DW: Belorusija godinu dana kasnije – Lukašenko uzvraća udarac

Svet 09. avg. 202112:0620 komentara
Podeli:
Izvor: Sputnik/Alexei Nikolskyi/Kremlin via Reuters

Posle talasa masovnih protesta, Lukašenkov režim uzvraća udarac - svakog dana povećava pritisak na svoje protivnike. Evo bilansa godinu dana posle predsedničkih izbora.

Kako piše DW, prošle godine u ovo vreme su se održali najveći protesti u Belorusiji od sticanja nezavisnosti, koje su raspirile tri žene – Svetlana Tihanovskaja, Marija Kolesnikova i Veronika Cepkalo.

Ljudi su od 9. avgusta neprestano protestovali protiv zvaničnih rezultata predsedničkih izbora, prema kojima je ubedljivo pobedio Aleksandar Lukašenko.

Demonstranti su smatrali da je najviše birača glasalo za Svetlanu Tihanovskaju. Supruga opozicionog blogera Sergeja Tihanovskog je uskočila u predizbornu kampanju umesto svog supruga koji je uhapšen i proglasila se za pobednicu izbora.

Iako je već nekoliko dana kasnije očito prinuđena na napusti zemlju, na ulicama se okupilo više stotina hiljada ljudi, po svemu sudeći bez koordinacije i mirno zatražilo da Lukašenko podnese ostavku i da budu održani fer izbori.

S obzirom na ogroman broj demonstranata, među ljudima je zavladalo osećanje da bi Lukašenkov režim, koji je od 1994. neprekidno na vlasti, za nekoliko dana, najviše nekoliko meseci, mogao da padne. Mnogi su u nespretnoj PR akciji Lukašenka, koji se pred svojom rezidencijom u Minsku pojavio u pancirnom prsluku i sa ‘Kalašnjikovim’, videli samo batrganje političara koji je izgubio osećaj za realnost.

Izgledalo je da je režim poljuljan

No, to je, kako se kasnije ispostavilo, bio pogrešan utisak. Opozicija je na brzinu sazvala Koordinacioni savet, koji nije uspeo da koordiniše protest. Vlada i bezbednosni aparat su ostali verni Lukašenku. I štrajkovi u državnim pogonima, koji su od životne važnosti za njegovu političku egzistenciju, ispali su mnogo manji nego što se očekivalo.

Osim toga, Rusija, koja zvanično čini uniju sa Belorusijom, najpre je malodušno, ali potom ipak odlučno, stala na Lukašenkovu stranu. Predsednik je dobio na vremenu i krenuo u kontranapad.

Marija Kolesnikova, koja je predvodila izborni tim Viktor Babarika, u međuvremenu osuđenog na 14 godina, posle progona Tihanovskaje i Cepkala u avgustu 2020. je postala lice protesta. Ona je za svoju borbu morala da plati visoku cenu.

U septembru je najpre terana u inostranstvo. Ali ona je uništila svoj pasoš i nikako nije htela da napusti zemlju. Zato je uhapšena. Ovih dana joj se sudi na montiranom procesu i ona može da bude osuđena i na 12 godina zatvora.

No, vratimo se septembru 2020. Najpre je Lukašenkov režim nastojao da umrtvi proteste. To je i uspelo – ulice su se ispraznile, belo-crveno-bela zastava, simbol opozicije koji je još u avgustu mogao da se vidi posvuda, na kućama, na licima, u vidu odeće, postepeno je nestajao. To je uspelo zahvaljujući nesrazmerno brutalnom postupanju policije i drugih organa bezbednosti.

Pojavili su se brojni izveštaji o mučenjima, pa i spontano organizovanim „kratkoročnim koncentracionim logorima“, u kojima su ljudi držani bez vode i hrane. Više ljudi je umrlo zbog sile koju je primenila država. Ti smrtni slučajevi nisu istraženi.

Zapad je za Rusiju pripremio sankcije, a Rusija – novac

Svet, koji je gledao kako beloruski vladar sve razuzdanije udara oko sebe, nije učinio mnogo. Mala republika u Centralnoj Evropi ostala je uglavnom prepuštena sama sebi. SAD i EU su reagovali spiralom sankcija.

Početkom leta, Belorusija je dobila novu tranšu ruskog zajma od 500 miliona dolara. Pre šest meseci je već bilo isto tako. Iako se priča da u odnosu ruskog predsednika Vladimira Putina i Lukašenka postoje teškoće, poslednja dva susreta ovih dugogodišnjih vladara protekla su veoma harmonično.

„Paralelna Belorusija“ se upravo razgrađuje

Četiri godine su ljudi u Belorusiji mogli da se osećaju relativno slobodno i da koegzistiraju sa državom, a da im se ne ukrste putevi sa Lukašenkovim batinašima. Procvetalo je civilno društvo, sa alternativnim pozorištima, umetničkim udruženjima, nevladinim organizacijama, između ostalog i zahvaljujući pomoći sa Zapada. Godine 2021. režim je rešio da stane svemu tome na put, ne prezajući od drskih akcija.

Dosadašnji vrhunac je zabeležen 23. maja 2021, kada su beloruski „lovci“ prisilili jedan avion Rajanera da sleti u Minsku, kako bi mogao da bude uhapšen odbegli bloger Roman Protaševič. On sa svojim partnerom Stepanom Putilom ima popularni Telegram-kanal „Neksta“, sa više od milion pratilaca.

Upravo velikodušna podrška Moskve može da bude objašnjenje zašto Minsk postaje sve drskiji. Posle poslednjeg sastanka sa Putinom u Sankt-Petersburgu sredinom jula, Lukašenko se očigledno osetio toliko sigurno da je pokrenuo novi talas represije nad svojim protivnicima. U julu su širom zemlje vršeni pretresi i hapšenja u nevladinom sektoru i među malobrojnim nezavisnim novinarima koji su ostali u zemlji. Oko 50 nevladinih organizacija je raspušteno, a desetine aktivista, reportera i kulturnih stvaralaca su napustile zemlju u strahu od represalija.

Imajući u vidu priču olimpijske sportistkinje Kristine Timanovskaje, jasno je – Lukašenkov režim ne namerava da popusti pritisak.

 

Komentari

Vaš komentar