“, poručio je Tadić sa jednog od predizbornih skupova Demokratske stranke, koja je sloganom “Ima nas najviše“ kao izborni cilj istakla osvajanje najvećeg broja glasova.

Izvor : AFP/Daniel Mihailescu

Borba protiv korupcije i kriminala bila je i prvi stub radikalskog programa za izbore 2007. godine, isticao je tadašnji generalni sekretar Srpske radikalne stranke Aleksandar Vučić. Računajući na sigurne glasove iz tvrdog nacionalnog jezgra, radikali su nastojali da pridobiju nove glasače, naročito iz korpusa tranzicionih gubitnika i socijalno ugroženog dela stanovništva, pa je kampanja SRS predstavljala spoj nacionalne i socijalne demagogije.

Radikali su tokom izborne kampanje biračima obećavali rešavanje ekonomskih problema, masovno zapošljavanje, izgradnju velikog broja stanova, reformu penzionog sistema, jednake šanse za sve mlade, kao i bolje zdravstvene usluge, uz slogan “Da već danas bude bolje“.

Prekaljenim radikalima iz devedesetih godina, poput Nikolića, Vučića, Todorovića, Mirčića ili Pop Lazić, društvo na izbornoj listi pravili su i politički još neafirmisani tridesetogodišnjaci Nebojša Stefanović i Aleksandar Martinović. Nosilac i prvi na listi ponovo je bio pritvorenik Haškog tribunala Vojislav Šešelj. Slogan “50 odsto plus tvoj glas“ sugerisao je maksimalistički cilj stranke, a to je osvajanje apsolutne većine kao jedinog načina da SRS dođe na vlast, uzimajući u obzir poslovično nizak radikalski koalicioni potencijal.

Kampanja Demokratske stranke Srbije predstavljala je praktično nastavak referendumske kampanje, u kojoj su DSS i njen predsednik Vojislav Koštunica sebi pripisivali najveće zasluge za donošenje novog Ustava Srbije. Promovišući Koštunicu kao ozbiljnog državnika, a stranku kao državotvornu, DSS je biračima ponudio fraze poput “Narod najbolje zna“, ukrašavajući svoje promotivne materijale likom svog lidera, državnim simbolima i sloganom “Živela Srbija“.

Izvor : N1/Lazar Lazić

Izborna kampanja bila je neuobičajeno duga, skoro dva i po meseca, za razliku od prethodne koja je trajala svega 45 dana. Stranke i kandidati pretežno su za promociju koristili medije, predizborne skupove, javne događaje, bilborde, letke i plakate. Kampanja je protekla uglavnom u pozitivnom tonu, a negativne poruke usmerene ka drugim partijama mogle su se čuti tek sporadično.

Za posmatranje januarskih izbora bila su akreditovana 4.744 međunarodna i domaća posmatrača, najviše iz nevladine organizacije Centar za slobodne izbore i demokratiju (CeSID) – 3.792. Liste su morale da budu podržane potpisima najmanje 10.000 birača, a taj uslov ispunilo je dvadeset partija i koalicija, pa je u trku za poslaničke mandate ušlo 3.795 kandidata.

Izvor : N1/Lazar Lazić

Izbori su održani prema proporcionalnom sistemu sa jednom izbornom jedinicom i cenzusom od pet odsto, dok je za stranke nacionalnih manjina po prvi put važio “prirodni prag“. Zahvaljujući pozitivnoj diskriminaciji, manjinama je omogućeno da uđu u parlament sa osvojenih 0,4 odsto glasova, koliko je vredeo jedan poslanički mandat. Cenzus se obračunava u odnosu na broj birača koji su glasali, a mandati se dodeljuju izbornim listama na osnovu D’Ontove formule.

Tada aktuelnim Zakonom o izboru narodnih poslanika, partijama je dato pravo da nakon izbora odluče kojim kandidatima s njihove liste će biti dodeljen poslanički mandat, bez obzira na redosled na listi. Time su rukovodstva stranaka dobila prevelika ovlašćenja i nesrazmeran nivo kontrole nad svojim kandidatima, dok birači ne znaju kome će biti dodeljeni mandati dobijeni zahvaljujući glasu koji daju određenoj stranci.

Izvor : N1/Lazar Lazić

Izlaznost na izborima koji su održani po pravom prolećnom vremenu iako usred zime, bila je za oko dva odsto veća u odnosu na prethodne parlamentarne izbore, a prvi put nakon 1997. godine pravo glasa iskoristilo je više od četiri miliona birača. Poslaničke mandate osvojilo je 11 lista, od kojih pet manjinskih.

Najviše glasova ponovo je dobila Srpska radikalna stranka, ukupno 1,15 miliona, ali je osvojila jedan mandat manje nego 2003. godine, iako je na svom kontu imala 100.000 glasova više. Za razliku od radikala, demokrate su udvostručile broj osvojenih glasova u odnosu na prethodne izbore, ostvarivši tako najbolji rezultat od osnivanja stranke. Demokratska stranka dobila je poverenje više od 915.000 birača, što je rezultiralo povećanjem broja mandata sa 37 na 64. Ipak, nijedna od dve vodeće stranke nije ostvarila proklamovane izborne ciljeve, jer niti je SRS osvojio apsolutnu, niti DS relativnu većinu.

Izvor : AFP/Andrej Isaković

Relativan izborni neuspeh ostvarila je Demokratska stranka Srbije, koja je u koaliciji sa Novom Srbijom osvojila nešto manji broj glasova nego samostalno na izborima održanim tri godine ranije. Uz to, zbog ulaska većeg broja partija i koalicija u parlament, koalicija DSS-NS dobila je 47 mandata, za razliku od prethodnog skupštinskog saziva u kojem je sam DSS imao šest mandata više.

Još slabiji rezultat postigao je G17 plus, koji je sa oko 440.000 glasova i 34 mandata sa izbora 2003. godine pao na 275.000 glasova i tek 19 mesta u poslaničkim klupama. Sasvim je opravdana pretpostavka da se razlika u broju glasova prelila Demokratskoj stranci, odakle je bez sumnje i došao veliki broj glasača G17 plus na prethodnim izborima.

Izvor : Printscreen / RTS

Socijalisti su ostvarili najslabiji izborni rezultat u svojoj 17 godina dugoj istoriji, osvojivši tek 5,64 odsto glasova i 16 poslaničkih mandata. Poređenja radi, SPS je devedesetih godina taj broj mandata umeo da osvoji i u samo jednoj od ukupno devet izbornih jedinica. Još manje glasova osvojila je koalicija predvođena Liberalno-demokratskom partijom, ali je ipak prešla cenzus i ušla u parlament. To, pak, nije pošlo za rukom Srpskom pokretu obnove, koji je dobio 3,33 odsto glasova i tako po drugi put nakon Petog oktobra izgubio parlamentarni status.

Van skupštinskog zdanja ostala je i koalicija Partije ujedinjenih penzionera Srbije Jovana Krkobabića i Socijaldemokratske partije Nebojše Čovića, čiji su “Iskustvo i energija“ privukli tek 3,11 odsto birača. Strmoglavi pad doživeo je i Pokret Snaga Srbije sa osvojenih 70.000 glasova, čak pola miliona manje nego što je njegov lider Bogoljub Karić dobio na predsedničkim izborima dve i po godine ranije.

Vlada izabrana u „minut do 12“

Stranke koje su činile nekadašnju Demokratsku opoziciju Srbije, uključujući SPO, osvojile su na sedmim po redu parlamentarnim izborima približno dva i po miliona glasova, dok su radikali i socijalisti, zajedno sa Karićevim PSS, dobili podršku nešto manje od milion i po birača. Veoma sličan odnos snaga bio je i na izborima 2003. godine, što pokazuje da je došlo samo do preraspodele glasača unutar takozvanog demokratskog bloka stranaka.

Pregovori o novoj vladi odvijali su se upravo između partija koje su predvodile DOS – Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije, ali je nakon skoro četiri meseca delovalo da od dogovora nema ništa. Konstitutivna sednica parlamenta nastavljena je 7. maja, a okončana je nakon petnaest sati izborom Tomislava Nikolića iz Srpske radikalne stranke za predsednika Narodne skupštine, glasovima poslanika SRS, DSS i SPS.

Izvor : AFP/Andrej Isaković

Ipak, tri dana kasnije Tadić, Koštunica i Dinkić postigli su dogovor o formiranju nove vlade, nakon čega je usledila rasprava o smeni Tomislava Nikolića sa mesta predsednika parlamenta. Ne čekajući da bude smenjen, Nikolić je 13. maja podneo ostavku. Nova vlada izabrana je svega trideset minuta pre isteka zakonskog roka, 15. maja u 23.30, a činili su je DS, DSS, NS i G17 plus.

Za premijera je po drugi put izabran Vojislav Koštunica, dok je potpredsedničko mesto pripalo Božidaru Đeliću iz Demokratske stranke. U novoj vladi koalicija DSS-NS imala je premijera i sedam ministarskih mesta, demokrate vicepremijera i 12 ministara, dok je G17 plus dobio četiri ministarstva.