Po mnogima je bio najbolji rok gitarista svih vremena. Svojim novim načinom sviranja i često ekstremnim nastupima promenio je rok muziku. I onda otišao u legendu.
Za one koji su krajem šezdesetih godina uživo videli Džimija Hendriksa to mora da je delovalo kao zemljotres, piše DW. Čak je i Pol Makartni u jednom intervjuu rekao da mu se i danas naježi koža kada se seti kako je u jednom londonskom klubu prvi put slušao Hendriksa. On je tada baš bio prešao iz Njujorka u London, gde ga je doveo producent Čas Čandler.
Pročitajte još:
Hendriksa, rođenog 1942. u Sijetlu, odgajao je otac, budući da majka nije imala puno smisla za porodični život. Već kao dete bio je lud za gitarom. Kao mnogi mladi siromašni dečaci iz njegove generacije, 1961. je otišao u vojsku, ali ju je napustio nakon godinu dana, nakon što je pri jednom padobranskom skoku ozledio nogu.
Počeo je da svira kao prateći muzičar u R&B bendovima. Pratio je mnoge zvezde poput Isli Brodersa i Litl Ričarda na nastupima u malim klubovima namenjenim uglavnom Afroamerikancima. Bila je to teška škola, ali tu je Hendriks upoznao neke od najboljih i „najdivljijih“ izvođača svog vremena.
Kada je britanski menadžer i producent Čas Čendler, koji je pre toga bio član The Animals, video Hendriksa u legendarnom „Kafeu Va?“, odmah je pomislio da od njega može da napravi zvezdu.
On je Džimija doveo u London i uz bok mu stavio bubnjara Miča Mičela i basistu Nola Redinga. Zbog virtuoznosti Hendriksove svirke i do tada nepoznatih zvukova koje je on umeo da proizvede na gitari, taj trio je zvučao kao da ih je barem duplo više. Bend je nazvan Jimmy Hendrix Experience.
Nastupi u Velikoj Britaniji prihvaćeni su sa oduševljenjem. Svi su dolazili da ih vide, uključujući i Bitlse i Roling Stonse. Nakon toga odlaze u Sjedinjene Države i njihova turneja se pretvara u trijumf. Među najveće nastupe spada onaj 1967. na Monterej Pop Festivalu.
Na vrhuncu slave, Hendriks u Njujorku ostvaruje svoj davni san: za milion dolara oprema svoj „Elektrik lejdi studio“. Ponekad je bio pedantan do iznemoglosti, neke deonice snima i po 35 puta, mada je već prvi snimak bio odličan. Ali uspeh njegovog trećeg albuma „Elektrik lejdilend“ daje mu za pravo, on izbija na prvo mesto američke top-liste i Hendriks postaje najbolje plaćeni muzičar svog vremena.
Svoj poslednji koncert, Hendriks svira na nemačkom ostrvu Femarn u okviru evropske turneje. Sasvim neočekivano umire 18. septembra 1970. u Londonu. Njegova devojka dala mu je tablete za spavanje, kao i više puta pre toga, ali ove su bile mnogo jače od onih koje je on poznavao iz Sjedinjenih Država. Kada se ona probudila, Džimi je već bio bez svesti. Prebačen je u bolnicu, ali više mu nije bilo spasa. Imao je 27 godina.
Karijera Džimija Hendriksa kao rok zvezde trajala je samo četiri godine. Ali u to kratko vreme, on je svojom inovativnom snagom i svojom kreativnošću promenio i rok muziku i način sviranja gitare. Do danas on važi za najboljeg rok gitarista svih vremena.
