Novinar DW Nemanja Rujević ocenio je u Novom danu da "Vučić ne liči na beloruskog predsednika Aleksandra Lukašenka". "Vučić je neka verzija Lukašenka 2.0. On je to, na unutrašnjem planu, međutim ima podršku Evrope, jer kada nekome u dva dana dođe jedan Manfred Veber koji je bavarski demohrišćanin i zamalo je postao predsednik EK, a onda Lukašenko i obojica mu kažu da je Srbija super i da ide u dobrom pravcu, pa onda je to ideal za jednog wannabe diktatora kakav je Vučić", kaže Rujević.
Govoreći o poseti predsednika Belorusija Aleksandra Lukašenka Srbiji, kao i naslovu u Politici da se „Beograd i Minsk ponose svojom samostalnošću“, Rujević kaže da je Srbija zavisna na mnoge načine, kako vidimo, i od istoka i od zapada.
POVEZANE VESTI
„Vučić, neki kažu da se sreo sa svojim idolom kojeg nazivaju poslednjim diktatorom u Evropi i da Vučić liči na njega. Ja se, naravno, ne slažem, zato što je Vučić neka verzija Lukašenka 2.0. On je to, na unutrašnjem planu, međutim ima podršku Evrope, jer kada nekome u dva dana dođe jedan Manfred Veber koji je bavarski demohrišćanin i zamalo je postao predsednik EK, a onda Lukašenko i obojica mu kažu da je Srbija super i da ide u dobrom pravcu, pa onda je to ideal za jednog wannabe diktatora kakav je Vučić“, kaže Rujević.
Kako kaže, sve što dolazi iz Rusije može se smatrati nekom vrstom propagande, jer mediji tamo nisu slobodni.
„Taj neki poslanik ruske Dume Primakov, koji je istovremeno i novinar i kada se na ruskoj televiziji bilo šta pojavi, to nije slučajno, pošto mediji tamo nisu slobodni. Sve što odande dolazi može se smatrati nekom vrstom propagande i ja to vidim kao neku vrstu malog kontraudara ka Srbiji, zato što je objavljeno kako ruski špijuni pokušavaju da vrbuju srpske penzionisane oficire i uspevaju da ih vrbuju. Ta akcija u Zemunu gde je snimljeno kako Rus predaje pare Srbinu, nije bila nameštena, nego je stvarno snimila neka strana obaveštajna služba ne bi li naštetila odnosima Srbije i Rusije“, kaže on.
Dodaje da misli da je zbilja neka strana obaveštajna služba „na veliku sramotu BIA-e i VBA u Beogradu snimila takav sastanak“.
„I pustila, ne bi li naškodila poziciji Rusije na Balkanu. Ne mislim da je to izašlo kao pokrivanje afere Krušik, mislim da je u režimskim medijima u Srbiji spinovano i pokušali su da to izvuku kao glavnu temu da bi se zataškalo izveštavanje o Krušiku“, kaže.
Govoreći o protestima podrške Vučiću u Nišu i Kruševcu, Rujević kaže da su „čak pokušali da prisvoje tu reč ‘krv, krvavo’, znajući da su građanski protesti, protesti opozicije, počeli pod sloganom ‘Stop krvavim košuljama'“.
„Taj kolorit, ti transparenti koji su im unapred podeljeni, podseća na ovo ‘Jedan od pet miliona’, što nije nikakvo čudo. Ova vlast je stvorila paralelni svet, apsolutno. U tekstu u listu Danas kaže Borko Stefanović lepo da postoji kontrateža Kesićevoj emisiji, tobožnji istraživački portali koji to nisu, galerija kvazianalitičara, i ovo je sad korak dalje“, kaže on.
Međutim, kako kaže, ono što je njemu zanimljivo je da ti ljudi, koji su autobusima dovoženi na ovakve proteste ili slične skupove, „bolje od nas ili od svih koji kritikuju režim znaju kakav je zapravo taj režim“.
„Oni su strpani, naterani, primorani, uplašeni, kako god. Da li je to moralno ok, pa sigurno nije, nekad je najmoralnije odbiti, reći ‘baš me briga, neću da radim to što vi hoćete’, ali oni dobro znaju kakav je ovaj režim. I meni nije jasno da ova vlast preteruje u tom smislu i da se ne plaši da će to da rikošetira ka njoj jednog dana“, kaže on.
Govoreći o tome kako iz Bona deluje medijska scena u Srbiji, Rujević kaže da je „svom srećom i nekim čudom, ovde očuvano jedno zdravo novinarsko jezgro“.
„Kad pogledate da u jednoj maloj zemlji postoji jedan info kanal, jedna dnevna novina koja valja, dva tri nedeljnika, nekoliko istraživačkih centara, videćete da tu ima masa poštenih i časnih novinara, od kojih su mnogi pristali i na siromaštvo i bedu finansijsku“, kaže on.
Za nedeljnik Vreme je pisao o doktoratu Jelene Trivan, kaže da su reakcije publike dobre, kao i da su se javljali razni ljudi sa novim informacijama. Osvrnuo se i na afere oko doktorata i diploma pojedinih ministara, kao i na slučaj Megatrenda.
„Nema epiloga, Srbija je zemlja bez epiloga. Što je najzanimljivije, ovo su sve javne stvari, nije potreban insajder, vrlo je lako proveriti, ne samo Tužilaštvu, nego i drugim kolegama novinarima“, kaže on.
Osvrćući se na slučaj prodaje Megatrenda, kaže da je dovoljno pet minuta uz Gugl da to ukapirate.
„Oni ljudi lažu, bestidno, lažu loše, osećam se bolje kad me neko laže malo smislenije, ovako je pitanje šta zapravo hoće da postignu“, kaže on.
Kaže da je on jutros našao uz pet minuta guglanja da podatke o Dejanu Đorđeviću, koji se pominje kao predstavnik nemačke korporacije EFAS Europe.
„Postoji sajt EFAS Europe, koji je zatvoren jer nije plaćao hosting, a hosting je otvoren kod jedne novosadske firme, a inače su se pre na tom sajtu prodavali štampači, dakle čovek je valjao štampače, taj Dejan Đorđević, izmislio je čitavu jednu korporaciju nemačku koja ne postoji, pa nekako ne verujem da taj tip ima, ili ta korporacija ako uopšte postoji, 56 miliona evra da kupi Megatrend“, kaže Nemanja Rujević.
