Sportski vremeplov: Prva bob ikona, Euegenio Monti

Ostali sportovi 31. maj 201504:29 > 04:35
Podeli:
Izvor: international olympic comittee

Eugenio Monti je italijanski bob pilot, jedan od najvećih sportista svih vremena za koga nikada niste čuli. Osvojio je sve što se moglo osvojiti, ali njegov put do slave je bio sve osim lak i posut ružama.

Rođen je u Dobijaku, u Dolomitima. Počeo je detinjstvo u Italiji kao veliki talenat u alpskom skijanju. Postao je šampion države u slalomu i veleslalomu. Ipak, njegovu karijeru na snežnim „daskama koje život znače“, prekinuo je zime 1951. težak pad i kidanje ligamenata u oba kolena. Pošto je bio čovek koji nije mogao bez snega i sporta, Monti se odlučio da proba da napravi karijeru u bobu.

Naravno, i u bobu je bio više nego uspešan. Već 1954. posle samo tri godine bob treninga, postao je šampion Italije. Uvršten je u tim koji je 1956. učestvovao na Olimpijskim igrama u Kortini D’Ampeco. Uspeo je na domaćem ledu da se dokopa srebrne medalje i u konkurenciji dvoseda i boba četvoroseda. Sledeće godine, okitio se prvom titulom Svetskog šampiona.

Veliko razočaranje je došlo u Skvo Veliju 1960. Organizator Igara nije imao ni mesta niti novca da izgradi skupu stazu za bob samo za jednokratnu upotrebu, tako da takmičenja nisu ni održana. U međuvremenu, 1989, 1959. i 1960. odbranio je titule šampiona sveta i to je za njega postala maltene rutina. Kopkalo ga je samo olimpijsko zlato. Godine 1964. najbolje zimske atlete na svetu ugostio je Inzbruk. Stručnjaci su procenjivali da je to Montijeva poslednja šansa.

U trening trkama za to takmičenje, slupali su se britanci Bobi Neš i Toni Dikson, veliki konkurenti sa zlatom. Sa njima je bilo sve u redu, ali sa sankama nije, pa im je veliki Monti pozajmio svoj rezervni bob. Igre u Inzbruku završio je sa bronzanim odličijima u obe konkurencije. Zlata i u dvosedu i u četvorosedu su osvojili, pogađate, Bobi Neš i Toni Dikson. Monti se ni jednog trenutka nije pokajao. Za ovaj postupak dobio je nagradu za „najvećeg sportsmena“, koja je nosila ime Barona Pjera De Kubertena.

Tada je imao već 36. godina. Svi osim Eugenija su mislili da je to kraj. Olimpijsko zlato će ostati nedosanjan san. Ali, Monti je trenirao i trenirao. Kvalifikovao se za reprezentaciju Italije i sa 40 godina imao je još jednu, sada sigurno poslednju šansu u Grenoblu 1968. Smogao je poslednje atome snage i odvezao dve trke svog života. Uzeo je ne jedno, nego oba zlata u bobu. Bio je to bajkovit kraj jedne bajkovite karijere, koja je okončana sa po dva zlata, dva srebra i dve bronze na Igrama i osam jedanaest svetskih titula, što u dvosedu, što u četvorosedu.

Povukao se na vrhuncu i otišao u zasluženu sportsku penziju. Za sve te decenije niko, ama baš niko, nije imao ni jednu jedinu zamerku na njega. Staza u Torinu, na kojoj su se 2006. održala olimpijska takmičenja u bobu, sankanju i skeletonu, ponosno nosi njegovo ime. Eugenio Monti je imao parkinsonovu bolest. Kao čovek koji ne razume značenje reči „ne“, decembra 2003. okončao je svoj život. Ceo sportski svet je bio u žalosti. Ali, ceo sportski svet nikada neće zaboraviti Eugenija Montija. Sportsmena nad sportsmenima.

 Jednu od njegovih najčuvenijih trka u Sent Moricu možete videti OVDE. Nadamo se da uživate u ovim našim tekstovima. Biće ih svaki dan do Vimbldona.