Graditelje drvenih čamaca u Grčkoj vreme polako gazi

Lifestyle 20. jul. 202121:023 komentara
Podeli:
Izvor: Tanjug/AP Photo/Petros Giannakouris

Ostrvo Samos nekada je bilo glavni centar izgradnje tradicionalnih drvenih čamaca, ručno izrađenih plovila i neizbrisivo povezanih s likom Grčke.

Na pošumljenim padinama ostrvske planine, iz ranojutarnje magle koja se kovitla, ukazuje se nepogrešiv oblik tradicionalnog grčkog drvenog čamca – „kaikija“, kakav plovi morima već stotinama godina.

Svaku drvenu gredu, svaku dasku od stabala koja je sam oborio, obradio je i oblikovao jedan čovek, doneo je i zakucao tehnikama koje su se prenosile generacijama, s oca na sina, sa strica na sinovca. Ali sadašnja generacija majstora možda je poslednja.

Drveni čamci sastavni su deo grčkog pejzaža, ukrašavaju turističke brošure, razglednice i nebrojene fotografije s letovanja. Vekovima plove oko Grčke, koriste se kao ribarski čamci, za prevoz tereta, stoke i putnika i kao plovila za razonodu.

Ali zanat, a u stvari umetnost projektovanja i izgradnje tih plovila, u potpunosti ručno izvedena, ugrožena je. Manje ljudi naručuje drvene čamce jer su oni od plastike i fiberglasa jeftiniji za održavanje. A mladi ljudi nisu toliko zainteresovani za bavljenje profesijom brodograditelja koja zahteva godine šegrtovanja, koja fizički i mentalno iscrpljuje i ima neizvesnu budućnost.

„Nažalost, vidim da moja profesija polako umire“, rekao je Jorgos Kiasos, jedan od poslednjih preostalih brodograditelja na Samosu, istočnoegejskom ostrvu koje je nekada bilo glavni proizvodni centar.

„Ako se nešto ne promeni, doći će trenutak kada više niko neće raditi ovu vrstu posla. Šteta, prava šteta“, rekao je Kiasos tokom kratke pauze u svom planinskom brodogradilištu, gde između oraha i divljih dudova radi na dva čamca: 14-metarskom za razonodu i 10-metarskom ribarskom.

Oba čamca se grade po narudžbi, pri čemu veći košta 60.000 evra, a manji i jednostavniji 30.000 evra.

Smola bora ih čini otpornim na crvotočinu

„Kaikiji“ sa Samosa poznati su i po majstorskoj izradi i po materijalu od kojeg su izgrađeni: od vrste bora čiji visok sadržaj smole čini drvo izdržljivim i otpornijim na crvotočinu. Pre nekoliko decenija, brojna mala brodogradilišta bila su širom ostrva, kao glavni izvor zaposlenja i održavajući čitave zajednice. Sada su ostala samo četiri, ali ni sva ona ne rade stalno.

„Da, to je i zanat i umetnost, ali to je i težak posao, težak posao. Mučan je to fizički rad, a sada to neće niko od mladih“, rekao je Kiasos. Podsticao je svog 23-godišnjeg sina da uči zanat, ali ni on nije zainteresovan, već se nada da će umesto brodograditelja postati kapetan trgovačkog broda.

Kostas Damianidis, arhitekta sa doktoratom o grčkoj tradicionalnoj brodogradnji, rekao je da postoji nekoliko razloga za dramatičan pad broja tradicionalnih brodograditelja širom Grčke.

„To je tradicionalni zanat koji polako umire, a klasifikovan je kao svaki običan zanatski rad ili kao posao snabdevanja, te nema podršku države“, rekao je on.

EU subvencioniše uništavanje drvenih čamaca

Da stvar bude gora, Evropska unija čija je Grčka članica, decenijama subvencioniše fizičko uništavanje drvenih čamaca kao način za smanjenje ribarske flote, da bi se riblji fond sačuvao od prekomernog ribarenja. Ta praksa je dovela do toga da su hiljade tradicionalnih ribarskih čamaca koje su konzervatori opisali kao jedinstvena umetnička dela, razbijane buldožerima i spaljene što je dramatičan prizor koji potresa mnoge jer su uništeni čak i jedinstveni istorijski primerci čamaca.

Ta politika EU je „veliki udarac za izgradnju drvenih čamaca“, rekao je Damianidis. „To za nekog možda jesu ‘neki stari čamci’, ali to je omalovažavanje zanata. Kad mlada osoba vidi da drvene čamce razbijaju kao beskorisne, zašto bi se trudila da nauči kako ih gradiiti?“, pitao je on.

Izvor : AP Photo/Petros Giannakouris

Za njihove tvorce uništavanje čamaca je srceparajuće: „To je loša stvar, vrlo loša. Jer ovaj zanat je jedan od najboljih i jedan od najtežih. To je drevni zanat“, rekao je penzionisani brodograditelj Jorgos Cinidelos. Sada mu je 75 godina, a počeo je da radi sa 12, u dedinom brodogradilištu na Samosu. Proveo je godine kao šegrt pre no što se preselio u glavno brodograđevinsko područje Perama, u blizini glavne grčke luke Pirej.

„Ovaj posao se ne nauči za godinu ili dve. Potrebno je mnogo godina“, rekao je on. „Ne zaboravite da treba uzeti drvo i od njega napraviti remek-delo, čamac“.

Drugi od glavnih faktora brzog smanjenja broja brodograditelja je nedostatak bilo kakvog formalnog obrazovanja za taj zanat.

Nema škole brodogradnje čamaca

„Mladi moraju da uče pored starih majstora, često pet godina, šest godina, da bi jednom mogli sami napraviti mali čamac, ‘kaiki’ „, rekao je Damianidis. „Ne postoji škola brodogradnje čamaca“.

Damianidis je kustos novog Muzeja egejske brodogradnje i pomorskih zanata na Samosu i nada se da će se u muzeju otvoriti škola tradicionalne brodogradnje, koja bi bila prva u Grčkoj.

To bi moglo da pomogne i poslednjim brodograditeljima na Samosu, starim majstorima koji sada rade uglavnom sasvim sami jer nema kvalifikovanih pomoćnika.

„Važno je imati nekoga iskusnog, jer ako napravite jednu grešku, posebno u prvim fazama izgradnje čamca, on bi na kraju mogao da bude, kako da kažem, više nešto kao bazen, nego kao čamac“, nasmejao se Kiasos.

Izvor : Tanjug/AP Photo/Petros Giannakouris

Kao i Cinidelos i svi sadašnji brodograditelji, i Kiasos je počeo mlad. Sada mu je 47 godina, a radi više od 30, ali kaže da još uči zanat. Kao osnovac bi sedeo u ujakovom brodogradilištu i gledao kako trupce polako pretvara u lepe čamce. Tamo je počeo da radi kada mu je bilo 16 godina, a uporedo je završio školu.

Naučio je kada je prava sezona za obaranje drveća, kada i kako koristiti prirodno zakrivljeno stablo i unapred, još u šumi, smisliti gde će i kako biti svaki komad i tako nastati čamac. Ako se to pogrešno shvati, čamac će imati problema, objašnjava on. A ko to dobro shvati, stvoriće spoj lepote, funkcije i trajnosti.

Vreme i napor potrebni za izgradnju znače da se brodograditelji često emotivno povezuju sa svojim delima, te im na kraju isporuka vlasnicima često bude tužna i gorka.

Kiasos kaže da je nestrpljiv da završi svaki čamac i krene na sledeći.

„Ali kad ode, nekako sam tužan. Da, biće mi drago kad ga vidim u vodi i vidim da je sve u redu, ali kao da nešto odlazi, kao deo mene, kako to da kažem? Možda zvuči pomalo čudno to što kažem, ali tako je“, rekao je on.

Uprkos sumornim izgledima za budućnost njegove profesije, još jedan graditelj brodova na Samosu, 45-godišnji Andreas Karamanolis, i dalje se nada.

„Verujem da će se ljudi vratiti drvenom čamcu. Želim to. Jer istina je da nijedan drugi čamac nema trajnost drvenog čamca. Ni oni plastični, ni bilo koji od tih novih“, rekao je on. „Drvo je živi organizam koji bez obzira koliko ga godina koristite, i dalje je živ“.

Komentari

Vaš komentar