Srbija je na ivici autokratije, ocenjuje Predrag Petrović iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, dok Bojana Selaković iz Građanskih incijativa konstatuje da predsednik Srbije apsolutno krši Ustav, a da institucije koje bi o tome trebalo da vode računa to ne rade.

Činjenicu da se mnogi ljudi i grupe obraćaju za pomoć predsedniku, a ne nadležnim instititucijama, ona objašnjava načinom donošenja propisa, zakona i podzakonskih akata.

Selaković podseća da u Srbiji postoje pravila i procedure za usvajanje različitih propisa. 

Prema njenim rečima, jasno je uređeno kako javnost može da utiče na donosioce odluka na svim nivoima, ali se te procedure ne poštuju i zaobilaze. 

„Zato često imamo nekakva instant rešenja, koja se uglavnom svedu na to da zadovolje jedan deo interesnih grupacija, a jedan deo njih zanemare“, napominje Selaković. 

Ona ukazuje da propisi usvojeni u netransparentnoj proceduri obično ne odražavaju potrebe građana i građanki kojih se direktno tiču. 

U toj situaciji, rekla je Selaković, ljudima je jasno da, u haosu s nadležnostima i odgovornostima institucija, od njih ne mogu da očekuju rešavanje svog problema u razumnom roku. 

Umesto toga, kako je napomenula, oni pomoć očekuju od onoga ko se predstavlja kao „figura koja, čak i po Ustavu, simboliše nekakvo jedinstvo Srbije“. 

Selaković smatra i da javnost najčešće ostaje uskraćena za epilog svih molbi upućenih predsedniku, što znači za informaciju o tome da ti problemi na kraju i ne budu rešeni. S druge strane, Petrović podseća da često korišćeni termin „zarobljena država“ odražava upravo stanje u kojem određene grupe moćnih ljudi ili pojedinci, utiču na donošenje zakona ili podzakonskih akata, odnosno na promenu pravila igre koja postoje u državi. 

„Vi koristite državne institucije, državne resurese, kako bi sticali veliku materijalnu dobit, a pritom sve to radite na zakonit način. Ukoliko je to ipak nezakonito, jednostavno imate imunitet od gonjenja“, izjavio je Petrović. 

Prema njegovom stavu, to „nije od juče“, budući da u Srbiji elementi zarobljavanja države, određenih sektora, oblasti i politika, postoje još od 2006. godine.

Petrović, ipak, tvrdi da je ono što označava kao „metastazu zarobljavanja države i institucija“ započelo posle 2012. godine, a posebno pošto je 2014. SNS preuzeo sve poluge vlasti. 

Treći zakon koji je promenjen nakon dolaska SNS na vlast, bio je Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti, čiji glavni cilj nije bio da se unapredi civilna kontrola, već da se Aleksandru Vučiću „omogući da obavlja više funkcija istovremeno“, tumači Petrović. 

On podseća da je tada Vučiću omogućeno da istovremeno bude i ministar odbrane, i prvi potpredsednik Vlade zadužen za korupciju, VD predsednika partije, kasnije i predsednik, ali i sekretar Saveta za bezbednost, odnosno koordinator službi bezbednosti. 

Kasnije su, predočio je Petrović, počele promene pravila igre, zakona i propisa, kako bi odgovarale, ne samo partiji, nego Vučiću lično. 

Kako je ocenio, rezultat svega toga jeste da danas gotovo da nema sektora koji nije zarobljen, a da se jedan čovek i grupa ljudi oko njega pitaju se o svemu. 

„Ukoliko jedan čovek odlučuje da li će CarGo da radi i da li će neko dati subvencije taksistima, da li će biti povećane plate ili penzije, da li će deca da piju pivo ili rakiju – šta je to nego autokratija“, upozorio je Petrović. 

On je uveren „da smo mi praktično na nekoj raskrsnici, da izgubimo i ono malo sloboda koje je ostalo u društvu, pojedinaca i grupa koje slobodno misle i mogu na neki način da se suprotstave ovom razarajućem trendu“. 

Istovremeno, Selaković dodaje da predsednik ne prihvata baš sve one koji mu zakucaju na vrata, tražeći rešenje svog problema, već da su oni upućivani zaista na nadležne institucije i da u tom smislu postoji neka vrsta selekcije. 

Kako je obrazložila, to verovatno zavisi od vrste problema, kao i grupe koja se na taj način pojavljuje u javnosti – da li može da animira druge građane, koliko medijske pažnje dobija, predstavlja li pretnju po njegovu reputaciju i imidž. 

„Jedino što njega zanima jesu brojke, procenti, koliku podršku ima, i kako se bilo koji od tih problema koji se pojavljuju, na to odražava. Čini mi se da njega to najviše motiviše u odluci kojim će se od problema posvetiti“, zaključila je Selaković.