Pismo Timu: Da sam bila deo tvog magičnog sveta…

Tenis 10. maj. 202011:42 > 11:47
Podeli:
Izvor: Kelly Defina/Getty Images

Alžirska teniserka Ines Ibu, trenutno 620. igračica na WTA listi, otvorenim pismom obratila se Dominiku Timu i govorila je koliko je težak njen put bio.

Prethodno je Austrijanac izjavio da nije spreman da pomogne nižerangiranim teniserima i teniserkama jer je video mnoge od njih kako se ne trude, a dodao je i da smatra da ima onih kojima je potrebnija pomoć od sportista.

Dirljivo pismo 21-godišnje Alžirke prenosimo vam u celosti:

Dragi Dominik,

Nakon tvoje izjave pitala sam se kakva bi moja karijera bila, a time i moj život, da sam na tvom mestu. Da, kako je biti Dominik Tim? Zamišljao sam kako je bilo imati roditelje koji su teniski treneri kada sam prvi put sa šest godina uzeo ruke i zaljubio se, dok sam ja odrastala u predgrađu Alžira u vrlo skromnoj porodici sa roditeljima koji nisu imali nikakve veze sa tenisom.

Ne mogu da ne mislim da mi to ne bi pomoglo, ali ne mogu tebe da krivim za to. Prestala sam da mislim o tome jer, na kraju krajeva, ne biramo gde smo rođeni. Sada shvatam koliko sam blagoslovena što sam imaka roditelje poput svojih koje volim najviše i koje ne bih menjala ni za šta na svetu.

Znaš, u mojoj zemlji nije lako za ženu da postane sportista i mnogo sam zahvalna rodtieljima koji su se žrtvovali za mene i verovali u moj san. Iako nisu bili treneri, barem smo mogli da računamo na lokalne terene… Ups! Da li si znao da su u Alžiru ITF juniorski turniri vrlo, vrlo retki i da ne postoji nijedan profesionalni turnir, nijedan trener internacionalnog nivoa, čak niti jedan teren u zatvorenom?

Ne znam kako je tebi bilo, ali kod nas ako pada kiša nedelju dana, vežbamo bekhend u teretani. Ni ne govorim o kvalitetu terena i infrastrukture, nismo ni znali da li ćemo igrati na šljaci, travi…

Ne shvati me pogrešno, to me nije sprečilo da izgradim put i da budem jedna od najboljih na svetu sa 14 godina, i tih godina sam uzela prve WTA bodove pobedom na turniru sa nagradnim fondon od 10.000 dolara. Prilično impresivno, zar ne? Kao i ti, došla sam u vrh ITF juniorskog ranga, bila sam 23. na svetu, nije loše za nekog iz Afrike? Nije bilo verovatno, novinari su me zvali “teniskim čudom“, vrlo malo Afrikanaca to uspe, a niko iz moje zemlje.

Da sam tada bila deo tvog magičnog sveta, verovatno bih skrenula pažnju mnogih sponzora i teniska federacija bi se starala o meni. Ali nije se desilo tako. Sponzori, kažeš? Najki, Adidas, Princ, Hed, oni ni ne postoje u Alžiru. Osim malo opreme i podrške lokalnih malih kompanija, dobijala sam samo minimum za pokrivanje učešća na juniorskim Slemovima.

Pitala sam se šta bi se tada desilo sa mnom da sam bila tada u tvom okruženju i u tvojim pravilima – npr, da odlučim kada je najbolje da počnem sa profesionalnim igranjem? Koja su pravila? Niko u Alžiru nema pojma. Najbolja igračica u zemlji, ali nijedan peni… Ironično, zar ne misliš? To se ne bi desilo u tvojoj zemlji ili bilo gde u Evropi?


Ali kažu da se iz mraka rađa svetlost. Kada se sve raspadalo i vodilo me ka kraju karijere, imala sam sreće da mi neko pruži ruku, ljude koji su se brinuli o meni i pružili mi vitalni minimum kao što su hrana, mesto gde da spavam na turnirima ili u svakodnevnom životu. Drugi su mi pomogli sa opremom, a neke divne duše sa mojom kondicijom. Bilo je beznadežno, ali postala sam profesionalac.

Međutim, život je nekada surov i povredila sam se u najgore moguće vreme, u vreme kada je ITF promenio pravilo. Nisam sigurna da li je to uticalo na tebe, ali koga briga?! Finansijski resursi su ključni da se vratiš u formu, to sam zaista osetila u tom trenutku. Ali opet me to nije zaustavilo – uprkos svemu, uspela sam da se vratim na WTA listu, danas imam 21 godinu i oko 600. mesta sam na WTA listi. I dalje se nadam da ću ostvariti san za koji sam žrtvovala detinjstvo, školovanje, tinejdžerski i porodični život, prijatelje, rođendane, odmore, ceo život!

Pitam se Dominik, kako je imati trenera na putovanjima, ličnog kondicionog trenera, fizioterapeuta, trenera za mentalnu pripremu? Većinu vremena sam sama, usamljena dama koja putuje najjeftinijim kartama. Žrtvujem vreme, trening i oporavak samo kako bih se prijavila za jednostavnu vizu, potrebna mi je za manje-više svako mesto na koje putujem i to je još jedno opterećenje za budžet. Menjaš li beton i šljaku iz nedelje u nedelju, završavaš li turnir sa rupama u patikama kao ja?

Dominik, kakav je osećaj dati poklon roditeljima kao što ja želim, kakav je osećaj videti ih više od jedne nedelje u godini, proslaviti rođendan sa njima? Sve te žrtve deo su igre, to je tačno, ali teren treba da odluči o ishodu moje karijere, ne novac. To je potpuno nepošteno.

Konstantno se borim svakog dana u tišini sa svime time. Dragi Dominik, za razliku od tebe, mnogi dele moju realnost. Samo podsetnik – nismo zbog tvog novca preživeli do sada. I niko ti ništa nije tražio, incijativa je potekla od velikodušnih igrača koji su momentalno pokazali saosećanje tim divnim gestom. Igrača spremnih da pokažu solidarnost, šampiona po svaku cenu. Ovo je izazovno vreme koje otkriva ko smo u stvari – pomoć igračima jeste pomoć tenisu da preživi. Dominik, nismo tražili ništa od tebe, osim malo poštovanja prema našem žrtvovanju. Igrači poput tebe čine da se držim svoga sna – molim te, nemoj to da upropastiš.