Odbrana Franka Simatovića-Frenkija tvrdila je pred sudom u Hagu da paravojske koje su počinile zločine u Hrvatskoj i BiH 1991-92. nisu bile pod kontrolom Službe državne bezbednosti (SDB) Srbije.

Vojni veštak optužbe Rejno Tunens (Reynaud Theunens) ostao je pri iskazu da je SDB kontrolisala paravojne snage.

Simatović (67), tadašnji operativac SDB Srbije, optužen je zajedno s ratnim šefom te službe Jovicom Stanišićem (67) za progon, ubistva, deportacije i prisilno premeštanje hrvatskih i muslimanskih civila 1991-95.

Po optužnici, te zločine počinili su pripadnici formacija povezanih sa SDB Srbije, poput Srpske dobrovoljačke garde (SDG) Željka Ražnatovića-Arkana, Škorpiona i Crvenih beretki.

Unakrsno ispitujući svedoka, Simatovićev branilac Mihajlo Bakrač dokazivao je da je Ražnatovićeva jedinica na ratištu u Hrvatskoj 1991. bila pod komandom JNA.

Tunens je ponovio da je, prema nizu dokumenata bezbednosnih organa JNA koje je analizirao, Ražnatović uživao podršku SDB Srbije, iako u borbenim dejstvima jeste bio pod komandom JNA.

Simatovićeva odbrana predočila je dokumente po kojima su na jesen 1991. „Arkanovci“ bili deo Teritorijalne odbrane SAO Slavonija, Baranja i zapadni Srem.

Vojni veštak odgovorio je da je na taj način bilo prikrivano da snage povezane s vlastima Srbije učestvuju u konfliktu u Hrvatskoj.

Branilac Bakrač je kao dokaz da je SDG bila pod komandom JNA u jesen 1991. prikazao snimak na kojem tadašnji general Andrija Biorčević, u prisustvu Ražnatovića, kaže da bi „JNA opkolila selo, a Arkan onda upao i pobio sve koji se nisu predali“.

Isti snimak tužioci su ranije koristili kao dokaz da su Ražnatovićevi ljudi počinili zločine. Simatovićeva odbrana citirala je i Ražnatovićevu izjavu da je u napad na Bijeljinu na proleće 1992. krenuo „na poziv Srpske demokratske stranke“, koju je kasnije potvrdila Biljana Plavšić.

Tunens je uzvratio da ne isključuje da je Plavšić pisala Ražnatoviću da dođe, ali da je složena vojna operacije poput zauzimanja Bijeljine morala biti planirana i pripremana mnogo ranije.

Umešanost SDB Srbije u zauzimanje Zvornika u aprilu 1992. Simatovićeva odbrana pobijala je tvrdnjom da izjava koju je o tome 1993. dao Vojislav Šešelj nije verodostojna, zato što je Šešelj tada bio u sukobu s predsednikom Srbije Slobodanom Miloševićem.

Tunens je odgovorio da je samo citirao Šešeljevu izjavu BBC.

Branilac Bakrač dokazivao je i da su počinioci zločina nad hrvatskim civilima u selu Škabrnja kod Knina u novembru 1991. bili pripadnici pripadnici milicije i vojske SAO Krajine, a ne Crvenih beretki SDB Srbije, kako je posvedočio ekspert optužbe.

Tunens je ostao pri iskazu da je grupa Gorana Opačića, koja je po bezbednosnim oficirima JNA, počinila zločin u Škabrnji, prethodno bila na obuci u logoru Golubić kod Knina u kojem je pod kontrolom Simatovića obuku sprovodio Dragan Vasiljković zvani kapetan Dragan.

Opačić je, po dokumentima koje je veštak analizirao, 1996. bio formalno primljen u Jedinicu za specijalne operacije SDB Srbije.

Odbrana nije negirala da je Simatović u junu i julu 1991. bio u Kninu, ali je tvrdila da je on bio „običan operativac“ SDB Srbije koji je „prikupljao informacije“.

Tunens je, nasuprot tome, rekao da je Simatović omogućio, osmislio i nadgledao obuku specijalnih snaga koju je u Golubiću sprovodio Kapetan Dragan. Svedok je dodao da je Simatović „učestvovao i u najmanje jednom zauzimanju“ gradova u BiH.

Na tvrdnju branioca Bakrača da je Kapetan Dragan u Kninu bio u sastavu lokalne TO, veštak Tunens je naznačio da „ne tvrdi da je Kapetan Dragan bio pripadnik SDB Srbije, već da je u Krajini bio u kontaktu sa tom službom“. Unakrsno ispitivanje Tunensa, Simatovićeva odbrana nastaviće sutra.

Zločini za koje su optuženi Stanišić i Simatović počinjeni su, kako tvrde tužioci, tokom sprovodjenja udruženog zločinačkog poduhvata, čiji je cilj bilo trajno i nasilno uklanjanje Hrvata i Muslimana sa velikih delova teritorija Hrvatske i BiH, radi ostvarivanja srpske dominacije. Na čelu zločinačkog udruženja bio je, po tužiocima, tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević.

Proces Stanišiću i Simatoviću poslednji je u kojem će sudije utvrđivati da li su bivši zvaničnici Srbije krivi za ratne zločine u Hrvatskoj i BiH.

Pred Haškim tribunalom nijedan državni funkcioner Srbije nije bio osuđen za ta zlodela.

Posle prvog suđenja, koje je posle jednog neuspelog pokušaja počelo 2009, prvostepeno veće Haškog tribunala oslobodilo je 29. maja 2013. Stanišića i Simatovića krivice po svih pet tačaka optužnice.

Apelaciono veće Tribunala usvojilo je 15. decembra 2015. ključne osnove žalbe koju je na tu presudu uložilo Tužilaštvo.

Poništilo je oslobađajuću presudu i naložilo da proces bude ponovljen pred sudskim Mehanizmom, pravnim naslednikom Tribunala.