Samardžić: Srbija 19 godina posle petog oktobra – krpež

Vesti 05. okt 201911:11 > 11:12
Podeli:
Izvor: N1

Srbija 19 godina posle petog oktobra je krpež, a mi se od ubistva Zorana Đinđića krpimo - imamo neki privredni rast, ali imamo i ljude na ulicama, rekao je u Novom danu profesor Filozofskog fakulteta Nikola Samardžić. Njegov kolega sa Fakulteta političkih nauka, Đorđe Pavićević, ističe da je insistiranje na izborima jedna od najvećih tekovina petog oktobra.

Govoreći o tome šta se za poslednjih 19 godina dogodilo u Srbiji, Pavićević kaže da se dogodilo svašta i nije se dogodilo ništa, uz opasku da malo preterujemo u očekivanjima šta je trebalo da se promeni.

„Neke stvari su ostale, insistiranje na izborima. To je tekovina tog događaja i političke dinamike koju je proizveo taj događaj. Neke stvari jesu urađene. Ono što se mnogo očekivalo, a nije urađeno, a pitanje je da li je i moglo, jeste okončanje podela koje i dan danas imamo“, navodi Pavićević.

Dodaje da stari režim nije nestao sa političke scene, kao što se očekivalo da će se dogoditi. Suprotno tome, kaže Pavićević, on je legitimizovan od hapšenje Slobodana Miloševića do hapšenja Radovana Karadžića.

Samardžić objašnjava da je period posle 5. oktobra najduže vreme u poslednjih 20 godina jer je najispunjenije događajima. S druge strane, ostale su, kako kaže, iste teme i nerešena pitanja kao i tada.

„Petog oktobra ljudi nisu izašli da bi branili izborni rezultat, već da bi pao Milošević. Oni su rušili Miloševića jer nije uspeo, a ne zato što je imao pogrešno usmerenje“, ocenjuje profesor Filozofskog fakulteta i dodaje da je Vojislav Koštunica bio Miloševićev protivkandidat jer mu je bio sličan, a ne zato što je bio njegova antiteza.

Govoreći o otvorenim pitanjima koja i dalje opterećuju srpsko društvo, Samardžić navodi problem Kosova, suočavanje sa zločinima i odnosa sa susedima, bivšim jugoslovenskim republikama.

„Ne umemo kao društvo da se izborimo sa pitanjem Kosova. To nije samo priznanje Kosova, već priznanje tih ljudi kao jednakih i naše zajedničke perspektive. Nismo uspeli da prihvatimo kolektivnu i individualnu odgovornost za zločine u ratovima devedesetih. Nismo ostvarili prijateljski i partnerski odnos sa Crnom Gorom i ostalim jugoslovenskim državama. Ta pitanja i vlast i opozicija guraju u stranu, ni jednima ni drugima to ne odgovara“, objašnjava Samardžić.

Prema njegovoj oceni Srbija je od ubistva Zorana Đinđića krpež, a u globalnom svetu kao slaba neuređena država sa haotičnim institucijama – splav koji voda nosi, a putnici na njemu samo gledaju kako da se ne razbiju.

„Naša čvrsta obala je Evropska unija. Naši prirodni partneri su naši susedu, i jugoslovenske države i pravoslavne države koje su ušle u EU. Do 2006. smo bili i neka sredozemna država, više nismo. To je ogroman škok. Naravno da je potrebno da se vratimo tom svetu jer je to naš interes, ali nikako da neko baci taj kanap i priveže taj naš splav“, kaže Samardžić.

Pavićević ocenjuje da je posle petog oktobra usledio period uspona demokratije koja nije konsolidovana, a potom je usledio veliki pad jer nije bilo institucionalizacije.

„To je posebno nedostajalo u godinama od 2008. do 2012, kada se očekivala konsolidacija demokratije i da ta pitanja budu otvorena“, kaže Pavićević.

On ističe da se u Srbiji prebrzo pomislilo da je pitanje demokratije rešeno i da više niko neće dirati u forme, procedure, da neće grubo narušavati zakon I toliko grubo kontrolisati medije.

„Čitava stvar je počela da se ruši 2010. sa tom pomišlju da ćemo, ako preobučemo radikale u novo odelo, dobiti nove političare. Neki možda jesu postali novi političari, ali ubrzo je politička dinamika, a to često ne zavisi od namere aktera, odvela da u pravcu u kom ne želite“, kaže Pavićević.