Utisak nedelje: Svi građani kao ustavobranitelji, Filipović kaže – dolazi vreme

Vesti 22. dec. 201921:50 > 21:53
Podeli:
Izvor: N1

Savo Manojlović iz Udruženja za zaštitu ustavnosti ne zna da li je puštanju Aleksandra Obradovića iz kućnog pritvora pomogla peticija koju je potpisalo 30.000 građana, ali veruje da nije odmogla. On ocenjuje da su u društvu u kom institucije ne rade, građani poslednja linija odbrane Ustava. Rambo Amadeus ističe da ne treba neko, već svako da se založi i da se to ne zove politički angažman već dostojanstvo. Jovan Filipović, profesor FON-a, kaže da će ispred Palate pravde umesto 200 biti 200 hiljada ljudi kada za to dođe vreme, a ono dolazi.

Rambo Amadeus veruje da bi Aleksandar Obradović bio duže u zatvoru da nije bilo pritiska javnosti, kako kaže – tačno onoliko dok neko ne bi primetio da ga nema. On objašnjava da je život jednostavan – svaka akcija izaziva reakciju.

Govoreći o kritikama na račum institucija, on kaže da se mora razumeti da u njima rade ljudi od krvi i mesa koji su podložni autoritetu.

„Radije rade po volji onog ko ih pozove telefonom, nego po zakonu“, kaže Rambo i to ilustruje narodnom poslovicom „veži konja gde ti gazda kaže, makar konj od toga i crk’o“.

Govoreći o peticiji za oslobađanje Aleksandra Obradovića, koju je potpisalo 30.000 građana, Manojlović, koji je prilikom vesti da je kućni pritvor ukinut uzviknuo „pobeda“, kaže da je uzbinjivača iz Krušika oslobodila i javnost, novinar i avokat.

„Velika je uloga bila i novinara Vuka Cvijića, i advokata Vladimira Gajića, ali i protesta koji je održavan ispred Centralnog zatvora. Sve vreme me je opsedala misao da javnost 20 dana nije znala ništa o zatvoreniku decenije. Meni se činilo da nas deli tanka linija od sistema u kojem će ljudi moći da počnu da nestaju. Svi smo gurali sistem da ne sklizne u tu provaliju“, rekao je Manojlović i dodao da je ključna poruka da promene mogu da se dese kada se građani dobro organizuju.

I dok Manojlović za aferu Krušik kaže da predstavlja anatomiju sistema, a Aleksandra Obradovića poredi sa Prometejom, srpskim Snoudenom koji je otkrio „bratstvo prljavih“ i Drajfusom, uz napomenu da su građani Srbije svog Drajfusa izvukli iz zatvora brže od Francuza, profesor Filipović kaže da je Obradović za njega uzbunjivač.

„Za mene je on uzbunjivač, ne ulazim u njegove motive. Uzbunjivači su u jednom sistemu neophodni. Važan je jer je ukazao na nešto što je loše. On je dobar i za one jer ih je zaustavio u nečem lošem što rade. Dobar je za sve, dobar je za sistem jer je preispitivanje važan deo sistema“, objašnjava Filipović svoj stav.

Rambo smatra da u društvu treba da se založi ne neko, već svi i na svakom nivou – od vaspitačice u vrtiću koja će se pobuniti kada njena koleginica deci pusti da slušaju šund i podseti je na plan i program. On dodaje da to nije politički angažman, već dostojanstvo.

U svetlu dostojanstva on objašnjava i to što je zamenik gradonačelnika Goran Vesić postao počasni član Udruženja književnika. Rambo veruje da Vesić to nije tražio, već mu je ponuđeno.

Profesor Filipović je atmosferu u društvu uporedio sa kaljugom u kojoj se zaglavio auto iz koga bi sada trebalo da izađu svi i da ga guraju, od vasipitačice do profesora, pa da kasnije raspravljaju šta su.

Na konstataciju da Aleksandar Obradović ne bi bio zatvoren da ispred Palate pravde dođe 200 hiljada umesto 200 građana, Filipović kaže da će se to desiti kada za to dođe vreme.

„To vreme ističe polako, peščani sat pokazuje da dolazi vreme. Ove stvari to ubrzavaju, organizacija je sve bolja, iako to ne možemo da vidimo na konkretnim primerima. Odjednom se desio taj Obradović. A onda će se desiti nešto, desiće se stapanje u jednu površinu koja će biti stvaranje demokratskog okruženja. Mi te stvari ne treba da ubrzavamo, one se neće desiti nekim inžinjeringom“, napominje profesor FON-a.

Rambo na to kaže da se društvo kao celina ponaša kao najgluplji pojedinac i je društvo najsporiji sistem.

„Profesori stvari sagledavaju ranije i onda su nestrpljivi“, kaže Rambo.

Manojlović dodaje da su institucije u Srbiji potpuno razorene i ne postoje, zbog čega su građani poslednja linija odbrane ustavnog poretka.

„Građani koji čuvaju reke od minihidroelektrana, ljudi koji čuvaju parkić od investitora na Banovom brdu, do studenata koji su uz profesore odbranili dignitet Beogradskog univerziteta. To je jedina šansa za opastanak“, napominje on.