Sportski vremeplov: Tomi Smit (i Džon Karlos)

Ostali sportovi 26. jun. 201522:01 > 22:04
Podeli:
Izvor: international olympic comittee

Još dok je bio u srednjoj školi u Teksasu, Tomi Smit je poobarao sve moguće rekorde u sprintu dok se odmarao od fudbalskih treninga.

Zbog toga je zaradio stipendiju na univerzitetu San Hoze, poznatom po tome što odgaja sprintere prve klase. Tamo je dva puta postajao nacionalni šampion na 200 metara i to na toliko ubedljiv način, koji nije viđen do tog vremena. Koldedž štafeta, na čelu sa njim, oborila je svetski rekord.

Kada je izašao sa koledža sa diplomom iz sociologije, uvideo je da ipak nema hleba od nauke, pa je nastavio da se bavi sprintom. Naporno je trenirao za Meksiko Siti i Igre 1968 znajući da će sve biti na njegovoj strani: imaće 24 godine i biće u naponu snage, trčaće na razređenom vazduhu, gde je velika mogućnost obaranja svetskog rekorda i najvećeg konkurenta će imati u najboljem prijatelju – zemljaku Džonu Karlosu.

Ali, Tomi Smit nije planirao samo fizičke aktivnosti u Meksiku. Toliko je bio siguran da će osvojiti zlato, da je počeo da osmišlja kako da uradi nešto protiv rasizma, jer ceo živet je imao probleme zbog toga što je tamne puti, a pored toga ne previše davno, ubijen je i Martin Luter King, čovek koji je toliko učinio za crnački pokret, čovek koji je bio toliko hrabar da je to u nekim trenucima izgledalo suludo. Kada je konačno stigao red, igre u Meksiku će obeležiti „skok u večnost“ Boba Bimona i Tomi Smit.

U finalu na dvesta metara, Tomi Smit je osvojio zlato, a pritom je istrčao i vreme svetskog rekorda od 19.83 što bi ga i danas bez problema svrstalo među osvajače medalja na bilo kom takmičenju. Džon Karlos, takođe tamnoput., je bio treći, ali je za njih dvojicu to tek bio početak trke. U svlačionici su samo dorađeni detalji onoga što je smišljano još na mukotrpnim treninzima pred Olimpijske igre u Meksiko Sitiju, dok su ostale crnce pokušali da ubede da ih bojkotuju. Neće progovoriti ni reč, ali će njihova dela govoriti.

Na dodeli medalja, pojavili su se potpuno bosi. Kada je počela američka himna, spustili su glave, podigli ruke i stegli desnu pesnicu, na kojoj su imali crnu kožnu rukavicu. Kao što je glasio dogovor, nisu progovorili ni reč, a njihova dela su govorila sve. Bio je to znak pokreta „moć crnaca“, sa kojim su povezivani i „crni panteri“, a čak je i drugoplasirani Australijanac, belac Piter Norman, nosio bedž za ljudska prava. Ceo svet je to gledao. Ceo svet je znao o čemu se radi.

Predsednik Olimpijskog komiteta Ejveri Brandidž, veliki konzervativac, odmah je naredio da se Karlos i Smit proteraju iz Olimpijskog sela i da im se zabrani učešće u štafetama. To se i dogodilo, ali za Ejverija Brandidža, koji je po mnogima toliko unazadio MOK svojim zastarelim stavovima, bilo je prekasno. Šteta je već učinjena. Mogli su da odu kući sa zlatnim medaljama i punim srcem.

Tomi Smit više nije imao neke preterane uspehe u atletici. Igrao je malo, verovatno samo zbog imena i reputacije, američki fudbal kao krilni hvatač za Sinsinati Bengalse. Ipak, on i Džon Karlos, samo zbog jednog momenta, nikada neće biti zapostavljeni u bilo kojoj sportskoj, a pogotovo atletskoj enciklopediji.

Obojica uvršteni u Kuću slavnih atletike 1978. a Smit je čak 1999. proglašen za najboljeg sportistu Kalifornije u 20. veku. Dobili su još bezbroj nagrada i priznanja, a uz pomoć autora Dejvida Stilija napisana je i autobiografija Tomija Smita, pod imenom „Nemi gest“, koju je izdao univerzitet Templ, poznat po tome što je među prvima počeo da dovodi tamnopute studente…