U Kostariki živi grupa majmuna kapucina, belih lica, koji s vremena na vreme čupaju jedni drugima dlaku s glave, guraju jedni drugima prste u nos, i pokušavaju da otvore silom usta drugih. Ovo ponašanje nema neku očiglednu svrhu, piše Nacionalna geografija, mada ponekad može da bude neprijatno, pa čak i rizično.

Primećeno je da je jedan posebno vragolast kapucin, nazvan Napoleon, u više navrata drugom majmunu iščupao cele naramke dlaka, koju je potom strpao u usta.

„Drugi majmun je želeo da mu njegova dlaka bude vraćena, te je nagrnuo da silom otvori usta (Napoleonu), kaže Sjuzan Peri, direktorka projekta Kalifornijskog univerziteta u Los Anđelesu, u kojem su 30 godina praćeni kapucini belih lica u kostarikanskom rezervatu Lomas de Barbudal.

Ona dodaje da su primetili da pomenuto ponašanje majmuni u drugim delovima Kostarike tek ponekad sprovode, a da u ovom rezervatu to čine skoro svakodnevno. Grupa stručnjaka, koju je Peri predvodila, posmatrala je 15 godina više od 50 kapucina, i zaključila da je više od 80 odsto ovih majmuna praktikovalo bar jednom ovo ponašanje.

U studiji koju su objavili u junu, Peri i njen kolega Marko Smolja, pojasnili su svoju teoriju zašto se ova grupa majmuna ponaša „specifično“. Kako su naveli, kapucini, zapravo, ispituju granice društvene komunikacije. I, zato što je ovo ponašanje primećeno samo u toj jednoj grupi, to je još jedan dokaz da kapucini imaju raznoliku i evolutivnu kulturu.

Kapucini belog lica, koji žive u Centralnoj i Južnoj Americi, imaju mozak koji je kada se proporcionalno poredi sa njihovim telom, veličine mozga šimpanze, što primatolozi ocenjuju kao znak naprednih saznajnih sposobnosti i razumevanja društvenih sistema, kaže Sara Brosnan, primatolog sa Državnog univerziteta Džordžija, koja nije učestvovala u studiji.

Zato je Peri, navodi Nacionalna geografija, znala da postoji dobar razlog za to zašto ova grupa kapucina troši vreme na „neprijatne rituale“, koji su definisani kao niz akcija koje se obično ponavljaju, i nemaju očiglednu svrhu.

„Skoro da vam se smuči kad vidite jednog majmuna da gura prste u nos drugog. Za mene je bilo neverovatno da je taj, kome su gurnuli prste u nos, prosto sedeo srećan. To govori da je za njih to važno na neki način – inače, zašto bi to radili“, kaže Brosnan.

Na muci se poznaju junaci

Kako bi odgovorila na to pitanje, Perina studija se bazirala na hipotezama o ispitivanju društvenih granica, koje je prvi objavio evolucioni biolog Amoc Zahavi, 1970-ih godina.

„Zahavijeva ideja se bazirala na hipotezi da će neke životinje izazvati (namerno) stres nekoj drugoj, samo da bi videle njenu reakciju, odnosno kako bi dobile iskrenu reakciju na to kako se neko oseća u određenoj situaciji“, rekla je Peri, istraživač Nacionalne geografije.

Drugim rečima, kako kaže poslovica, „na muci se poznaju junaci“, ili konflikt otkriva nečiji karakter. Kapucini treba da međusobno razumeju svoje karaktere kako bi ojačali društvene spone, jer upravo one određuju njihov status u grupi. Upravo taj status određuje njihov reproduktivni uspeh, bezbednost i dostupnost izvorima hrane.

U slučaju Napoleona, njegovo ponašanje je test za druge majmune njegovog stepena agresivnosti, ali i odvažnosti tih majmuna da tutnu svoje prste u Napoleonova usta kako bi „povratili“ svoje dlake. Prema rečima Peri, Napoleon ima „posebno kreativan način da testira granice“. Tobi moglo da bude „neprijatno“ za druge majmune, jer Napoleon, prema rečima Peri, ima relativno nizak društveni status.

Ona misli da je ova praksa testiranja granica najkorisnija kada se radi o želji da se uspostave bliski odnosi, jer ona može da obezbedi informacije o reakcijama drugih i njihovom pragu tolerancije. To bi, kako je dodala, moglo da bude vodič za buduća društvena ponašanja, ali i razvoj različitosti.

Sveti značaj objekata

Ovi kapucini, takođe, imaju običaj da beskorisne predmete prenose tamo-amo. Peri pretpostavlja da ti objekti za njih imaju značaj, pa ih je nazvala „sveti predmeti“.

Stalno premeštanje svetih objekata, kao što su delovi kore drveta ili kuglice dlaka, možda je za kapucine još jedan način da ispitaju svoju povezanost sa grupom. To, takođe, može biti riskantno, jer može da podrazumeva zadiranje u usta nekog drugog majmuna, kako bi se dosegao „sveti predmet“. Može da bude i zabavno, ako ovu razmenu objekata shvatimo samo kao dobacivanje između majmuna.

Brosnan upoređuje ovu razmenu predmeta sa dečjim igrama u detinjstvu, poput štapova kojima se deca igraju, i bacaju ih na određeno odredište, možda može da se uporedi sa kapucinskim igrarijama.

Mada ljudi i kapucini imaju potpuno različite rituale i povezanost sa stvarima, ove igrarije sa predmetima mogu da utiču na to kako mi gledamo na evoluciju primata i odakle, uopšte, potiču rituali, odnosno, da li su biološki uslovljeni ili su stečeni kulturom.

Peri namerava da se malo više pozabavi ovim ritualima koje majmuni sprovode između sebe. To bi, kako ona misli, moglo da nam pruži uvid u ponašanje drugih primata, pa čak i ljudi.