Harvi Kajtel – osobeno dete bruklinskog asfalta, kum nezavisnog filma

Showbiz 18. maj 202013:26 > 13:32
Podeli:
Izvor: Ilustracija

Pročitajte o njegovim uzorima, autentičnosti, vrednim uspomenama i nagradama koje nosi iz Beograda, kojem se nekoliko puta vraćao.

Harvi Kajtel je 13. maja napunio 81 godinu. Postoje ljudi za koje verujete da su večni, uz koje vam reč starenje zvuči kao defetizam. Kajtel je taj večni mladić, koji je onoliko mlad koliko ga pamtite iz njegovih nezaboravnih uloga. Gospodin Vajt u Uličnim psima, Vinston Vulf u Petparačkim pričama, Augustus u bruklinskoj prodavnici cigara u filmu Smoke, domorodac u Klaviru, Ludvig i komandant Pirs u filmovima Ves Andersona, koji su dodatno obojeni toplinom i patinom njegovom pojavom u već živopisnim delima genijalca iz Hjustona, piše Vitraz.net.

Sirova energija dvadesetogodišnjaka i dalje je u njemu, ta iskra sija mu u očima. Harvi je jedan od najintenzivnijih i najinstrospektivnijih glumaca svih vremena, čovek koji je oduvek težio da bude najbolja verzija sebe, i u tome uspeo. Uloge mangupa i šmekera same su njega birale, bruklinska ulična škola stvorila je svoje čedo satkano od časti, asfalta, stava, autentike.

Nedavno mi je jedan poznanik koji se bavio glumom ispričao da je na setu filma Crime Spree, Kajtel prišao grupici neafrimisanih glumaca nudeći im savete, ostavši im urezan u sećanju kao oličenje skromnosti i klase.

Pre nego što je postao glumac, život ga je kušao na nekim drugim vektorima. U 17-oj godini odlazi u marince, i učestvuje u operaciji “Blue Bat” u Libanu 1958, u prvoj misiji nove doktrine američkog predsednika Dvajta Ajzenhauera. To iskustvo ga je suprotstavilo strahovima, samoća mu je pobudila kreativnost.

U Brajton Biču njegovi roditelji su držali tipični američki skromni “dajner”, a otac je uz to prodavao šešire. Ubrzo Kajtel odlazi da živi sa cimerom prodajući cipele u 34-oj ulici na Menhetnu, a kasnije postaje stenograf u sudu. Ponovo ga privlači usamljenost, ćutanje, i taj osećaj ga je držao nekoliko godina, dok nije osetio potrebu da nešto kaže.

Sasvim slučajno prijatelj ga poziva na časove glume 1962. Tokom dana sud, uveče gluma kao hobi, koja za njega postaje odgonetnjavanje misterije sopstvenog izraza. Znao je da mu treba vreme i posvećenost, imao je želju da uči, ali ne i strpljenje, koje usvaja od svojih učitelja.

Ceo tekst pročitajte na portalu Vitraž.