U godini koja je pred nama navršava se šest decenija od pobede Pokreta 26. jul predvođenog Fidelom Kastrom i sada već legendarne Kubanske revolucije.

Iako se na Kubi Dan revolucije proslavlja 26. jula, pobeda je zapravo ostvarena na prelasku iz 1958. na 1959. godinu.  

Bitka za Santa Klaru počela je 31. decembra 1958. godine. Grad je pao u ruke pobunjenika predvođenih Če Gevarom, Kamilom Sjenfuegosom, kao i snagama Revolucionarnog direktorata predvođenog komandantima Rolandom Kubelom, Huanom Abrahantesom i Vilijamom Aleksanderom Morganom.  

Nakon vesti o porazu, dotadašnji predsednik Kube Fulgensio Batista odlučio je da pobegne iz zemlje i 1. januara otišao je u Dominikansku Republiku. Vođa revolucionara Fidel Kastro je nakon toga započeo pregovore sa preostalim Batistinim snagama i nakon što su došli do dogovora, revolucionarne snage su zauzele Santjago i u pobedničkom maršu 8. januara ušli u prestonicu Havanu.  

Kubanska Revolucija imala je snažne posledice, što na domaćem, što na međunarodnom nivou. Konkretno, potpuno su promenjeni diplomatski odnosi ove zemlje sa SAD (na gore), a pokušaji da se ti bilateralni odnosi poprave traju do danas.

Fidel Kastro kao premijer Kube

Fidel Kastro imenovan je za premijera Kube 16. februara 1959. godine. Dva meseca kasnije, otišao je u posetu SAD gde je predsednik Ajzenhauer odbio da se sastane sa njim i umesto toga na sastanak poslao potpredsednika Niksona, koji se nije dopao Kastru.  

Prvi konkretan potez Kastrove Vlade bio je Zakon o prvoj agrarnoj reformi po kojoj je 200.000 kubanskih farmera i seljaka dobilo parče obradive zemlje, prethodno oduzete od velikih zemljoposednika, među kojima je bila i majka kubanskog premijera Lina Ruz Gonzales.  

U roku od godinu dana, Kastro i njegova Vlada preuzeli su kontrolu nad 15 odsto od ukupnog bogatstva zemlje, tvrdeći da je “revolucija diktatura eksploatisanih nad eksploatatorima”.  

Iako je odbijao da svoj režim okarakteriše kao socijalistički i konstatno je negirao da je komunista, Kastro je postavio marksiste na visoke položaje u Vladi i vojsci. Najupečatljivije je bilo imenovanje Če Gevare za guvernera Centralne kubanske banke, a zatim i ministra privrede.  

Revolucionarna Vlada poseban akcenat je stavila na obrazovanje i zdravstvo kako bi se poboljšao standard života Kubanaca.   Tokom prvih 30 meseci vlasti, otvoreno je više škola nego u prethodne tri decenije.  

Zdravstveno osiguranje je nacionalizovano i prošireno, a veliki broj zdravstvenih ustanova otvoren je u ruralnim područjima zemlje kako bi i taj sloj stanovništva imao adekvatan pristup lečenju i medicinskom tretmanu.  

Treći deo Kastrovog socijalnog programa odnosio se na infrastrukturu i razvoj saobraćajnica. Za prvih šest meseci, izgrađeno je skoro 1.000 kilometara novih puteva širom ostrva, dok je 300 miliona dolara uloženo u vodovod i sistem navodnjavanja.  

Period Hladnog rata, šezdesetih godina 20. veka besneo je Hladni rat između dve svetske supersile – Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza.  

Kastro je delio ideološke poglede sa Sovjetima i uspostavio odnose sa nekoliko marksističkih država. Nakon sastanka sa vicepremijerom SSSR Anastasom Mikojanom, Kuba je ugovorila snabdevanje Rusa šećerom, voćem i vlaknima, a zauzvrat je obezbeđeno snabdevanje gasom i drugim industrijskim dobrima.  

Zbog ove saradnje, odnosi između Kube i SAD su bili veoma zategnuti. Predsednik Ajzenhauer je u martu 1960. godine dao ovlašćenja Centralnoj obaveštajnoj agenciji (CIA) da svrgne Kastra sa vlasti i za tu misiju im obezbedio budžet od 13 miliona dolara.

Čak im je dozvolio da se udruže sa mafijom, koja je bila besna na kubanske vlasti koje su im zatvorile bordele i kockarnice širom Kube nakon revolucije. Usledio je ekonomski embargo, a Kastro je zauzvrat preuzeo kontrolu i nacionalizovao sve državne i privatne kompanije koje su do tada poslovale na ostrvu.  

Do kraja Hladnog rata, Kubanci su se suočili sa Invazijom u Zalivu svinja 1961. godine, kao i krizom izazvanom odlukom Kastra da dozvoli SSSR da instaliraju dalekosežne rakete na teritoriji Kube, što je dovelo do toga da predsednik Kenedi bude na ivici da objavi rat ovoj ostrvskoj zemlji.  

Fidel Kastro je uspešno vladao Kubom sve do 2008. godine, kada je zbog bolesti i godina odlučio da vlast preda mlađem bratu Raulu, koji je takođe bio jedan od ključnih učesnika u Kubanskoj revoluciji. Iako nije bio zvanično predsednik, Fidel je bio glavni savetnik za sva ključna pitanja u zemlji i tako je ostalo sve do njegove smrti 25. novembra 2016.  

Kubanska ekonomija danas

Kada se pogledaju mesečne plate Kubanaca, prvi zaključak bi bio da oni žive u siromaštvu. Na primer, plata lekara je 30 dolara mesečno.  

Međutim, svi Kubanci su stambeno obezbeđeni i dobijaju sledovanja od države na mesečnom nivou koja pokrivaju 40 odsto potrebe za hranom i osnovnim potrepštinama. Država takođe subvencioniše građane kako bi kupovali jaja, šećer i pirinač. 

Kuba zvanično ima dve valute – konvertibilni pezos koji je namenjen za turiste, kao i kubanski pezos koji koristi lokalno stanovništvo (1 konvertibilni pezos = 25 pezosa).  

Mnogi Kubanci su svoje kuće pretvorili u smeštaje za turiste, jer na taj način za jednu noć zarade mesečnu platu lekara. Kao posledica ovoga, mnogi zdravstveni, prosvetni i mnogi drugi radnici su napustili svoje profesije i okrenuli se turizmu. Tako da nije iznenađenje ako vas na Kubi vozi taksista koji je po profesiji kardiohirurg.  

Život posle Fidela Kastra

Stil života na Kubi je počeo da se menja rapidnom brzinom. Raul Kastro je vlast od brata preuzeo 2006. godine, a već dve godine kasnije, građanima je dozvoljeno da poseduju mobilne telefone i DVD plejere. Ovo je bio prvi simbolični potez koji je Raul preduzeo kako bi pokazao da je napredniji od Fidela.  

Lokalnim farmerima je 2010. godine omogućeno da postanu vlasnici zemljišta i tako je otvoren prostor za strane investicije.  

Strani investitori u oblasti turizma konstatno traže prilike da otvaraju hotele. Svake godine na Kubu dođe oko 3,5 miliona turista, a po podacima Svetske banke, taj broj bi mogao da dostigne čak 10 miliona ljudi. Kao rezultat ovoga, firme iz Španije, Francuske, Kanade i Velike Britanije su već kupili zemljišta na ostrvu. 

Američkim firmama je još uvek zabranjen pristup, a prve korake da se ovo promeni je preduzeo bivši predsednik SAD Barak Obama, koji je otišao u prvu zvaničnu posetu Kubi nakon Revolucije i Hladnog rata.  

Ono što je još zabrinjavajuće za kubansku privredu i turizam je to da infrastruktura na ostrvu nije renovirana još od pedesetih godina, što dovodi u pitanje kvalitet turističkih usluga koje su u mogućnosti da pruže.