Gojko Borozan (61), vlasnik je ćevabdžinice “Goja” u Ljubićkoj 4, beogradskoj ulici u kojoj je pre trinaest godina pokrenuo sopstveni ugostiteljski objekat obojivši ga bojama rodnog Mostara i Veleža, kluba za koji nikad nije prestao da navija.

Tu, u njegovu ćevabdžinicu u Beogradu, danas dolaze ljudi različitih profila, započinje Gojko razgovor, duhovito se nadovezavši – uglavnom oni koji imaju para i znaju šta žele.

Iako je u aprilu 1993. godine, kao i mnogi drugi Mostarci, napustio svoj grad i naselje Bijeli Brijeg, kojem još pamti sve ulice i brojeve, ‘mostarstvo’ nije napustilo njega. Ono još kormilari njegovim sećanjima u kojima se duboko usekao preratni Mostar, za koji će Gojko Borozan reći u razgovoru za N1 Sarajevo da je bio najbolji na svetu, neponovljiv i neuporediv s bilo kojim drugim gradom.

“Mi nismo odlazili na godišnje odmore jer nam je bilo žao da propustimo nešto u Mostaru. I ovu sam ćevabdžinicu uvukao u taj predratni Mostar, da se osećam kao da i danas živim u njemu dok ovde dočekujem i ispraćam goste”, priča Gojko prisećajući se i Veležovih turneja koje je u stopu pratio zajedno sa Rođenima, strastvenim navijačima ovog – širom Jugoslavije poznatog – radničkog fudbalskog kluba koji nema, kaže, alternativu ni danas kada ga grad u kojem živi i u kojem provodi vreme deli od mostarskog travnjaka na kojem FK Velež ponovo pokazuje snagu i vraća stari sjaj.

N1

N1

N1

“Tamo gde se rodiš, tu ti valjda i srce ostane”

“U Mostaru su neki navijali za Partizan, neki za Zvezdu, neki možda za Dinamo ili Hajduk, ali svi oni su navijali i za Velež. To je bilo tako”.

“Tamo gde se rodiš, tu ti valjda i srce ostane. Tako je i meni srce ostalo u Mostaru. Kako god okreneš, nigde nije bilo bolje. Nikad na duže od deset dana nisam otišao iz Mostara. U ovo doba godine bih se kupao na gradskom bazenu, a na Radobolji sam naučio da plivam. A o Mostaru nije moguće misliti bez Veleža jer nam je Velež bio ‘sve na svetu’, i zbog toga me danas kad čujem da se Velež probija, to pravo raduje”, priča mostarski ugostitelj u Beogradu Gojko Borozan, podsetivši da su neki Mostarci navijali za Partizan, neki za Zvezdu, Dinamo ili Hajduk, ali da su bez izuzetka svi navijali i za FK Velež.

“Sve se vrtelo oko Veleža. I ja sam trenirao u Veležu, a kad bih kupio lopte na Veležovim utakmicama pomislio bih da je celi svet moj. To je bilo ravno ostvarenju sna. Žao mi je što se desilo to devedesetih što je posejalo nesreću. Niko to nije mogao da sanja – vazda sam išao i na jednu i na drugu stranu, niko te nije pitao ni ko si ni šta si. Ali rat je čudo, teško mi je o njemu pričati. Nije me razdvojio od mojih drugova u mislima”, kaže Gojko Borozan, zvani Goja, pokazujući prstom prema Veležovoj fudbalskoj lopti koju su mu poklonili pre nepune dve godine.

Na slikama, koje vise na zidu, oslikan je predratni Mostar. A Mostarkama i Mostarcima – koji danas žive u gradu na Neretvi – poručuje da ih sve pozdravlja i da ne isključuje mogućnost svog povratka u rodni kraj u nekoj skorijoj budućnosti.

Do tada, povremeno će mu se vraćati. Baš kao što najavljuje da će to učiniti i ovog leta.

(autor: Nikola Vučić)