Nekadašnji prvi čovek Dinama Zdravko Mamić bio je gost „Sportlighta“ i sa Igorom Mikljom govorio je o stanju fudbala u regionu, sponama između sporta i politike, trijumfu zajedništva s jedne i posledicama autodestruktivnog ponašanja sa druge strane i svemu onome što nas povezuje i razdvaja.

61-godišnjak je uvek govorio da bi podržao ideju regionalne lige.

“Bio sam zagovornik toga još pre 16-17 godina. Danas mislim da nam to nije potrebno. Zašto? Vrlo je jednostavno. Naša regionalna liga danas je evropska liga. Imamo tri evropske lige – Ligu šampiona, Ligu Evrope i Ligu Evrope 2. To je nama još jača zamena za regionalnu ligu. To je pokazalo da sam ja bio u pravu i da sam shvatio da nema šanse opstati bez takvih kompetitivnih liga i bez takmičarskog naboja. Normalne su bile utakmice Zvezda – Dinamo, Partizan – Hajduk… To danas nije neophodno, ali je apsolutno važno da sarađujemo i da normalno igramo prijateljske utakmice i da na pripremama igramo zajedno. Dinamo je stalno imao sastanke sa Zvezdom, Partizanom i njihovim funkcionerima. Borili smo se za zajedničke ciljeve u UEFA. Dinamo je imao Vrbanovića i mog brata u Izvršnom odboru ECA (Asocijacija evropskih klubova), sada imamo jednu damu Amru Peternel, sutra će to biti Zvezdan Terzić zato što ćemo mi svi zajendo da ga izlobiramo. Mi smo u Evropi kao agenti. Srbi imaju najbolje agente na svetu. Samo možda moj sin može da im parira. On sarađuje sa njima jer je pametan čovek i rade odlične poslove”, istakao je Mamić.

Miklja je potom konstatovao da se regionalna liga osim u periodu od 1945. do 1990. igrala i od 1923. do 1940. u Kraljevini Jugoslaviji, što je 62 godine zajedničkog igranja. Paradoks je to što su u Kraljevini Jugoslaviji, pod vladavinom dinastije Karađorđevića, omražene u Hrvatskoj, dominantni bili hrvatski klubovi, koji su osvojii tri titule više od kolega iz Srbije. Od ‘45. do ‘90 postojala je dominacija srpskih klubova. Upitan da li su tumačenja istorije proizvoljna, zavise li od političkog trenutka i zamagljuju li pravu istinu i suštinu, Mamić je rekao:

“U poslednjoj rečenici ste dali odgovor koji ste hteli da čujete od mene. Neću da ponavljam, naravno da je to improvizacija i da nema nigde nikakvog argumenta. Strahovito mi je žao i počastvovan sam što gostujem u vašoj emisiji. Nisam vas do sada nikad video, ali sam čuo o vama. Ovo je način kako moramo da komuniciramo, da izlažemo argumente i brojeve, a ne da lepimo etikete i da bacamo parole, koje će se nekome dopasti”.

Kontroverzni funkcioner u Hrvatskoj je često imao nesporazume sa novinarima, te su neretko izrečene i teške reči.

“Ja sam radoholik – radim i kada spavam. Naravno da grešim. Nisam čovek tehnike; znam da upalim televizor i da se javim na mobilni. Imam problem sa svim drugim radnjama koje se tiču tehnike. Nisam razumeo novo doba, da svaki klub ili institucija ima portparola, pa da imate PR. Ja sam to omalovažavao. Mislio sam da ljude zanima, jer mene to interesuje, šta će reći jedan Džajić i jedan Bekenbauer. Mene ne zanimaju njihovi portparoli. Neustrašivo sam dolazio pred novinare, njih 30-50-70. Dam im pitanja i ni na jednoj od tih konferencija za medije nije bilo pitanja na temu zbog koje smo se sastali. Ja sam u pravu, dolazim sa argumentima. Onda on počne na kraju da skreće temu, sa namerom da me izludi i napravi ludaka od mene i ja onda počnem da psujem: ‚Ma marš u p*‘ i ne znam šta sve ne… To je neprimereno i sram me je. Ne postoji osoba koja više uvažava struku novinara. Imam bezbroj poznanika i prijatelja od kada sam se rodio sa kojima održavam veze i poznanstva, ali se promenilo,” istakao je Mamić i dodao:

„To nisu vaše kolege. Nikoga ne omalovažavam. Mladi ljudi, koje angažuju portali, bivaju iskorišćeni i prevareni. Ne daju im platu, niti socijalno, imaju smešne honorare koje primaju u gotovini. Zahtev im je: ‚Što gore – to bolje‘ jer to daje više klikova. Nisam to razumeo i kažem vam da 99 odsto stvari koje je objavljeno u Hrvatskoj o meni je laž. Nisam mogao da se nosim sa time. Novinari su institucije sveta, nije bez razloga rečeno da su novinari ‘sedma sila’ sveta, ali ovo u šta se danas mediji pretvaraju… Vaše kolege i vaša generacija su istraživali, to je bilo istraživačko novinarstvo. Nisu dozvoljavali da se kreteni iživljavaju zato jer je neko ovakve ili onakve političke preferencije, da li je iz južnog ili severnog dela Srbije… Mediji su isključivo, kao nikada ranije, u službi centara moći. Pogledajte samo hapšenja. Kako je normalno da ako neko želi da uhapsi vas, mene ili bilo koga drugog, dođe u pet sati ujutru, a da su tamo već kamere i mediji. Zašto to? Treba sprovoditi zakon, red i mir, ali nam ne trebaju predstave”.

Čuveni urednik ‘Sporta’ Aleksandar Alimpijević bio je dežurni uredik osamdesetih, kada se igrala utakmica između Dinama i Zvezde na Maksimiru. Sve je ‘prštalo’ – crveni kartoni, uvrede, što je normalno za milje fudbala, prisetio se Miklja. Dopisnik iz Zagreba tada je poslao tekst sa naslovom „Rat na Maksimiru“, a on ga je precrtao i napisao: „Lepo veče na Maksimiru“, u pokušaju da smiri tenzije.

“To se naslanja na ono što se proteže kroz naš razum. Ljubav, saradnja, primećivanje pozitivnih stvari nas vodi boljitku. Ne vode nas boljitku stvari koje nas stalno razdvajaju. Stalno insistiramo na različitosti i na proizvodnji sukoba, a tu nema ničega. Pametni ljudi, preduzetnici, kada imaju nerešene račune sa nekim, istog časa sedaju za sto sa advokatskim timovima i nalaze rešenje za situaciju, za šta naši ministri, gradonačelnici i ostali funkcioneri kažu: ‚Neka to rešava sud ili neko drugi, ja to neću rešavati ‘. Meni teoretski ne može da se desi da imam neraščišćenu situaciju sa nekom osobom, a da ne sednem da to rešimo. To rade pametni ljudi. A naši ljudi to otklanjaju od sebe, neka to neko drugi rešava i naše države onda tonu, naravno. Imaju konkretne ekonomske štete”.

Na pitanje da li će ikada biti moguće da on jednog dana preuzme i vodi neki klub u Srbiji, ili obratno – da neko od funkcionera Zvezde ili Partizana preuzme neki hrvatski klub, on poručuje:

“Mogu da govorim samo o svom stavu. Mislim da je to vidljivo iz mojih dosadašnjih postupaka. Videli ste da je Dinamo multikulturalan klub, kada je dovođenje igrača u pitanju. To je višenacionalan klub u kome nacionalnost nije uslov za igranje. Naprotiv, u Dinamu igraju sve nacionalnosti – muslimanske, srpske ili bilo koje druge. Nemam nikakav razlog zbog kojeg ja sutra ne bih radio u Crvenoj zvezdi ili u Partizanu jer su to za mene institucije. Kada ne bih imao bolju situaciju, da nisam u Dinamu, i da na tržištu u normalnim, uređenim okolnostima imam takvu ponudu, zar ne bi to bila privilegija za mene? To ne bi bila kazna. Ja se na to ponosim iako znam da ću zbog toga imati mnogo problema. Znate, u Hrvatskoj postoji na hiljade grafita – ‘Ubij Mamića, Mamiću Srbine, Mamiću Četniče…’ Upravo zbog tih mojih stavova. Jer, ja neću da budem u koloni ljudi koji satanizuju narode, ali ću biti na braniku onih koji će pokušati da diskredituju zle pojedince koji štete našim narodima. Želim da promovišem ljudske vrednosti, normalne vrednosti, a i ja sam bio grešan i zato se izvinjavam ako sam nešto nekada pogrešno uradio”.

Mamić je stao u odbranu Novaka Đokovića posle kritika kojima je izložen zbog Adria Tura.

“Kada su moje ćerke gledale Đokovića kako se penje na listi, one nisu spavale danima. Đoković je naš. Ne samo Đoković, i Džajić je moj, Zeka je moj, Maljković je moj, Mirko Sandić, selektori, igrači… To su ljudi za koje sam ja navijao i veselio se. Prema tome, Đokovića nema šta ko da brani. On je broj jedan u svetu od osam milijardi ljudi, u svetu gde svi žele da budu Đoković. Sve žele da budu na njegovom mestu. Čovek dođe u Hrvatsku u sred sezone da promoviše hrvatski turizam, radost, igru, sport i primer mladima i onda bi neko trebalo da ga napada. Ali, da ne damo značaj fukarama malim i minornim, Hrvati obožavaju Đokovića i to ne samo njega, već i poštuju svaki srpski uspeh. Ako srpski turista dođe u neki grad u Dalmaciji i neka poremećena osoba mu probuši gume na kolima, nepošteno je reći da su svi Hrvati fašisti. To nije istina. Ja znam na hiljade ljudi iz Srbije koji dolaze u Hrvatsku, koji su dočekani kao kraljevi i koje Hrvati poštuju. Ispravljajmo ove nepravde jer i ja kada sam odlazio u Dalmaciju bacali su me u more, napadali su me, pretili, zabranili mi dolazak na stadion Hajduka… To je pitanje divljaštva, a ne pitanje stava države. Srećan sam jer se pojavio hrvatski političar Milošević, koji je Srbin po nacionalnosti; naravno i Pupovac, koji je radio krvav posao sve ove godine. Oni nude pomirenje”, istakao je Mamić, koji je potom uputio poruku:

„Poručujem mom prijatelju Vučiću da malo obuzda sebe i svoje jastrebove Vulina i Dačića. Kako smo ga lepo primili na inauguraciji Karamarka, kako ga je predsednica primila. Hrvati su srpska i Vučićeva braća. Prema tome, neka spusti tonove. Ne moramo da se volimo u krajnjoj liniji, ali moramo da se poštujemo. Ali, mislim da nema razloga da se ne volimo jer smo susedi i braća. Od pamtiveka smo tu gde jesmo i dugo ćemo još biti tu. Apostrofirali ste Kraljevinu Jugoslaviju, prvu i drugu Jugoslaviju. Sutra će Srbi biti ili sa nama u Evropskoj Uniji, a ja tvrdim da hoće ukoliko opstane Evropska Unija, ili će se stvoriti neka nova tvorevina u kojoj ćemo opet biti zajedno”.

Mamić i Vučić susreli su se pre godinu dana u Mostaru.

“Nazvao sam ga prijateljem iako nismo prijatelji, ali ne mogu da mu ne zahvalim. Bio je to slučajan susret u Mostaru na Gospodarskom sajmu, na kome su bili on, Dodik i Čović. Bila je to grupa ljudi, uključujući novinare, koja je pratila tri predsednika. On se zaustavio i tako me srdačno pozdravio, čestitao mi na svim mojim uspesima i rekao mi: ‚Dođi u moju Zvezdu‘. Zahvalio sam mu se i ističem to ovako jer nema hrvatskog političara iz Hrvatske ili iz BiH koji nije doživeo da se susretne sa Vučićem, a da on ne pita za mene i kaže: ‚Gde je onaj vaš mađioničar, onaj sposoban čovek‘. Meni to ljudi prenesu i onda ja ne mogu da ga ne volim i da ga ne poštujem”.

Dugogodišnji prvi čovek Dinama imao je primedbe posle uspeha hrvatske reprezentacije na Svetskom prvenstvu u Rusiji i osvojenog drugog mesta da se nedovoljno isticalo to da je ogromna većina igrača potekla iz Dinama, iz njegovog fudbalsokg inkubatora. Nebojša Čović je na pitanje zašto nacionalni tim Srbije nema slične uspehe, iako ima kvalitetne igrače u velikim klubovima širom sveta, rekao: „Hrvatski reprezentativci su prošli Mamićevu školu, a naši školu jednog menadžera“.

“Notorna činjenica je da je u reprezentaciji, koja je bila druga na svetu, od 21 igrača bilo 14 igrača Dinama. Kao što je činjenica da je na poslednjoj službenoj utakmici hrvatske reprezentacije 10 igrača završilo na terenu koji su prošli Dinamovu školu. Moram da kažem da odgovor zašto Hrvatska postiže tako dobre rezulatate kao reprezentacija nismo uspeli ne znam kojim čudom. Uspeli smo jer je pobedilo hrvatsko zajedništvo. Znači – navijači, igrači i mediji su jedno. To je odgovor zašto Hrvatska ima rezultat. Jednim delom je to odgovor zašto Srbija nema rezultat, iako sam ja to u više navrata rekao da nisam siguran da Srbija pojedinačno nema bolje fudbalere od Hrvatske. Sigurno ih ima više, veća je baza. Siguran sam da je problem Srbije isključivo to što nije stvorila zajedništvo. Sada imamo prilike da svaki dan gledamo utakmice, pa vidite da je jedna skromna Atalanta, koja prvi put igra Ligu šampiona, držala u šaci jedan moćan PSŽ do 90. minuta. Ili da je Lajpcig pobedio Atletiko, koji ima tradiciju da skoro svake godine igra polufinala Lige šampiona. Šahtjor je u polufinalu Lige Evrope. Pokazuje se šta je zajedištvo”, istakao je on uz komentar:

„Uvek je to bilo – složna braća kuću grade. Vidite, i kroz naš intervju sam stalno insistirao na slogi, na ljubavi. Sada kada rezimiram, nije mi to bio cilj. Nisam se ja pripremio na to sijanje; to sam ja, to je moj život, tako sam ja shatio da sam u praštanju, u ljubavi, u davanju, u solidarnosti. Srbima je to potrebno. Pogledajte Zvezdu u poslednje vreme. Zvezda je pojam za klub svetskih razmera – svetski prvak, evropski prvak. Kada je došla ova ekipa, moj prijatelj Terzić kao jedan od glavnih, predsednik kluba, treneri, predsednik Vučić koji samim ugovorom sa Gaspromom daje ozbiljnu priču, pa i celi državni aparat ako ima razumevanje za probleme Zvezde i Partizana… I sami ste rekli koje su to cifre. Najlakše je reći: ‚Nisi, dečko, dužan da platiš‘ i ugasiš klub. To ne može. Ko hoće da ugasi Zvezdu ili Partizan? Čemu bi se ljudi radovali da se ugasi Zvezda, Partizan ili srpska reprezenatcija? Prema tome, preporučujem mojim prijateljima i mojoj braći – Srbima da u zajedništvu, svi zajedno – znači, igrači, novinari i publika – stvorite sinergiju i videćete kakvi će to biti rezultati”.

Četvrti veliki klub nekadašnje Jugoslavije bio je Hajduk, koji je nekada imao bazu navijača u Beogradu i Srbiji. Mamić je u Splitu prilično omražen.

“Problem je u superdominaciji koju je Dinamo napravio. A ko je za nju zaslužan, rezultatski i kada je u pitanju prodaja igrača u inostranstvo? Pa, ja sa mojim timom. Oni žele da eliminišu svoje probleme, frustracije, neznanje i nekompetentnost opravdavajući i stvarajući sukobe sa Dinamom, sa mnom i sa Fudbalskim savezom Hrvatske, što je potpuna greška. To je greška koju sada prave Srbi – to je autodestrukcija. Ako ćemo politički, hajdemo da budemo pragmatični. Ja sam za bezuslovnu i čistu ljubav i poštenje. Ali, ako toga nema, recimo, a ja tvrdim da ima, ja ću ono dubrovački – sa svakim lepo, ni sa kim iskreno. Nemoj praviti direktni sukob, čoveče Božiji, nego idi, plasiraj tamo što više proizvoda iz Srbije u Hrvatsku i otvori tržište. Lakše ćeš ući na tržište u Hrvatskoj i Crnoj Gori nego u Švajvarskoj i Nemačkoj. To su ludi ljudi. Sada to radi Hajduk. Oni su se posvađali sa svakom banderom u Hrvatskoj. Posvađali su se sa svojom bazom. Dinamo na dnevnom nivou pomaže seoske klubove – trećeligaše, četvrtoligaše, drugoligaše… Dinamo pomaže i prvoligašima. Da nije bilo Dinama i mene, ne bi bilo hrvatske lige. Mi smo imali uspone i padove, mi i sada imamo problem. Ne znam kako će se uopšte većina liga u Evropi održati do kraja, a kamoli hrvatska ili srpska. Biće toliko kršenja zakona i nemogućih situacija da bi se opstalo. Naši budžeti su zadati, ne možete samo skočiti sa preuzetih obaveza i reći da to više ne vredi. Drugo, svi smo pritisnuti rezultatom jer svi hoćemo Zvezdu i Dinamo u Ligi šampiona. Pa kako, kako nemamo prihod u svojim državama?”

Nemam nikakav razlog da sutra ne bih radio u Crvenoj zvezdi ili u Partizanu jer su to za mene institucije.

#CRVENOJZVEZDI #PARTIZANU #RADIOBIHU #ZDRAVKOMAMIĆ #Dinamo #Mamić https://t.co/NIYZeklWp4 pic.twitter.com/KCIq2qJMTc

— @BalkantimesPR (@BalkantimesPR) August 18, 2020

Mamić priželjkuje jači Hajduk i bolje međusobne odnose jer bi to, kako kaže, pozitivno uticalo na same klubove i na ligu.

“Normalno je da Hajduk u Jugoslaviji ima mnogo navijača jer je bilo mnogo Dalmatinaca po Srbiji i širom Jugoslavije – vojnih lica, političara… Tito je bio čovek koji je posebno simpatizirao Hajduk. On je imao svoje uporište u tom vojnom establišmentu. Hajduk se sada zatvorio u svoje dvorište i umesto da se okrone sebi i onome gde je najjači – svojoj bazi, mladosti, temperamentu, južnjaštvu… Ja da sam predsednik Hajduka direktno bih napadao Rim preko mora. Ako se sećate, Mojsije je zamahnuo rukama i otvorilo mu se more. Tako bih i ja rekao: ‚Sada napadamo Rim‘ i isušio bih more na putu do Rima, koji je to južnjački temperament. Ali, oni su sve to pretvorili u svoju destrukciju. Sa svima su se posvađali i to je njihov problem. Šteta je za Dinamo i za hrvatski fudbal jer da su oni jači, i Dinamo bi bio jači jer nas oni stimulišu da budemo bolji. Nema meni većeg stimulansa od meča sa Hajdukom. Sutra da igram sa Zvezdom ili Partizanom, ja bih se pozdravio i poljubio sa njihovim funkcionerima, ne bih se skrivao ni od koga, ali bih sanjao da ih pobedim”.

Za Lokomotivu iz Zagreba, koja učestvuje u kvalifikacijama za Ligu šampiona, kaže se da je filijala Dinama i da pravi fantastične transfere.

“Ja sam u osnovi tog velikog dela jer se taj klub pre nekoliko godina ugasio. Inače, to je klub koji je igrao jugoslovensku Prvu ligu, koju su igrale mnoge jugoslovenske veličine. On je stariji od Dinama. Taj klub niko ništa nije pitao, osim ove budaletine Mamića, koji je rekao: ‚Uzimamo taj klub da vratimo njegovu svetsku tradiciju‘. Uzeli smo ga kada je ispao iz četvrte lige i ja sam frajeru, koji je bio predsednik toga kluba, dao listu ljudi i rekao da održi skupštinu. Bio sam postavljen za predsednika tog kluba, tada je to bilo moguće. Bio sam prvi predsednik tog kluba pre par godina, a bio sam izvršni direktor Dinama. Mic po mic sam počeo da ga dovodim u red i svake godine smo išli po rang više. Ja sam se u jednom momentu makao jer to nije bilo normalno niti zakonski. Ali ovo sve što mi radimo, to je sve lažno prikazivanje i prevara. O tome pričam sve vreme. Radimo po propisima jer da ne radim već bi FIFA, UEFA ili Hrvatski fudbalski savez ugasili te klubove. Samo se koristimo propisima takvim kakvi jesu. Ako postoji mogućnost da pozajmimo igrača, mi to učinimo. Ako postoji mogućnost da od njih kupimo igrača, mi ga kupimo i platimo novac za to. Prema tome, ne znam šta je tu sporno. I sada, mi spasimo jedan ozbiljan klub koji je nestao, a sa druge strane imate klub koji je stvoren 1903. – to je Fudbalski klub Zagreb. On je nestao, u četvrtoj je ligi i niko ne pita za njega. Niko se ne bavi time. Niko se ne bavi šta je sa rezultatima i tradicijom Cibone, šta je sa tradicijom drugih zagrebačkih veličina, Mladosti, vaterpola… Kažu, nije valjao komunizam, pa kako to? Ljudi su pevali i gradili mostove, pruge, autoputeve, sve za mladost – hrvatsku, jugoslovensku, srpsku mladost. Danas to rade razne privatne firme. Koga vi, sa proštenjem, j?”

Miklja je konstatovao da ima utisak da protivnici i problemi Mamiću daju nadahnuće za dalje korake u životu.

“Hvala vam na tome, ja se tako i osećam. Moj radni dan počinje vežbanjem u fitnes studiju od 50 do 60 minuta. Posle toga pijem čajeve. Supruga mi sprema ručak koji je tačno u 14 časova svakog dana. Uveče imam rutu od osam kilometara, tada idem u šetnju. Okružujem se sa ljudima koji me relaksiraju i uveseljavaju. Nastojim da budem što manje sa ljudima koji mi donose negativnu energiju. Trudim se da ostanem pri zdravoj pameti i da mogu da doprinesem mom Dinamu, zajednici i porodici. Kaže se – što čoveka ne ubije, to ga samo ojača. Kao što sam rekao: ‚Sada ćemo biti prvi deset godina‘ i ‚Sada ste to videli i više nikada‘, tako im i sada kažem: ‚Ja ću vas sve pobediti i ja ću biti čovek na ponos svojoj porodici i svim čestitim i dobrim ljudima‘. Neću vas izneveriti, sve vas širom sveta koji ste mi dali podršku i koji mi nikada niste okrenuli leđa. Takvih je većina. Vi ste moja snaga”.

Upitan kakva je budućnost fudbala u regionu, iskusni strateg je kazao:

“Nećemo imati problem niti fudbala, niti sporta u celini ukoliko politika svih država Balkana prepozna značaj i vrednost sporta. Meni je smešno kako nekoga uopšte treba uveravati u to. Temelj opstanka ljudske vrste su sport i kultura. Od kada je čovečanstvo stvoreno, bilo je ‚hleba i igara‘. Ne može biti produktivan narod koji sluša o Ustašama, Četnicima, Partizanima, koronama, zaverama, zločinima. Narod može da bude produktivan, da stvara nove vrednosti, da navija za svoje idole, da peva… Apelujem na sve političare. Napravite dva stadiona u Beogradu za vek srpskog naroda, ili u Zagrebu. Šta tu treba biti pametan u 21. veku? Nacija koja je bila druga ili treća na svetu 20 godina, koja pravi velelepne uspehe. Pa oni nisu u stanju da naprave jedan običan stadion”, istakao je Mamić pa zapitao:

„Znate šta je najgore? Reći ću vam primer u Zagrebu. Naravno da sam ja sposoban da sa svojim timom napravim stadion, ali oni nama ne daju. Oni neće da naprave stadion, a stalno to pričaju o kampanjama već toliko godina da će ga napraviti. Troše pare zajedno sa svojim prijateljima koji raspisuju tendere, arhitekte, pa projekti. Onda ode po par miliona evra i tako 20 puta u poslednjih 20 godina. Tako je otišlo 100 miliona evra. E sada, kada bismo mi to smeli sami, a to bismo mogli od ovih milijardu evra, naravno da bi Dinamo napravio stadion. Dve tribine su neupotrebljive na Maksimiru od zemljotresa. Ali, oni ne daju samo zato da se ne bi pokazali nesposobnim, da oni to nisu bili u stanju da naprave. Mi smo taoci. Oni neće, a nama ne daju”.

Na pitanje da li vidi jednog Mamića u Srbiji, kazao je:

“Video sam dvojicu od kojih sam učio. To su Džajić i Zečević. Sada bih u tu kategoriju stavio, onoliko koliko ja poznajem i koliko sam informisan, Zvezdana Terzića”.

Drugi deo intervjua sa Zdravkom Mamićem čitajte u petak na našem sajtu.