Ivan Nikčević je uvek bio brz. Toliko je brz, da je pobegao i Vikipediji, zato što ne igra za Vislu iz Plocka, kako tamo piše.

Ovih dana, 36-godišnje levo krilo naći ćete u Sportingu iz Lisabona, koji pravi veliki rukometni projekat. Ali, nije bio brži od nas i stigao je da nam odgovori na nekoliko pitanja. Između ostalog, saznali smo da ne voli da čuva stare fotografije i snimke. Ali, dosta od nas o Ivanu Nikčeviću, neka on malo priča o Ivanu Nikčeviću.

Igrao si za Portalnd San Antonio, u najslavnijim danima ASOBAL lige. Opiši nam kako je to izgledalo?
– Uf,davno je to bilo 🙂
Tad je španska liga bila najjača liga na svijetu i bilo je 4-5 ekipa koje su se borile za naslov prvaka, među njima i Portland. Igrajući sa najboljim igračima na svijetu, provodeći sa njima svaki dan, shvatiš da su i oni ljudi od krvi i mesa baš kao i ti, i da i oni imaju vrline, mane i strahove, baš kao i ti…

Sada ponosno braniš boje Sportinga iz Lisabona, u zemlji gde je fudbal „religija“?
– Posle 4 hladne godine u Poljskoj preselio sam se u toplije krajeve 🙂
Dopao mi se projekat i ideja koju ljudi iz Sportinga imaju i odlučio sam se za novi korak u svojoj karijeri.
Ne znam koliko su ljudi upoznati koliki je klub Sporting, iskreno, ja nisam znao dok nisam došao i proveo par dana u Lisabonu. Ovde se sve vrti oko fudbala. Članske karte se prenose sa generacije na generaciju. Kad je derbi gradskih rivala Sportinga i Benfike, u Lisabonu sve staje i svi se dele na dve strane.
Klub ima 49 sportskih sekcija. U poslednje vreme mnogo se ulaže u Futsal, Hokej i Rukomet, Ambicije rastu svake godine, a navijači priznaju samo pobjede i uvijek dolaze da prate sve utakmice. Popularnost rukometa rasta iz godine u godinu. Do sada je primat imao klub iz Porta, a iskreno se nadam da će se ove godine i to promeniti 🙂

Da li si razmišljao o tome da budeš trener kada završiš karijeru?
– U rukometu sam više od 20 godina i ovaj sport mi je pružio mnogo zadovoljstva u životu, pa bi bio red da na neki način i vratim bar jedan dio onoga što sam dobio. Završio sam trogodišnju trenersku školu u Španiji i imam licencu njihove Federacije da se bavim tim pozivom. Da li će to biti moj poziv u budućnosti, teško je to reći u ovom trenutku.
.
Srebro u Areni 2012. sa reprezentacijom. Činilo se da će se rukomet u Srbiji vratiti na staze stare slave, ali…
– To prvenstvo u Srbiji je trebalo da bude inicijalna kapisla za neki budući period, da se oživi naš najtrofejniji sport i da se ponovo pokrene popularizacija rukometa kod nas. Nažalost, to se nije desilo.
Zašto, zbog čega ja nisam dovoljno stručan da o tome govorim.

Posle ste otišli u London u OI. Nedostajalo je malo sreće da se prođe grupa, a onda bi sve bilo moguće?
– Pre odlaska na OI, sam dosta sam slušao od iskusnijih kolega iz ostalih sportova da je to novo iskustvo i potpuno drugačije od svih drugih prvenstava,ali nisam mogao ni da zamislim koliko su bili u pravu. Na jednom mestu svi najbolji sportisti na svetu i svi jure svoje snove! Prosto je neverovatno. Nazalost, mislim da nismo bili psihički spremni na tako nešto.

Da li bi možda želeo da se oprobaš u nemačkoj Bundesligi?
– Imao sam tokom karijere ponuda da zaigram u Nemačkoj, ali iskreno, nikad nisu bile toliko unosne u odnosu na ono što sam imao u Španiji. Jednostavno, način i kvalitet života u Španiji nisu mogli da se nadoknade tek tako 🙂 Kasnije, kad je opao kvalitet rukometa u Španiji, stigla je ponuda iz Poljske koju nisam mogao da odbijem i tako… Sad je vec kasno za Bundesligu 🙂

Koji je najbolji savet koji si ikada dobio u karijeri?
– Da se upornost i rad na kraju isplate. Da na svakom treningu dam sve od sebe. Ako to dečak/čovek uspije da “usadi” u sebe, na kraju će doći i uspeh.

Jedan si od retkih igrača koji su igrali za staru Jugoslaviju i još su aktivni. Odakle ti motivcija da i dalje istrčavaš kontre?
– Hahaha, pa nizam bas toliko star, samo sam počeo jako mlad 🙂
Sa 16 godina sam dobio šansu da igram za prvi tim Sutjeske iz Nikšića, a već sa 17 sam bio u prvom timu Crvene Zvezde. Kad radiš ono sto voliš, posvećen si tom „poslu“ i živiš 24h za taj “posao”, onda motivaciju nalaziš lako i to obično u malim stvarima 🙂

Pratiš li neki drugi sport osim rukometa i šta najviše voliš da gledaš?
– Pratim sve sportove, jer imam mnogo prijatelja u svim sportovima. Zavisi samo kad je koje takmičenje na programu i koliko mi to obaveze dozvoljavaju, jer ipak je rukomet na prvom mjestu.

Šta najviše voliš da radiš kada nisi zauzet treninzima i utakmicama?
– U poslednje četiri godine, to vrijeme je rezervisano sa mog sina Petra, mada, moram priznati da sve teže uspjevam da pratim njegov ritam 🙂

Da imaš pravo na ispunjenje jedne želje do kraja karijere, šta bi to bilo?
– Da budem zdrav!Mislim da je to zajednička želja za sve sportiste.