Profesor Zoran Stojiljković, predsednik UGS Nezavisnost, kaže da se srpska vlast prema pitanju socijalne pravde odnosi cinično. Čini mu se da ćemo, kao društvo koje ne ulaže u znanje i ljude, završiti kao geto u kom će ostati vlastodršci i oni koji nemaju gde. Ipak smatra da možemo da se uspravimo, ali da oni koji su vladali sklone prste od vlasti.

UN su 27. novembra 2007. jednoglasno usvojile rezoluciju za koju je glasalo čak 192 države članice da 20. februar proglase Međunarodnim danom socijalne pravde.

Na pitanje kako izgleda socijalna pravda u svetu i u Srbiji, profesor Stojiljković kaže – sumorno i na jednom i na drugom planu. Zato što se radi praktično o toj meri da li u društvu imate jednak pristup poštovanju svih i brizi za sve –  i ona se meri prema indeksu socijalne pravde koji pokazuje u kojoj meri postoji rizik od siromaštva, kolike su nejednakosti unutar društva, ali i nejednakosti u pristupu kulturnoj i političkoj participaciji, neomogućenom pristupu kvalitetnom obrazovanju i zdravstvenom sistemu…

Stvari globalno stoje loše jer jedan posto multimilijardera ima isto toliko koliko svih nas 99 odsto na planeti, navodi profesor. Srbija je jedna zemlja koja ima prilično neželjenu kombinaciju – istovremeno je vrlo siromašna zemlja sa jako velikim nejednakostima, ističe.

„Vi morate da obezbedite da je društvo tako organizovano da svi imamo približno jednaku šansu da dođemo do nekih pozicija, a onda da nejednakosti budu takve da budu u korist i onih najsiromašnijih“, kaže Stojiljković.

„Mi možemo da se menjamo, samo treba da se uspravimo. Teško je uspraviti se u grupi od ne manje od pola miliona ljudi koja je preko partijske knjižice došla do posla“.

Zašto su kod nas dvostruko veće nejednakosti nego u EU, pita profesor i odgovara da su istraživači pokazali da to nije na nivou razlika u platama. „To su prateće tri stvari: jako slaba socijalna mreža i zaštita, nikakva poreska politika –  najviše opterećujemo relativno najniže zarade, i paralelna siva ekonomija, politički klijentelizam, partijsko zapošljavanje, dilovanje i dodatni poslovi. To govori o tome da je kombinacija nerazvijenosti, koruptivnosti i klijentelizma i politike koja ide u korist bogatih – nešto što daje ovakve rezultate“.

Stojiljković kaže da nismo od 2014. kontrolisali subvencije koje smo davali od dve, četiri, pet hiljada evra, nismo uveli jasno antimonopolsko zakonodavstvo, nismo zatvorili koruptivne kanale, nego smo udarili po džepu zaposlenih u javnom sektoru i penzionera koji su imali preko 25.000. Podseća da je minimalna potrošačka korpa 36.000, a 75 posto zaposlenih prima platu – medijana je 40.000 dinara. „Šta je normalnije nego da tražite neku vrstu jasne prerasporedele, u granicama proizvodnje i njenog rasta, u kojoj ćete za dve i tri godine stići makar do toga da minimalac stigne minimalnu korpu, a prosečna plata u Srbiji prosečnu, relativno normalno potrošačku korpu od 72.000 dinara. Ko ljudi zarađuje više od 70.000 dinara?“

Pogledajte pristup kvalitetnom obrazovanju, visokom obrazovanju, kaže Stojiljković govoreći o „jednakim šansama“ u Srbiji.

Profesor govoreći o siromašnijem sloju, kaže da čak i one formalno leve partije, kad dođu na vlast, prave previše kompromisa sa interesima korporativnog kapitala. I šta su rezultati te politike u zadnje tri decenije, šta su efekti na socijalnom planu, pita.

Političari o socijalnoj pravdi – samo onoliko koliko je važno za rejting

Na pitanje kako se vlast odnosi prema pitanju socijalne pravde, Stojiljković kaže – jako cinično. „Bavite se onoliko koliko je to važno za neku vrstu rejtinga, i to u kampanjama, kako je rekao bugarski sociolog Ivan Krastev, uđete u strasnu ljubavnu vezu sa biračkim telom, a kad dođete na vlast – u koketan brak sa međunarodnim finansijskim organizacijama“, kaže Stojiljković. Ili, dodaje profesor, ako se time bavite, bavite se kao aktuelna vlast time što vi nešto zaposlenima, građanima, sindikatima – poklanjate, a to što postoje neke procedure, sindikat, neka Vlada…

Kitikovao je ocene premijerke Brnabić da u Srbiji gotovo da nema apsolutnog siromaštva, kazavši da je merilo kojim se to utvrđuje, da neko živi sa manje od dva dolara dnevno, primenjivo na zemlje u Africi.

„Sve što gospođa (Ana) Brnabić radi na ovoj funkciji meni deluje fascinantno, van svakog konteksta, ja ne znam zašto je došla na to mesto kao ekspert, ako to nije digitalizacija… Jednostavno do te mere spinovati svoje izjave, to je škola koju su prošli naši političari“, naveo je.

Profesor ističe da je u Srbiji četvrtina ljudi u riziku od siromaštva, a mi smo dvotrećinsko siromašno društvo, kaže. Vidi se u kojoj su ljudi nevolji i strategiji preživljavanja kad ih pitate da li imaju za knjigu, kad su išli poslednji put na predstavu, imaju li za deset dana odmora, nabraja gost N1. Hajde da se pitamo pre desedesetih imali tu vrstu siromaštva na ovim prostorima, šta je postignuće, kojim parametrima možemo da dokažemo da se stvari pomeraju, dodaje.

Među stvarima koje ističe je da se mora obezbediti je kvalitetno obrazovanje, koje mora da bude ili besplatno ili visoko subvencionisano na univerzitetu.

Logika politike je da se spinuju stvari u onom svetlu u kom treba, nažalost mi smo društvo u kome dati dve, tri hiljade jednokratne pomoći drži jedan broj ljudi, kaže Stojiljković. Kad držite te najsiromašnije, možete da držite i nezadovoljstvo srednjih klasa pod kontrolom, dodaje.

„Strah od gubitka posla užasno disciplinuje, krajnje snižava solidarnost i spremnost na solidarnost… Mi smo nemoćni ako nismo organizovani“, kaže.

Navodi da malim i srednjim preduzetnicima koji su korektni, koji potpisuju kolektivne ugovore, ni njima nije lako.

„Ovde imate i omiljene preduzetnike i firme, koje su kriptopartijske firme, i imate interes korporativnog kapitala koji nogom otvara vrata i dobija šta hoće… Pogledajte Fijat Krajsler“.

Bojim se da ćemo završiti kao geto

Liči mi na to da siromašno i nepravično društvo, koji ne čini dovoljno da ulaže u resurs koji ima, a resusrsi su znanja i ljudi, će završiti kao neka vrsta geta, turistički zanimljivog možda, u kojem će ostati vlastodršci, kojima će biti dobro, koje ne možemo da izvozimo i oni koji nemaju gde da odu, navodi Stojiljković. Ipak, kaže, da se to može menjati i dodaje – imate proteste.

Podržali smo i kao „Nezavisnost“ proteste i, ja, kao profesor FPN, ne misleći da radim bilo kakvu partijsku stvar, kaže. „Da bih ja pregovarao, da bih imao socijalni dijalog, ja moram da imam vladavinu prava, nezavisno sudstvo, da imam otvorene medije da se čuje moje i da debatujem sa nekim ko drugačije misli“.

Svaka promena, s druge strane, bez socijalne podrške je samo promena garniture na vlasti, dodaje. Mi socijalni paks nudimo od 2004. i niko se ne hvata da ga potpiše, jer ste onda ograničili sopstvenu vlast, mi moramo da ih nateramo, naglašava.

Ekspertska vlada na godinu dana, koja treba da uradi ono što nismo tri decenije, meni nije dovoljna garancija da se politika neće da se vrati na stari način, kaže profesor. Zato je i potreban sporazum s narodom.

„Oni bi malo trebalo, koji su vladali, da sklone prste od izvršne vlasti. Malo dugoročnije“. Stojiljković ocenjuje da ako nisu imali neki učinak, oni mogu da isprave neke greške i mogu da poprave utisak, ali bi neke druge mladiće i devojke trebalo da puste da se time bave.

Ovde je stvar u tome, kaže profesor, da imate društvo koje je relativno pravično, sa umerenom jednakošću, da se rad isplati…  Sa jačom socijalnom mrežom, manjom političkom korupcijom, jasnijom razvojnom strategijom se može nešto uraditi, da građani mogu da računaju na pristup javnom sektoru sa relativno standardnim uslugama u obrazovanju i zdravstvu, kaže profesor. On napominje da sada ako imate urgentnu medicinsku potrebu, to morate krvavo da platite ili da čekate rokove od mesec dana u javnim zdravstvenim ustanovama. „To može da se dobije, može da se dobije neka perspektiva“.

Kaže da u ovoj jadnoj situaciji, žene su u još jadnijoj poziciji sa stanovišta pristupa moći i kaže da to može da se menja. „Mi možemo da se menjamo, samo treba da se uspravimo. Teško je uspraviti se u grupi od ne manje od pola miliona ljudi koja je preko partijske knjižice došla do posla“.

Kaže da su i moralni i mentalni ožiljci jako teški, pa u istraživanjima trećina zaokružuje nepoželjan odgovor – da bi za posao uzeli partijsku knjižicu ili dali novac. „Mi ozbiljan problem imamo sa integritetom i sa spremnošću da podržimo promene“, zaključio je profesor Fakulteta političkih nauka Zoran Stojiljković.