Vim Vandekejbus: Neverovatno bogatstvo Balkana u muzičkom izrazu

Kultura 17. sep. 202115:31 > 15:33
Podeli:

“Čitav Balkan poseduje neverovatno bogatstvo u svom muzičkom izrazu koje varira od jednog mesta do drugog i po mom mišljenju to je super interesantno. Ta različitost je prilično divlja i još uvek ne tako poznata", izjavio je u razgovoru za N1 čuveni svetski koreograf Vim Vandekejbus, čija predstava "Tragovi" je izvedena na svečanom otvaranju 54. i 55. Bitefa.

N1: Prestava “Tragovi” vodi nas putem na kome otkrivamo tragove starije i od sećanja samog čovečanstva, animalne tragove unutar nas samih koji su često prikriveni ispod površine, čak nam otkrivate i neke Vaše lične tragove. Koliko je intuicija bitna za Vas u tom procesu?

“Ova predstava nastala je kao koprodukcija sa pozorišnim festivalom koji se fokusira na jednu evropsku državu, ovog puta to je bila Rumunija. Predložili su mi da napravim predstavu sa željom da ima politički kontekst. Meni se to nije svidelo jer mi je kroz prethodne koreografije već dobro poznat taj fah i predložio sam da umesto toga napravim nešto što će se ticati divljine, jedne od poslednjih velikih, divljih šuma Evrope koja se nalazi na granici Rumunije i Bugarske. Kada bolje pogledate to je naša, evropska prašuma, to su naša pluća.

Sve više sam počeo da istražujem vezu između čoveka i prirode. Medved je u svemu tome veoma važan simbol jer sam u Rumuniji video ritual u kome ljudi oblače kostime medveda i izvode ritualni ples u slavu dolaska nove godine. To me je zaintrigiralo – čovek koji ulazi u kožu životinje, ali životinja mora da umre da bi se to dogodilo. Palo mi je na pamet da obrnem taj proces i da bi bilo zanimljivo da medved uzme kožu čoveka.

Jer, istorija čovečanstva nam govori o našoj potrebi za dominacijom – i životinje koristimo tako što im pripisujemo ljudski karakter. U mnogim bajkama npr. lav je kralj, lisica je podmukla, stalno želimo da budemo nešto što nismo – toga nema u životinjskom svetu. Priroda je indiferentna prema toj ljudskoj strasti koja je zapravo srž pozorišta. Kroz glumu, pričanje priča, kreiranje nekih situacija pozorište čini da bolje razumemo stvarnost.

Sada živimo u vremenima pandemije i potoji doza panike u toj situaciji u kojoj mnogi žele da drže moralne pouke o tome kako mi, ljudi, uništavamo prirodu pa i same sebe. Mislim da mnogo bolju poruku možemo poslati kroz drevne priče i njihove fantastične elemente u kojima se priroda infiltrira u stvarnost. Realnost je prilično kruta mi živimo u gradovima, znamo da postoje prašume Amazona ali malo je ljudi koji su zapravo videli svojim očima drvo kako tamo posečeno pada – ponekad drvo i mora da padne da bi se život nekog ekosistema obnovio – i čini mi se da zapravo o svemu tome jako malo znamo.

Najbolji način da se izrazimo po meni je kroz ritualni ples, recimo rumunski ili uz romsku muziku i njene specifične ritmove ali one koju izvode muzičari iz, recimo Njujorka – sve te ritmove od sedam ili devet ili trinaest osmina, baš u skladu sa romskom prirodom koja se stalno menja, u pokretu je, u kontri. Dok su na radiju skoro sve pesme u taktu od osam osmina ne bi li muziku bilo lakše slušati, ne bi li muzika bila prijemčivija za slušaoce, kod Roma to drugačije. Oni su velika inspiracija, stalno u pokretu, ne žele da se vežu za jedno mesto, imaju živu vezu sa prirodom, pa čak i medvedima – medved je njihov prijatelj, oni su plesali zajedno. Ali kad je Rumunija ušla u EU to je postalo zabranjeno, oduzeto im je. Tako da kultivisanjem često gubimo izvorni folklor koji uopšte i nije evropski već autohtoni a mi ga uništavamo.

Konstanto želimo da dominiramo. Pružamo jako malo prostora da izreka – živi i pusti druge da žive – zaista i zaživi. Tako se odnosimo i prema prirodi – trava mora da se pokosi. Ne, u prirodi biljke pomažu jedna drugoj da, na primer odstrane štetne insekte dok mi koristimo pesticide. Naša rešenja su toliko daleko od izvornih načina kojima se zajednički suživot razvio u samoj prirodi. Mi želimo red kroz koji traktor može neometano da prođe. Sada je već sve i genetski modifikovano, i mislim da tu pravimo veliku grešku. To je trag koji živimo. Trag velike greške“.

POVEZANE VESTI

N1: Kada govorimo o Evropi moram da pomenem da i mi u Srbiji imamo sličan ritual kao ovaj koji ste pomenuli u Rumuniji, zove se Poklade u kome ljudi takođe nose maske sa likovima životnja, a kako ste govorili o ritmovima pomenuću i makedonski ritam koji je takođe veoma specifičan i inspirativan.

“Čitav Balkan poseduje neverovatno bogatstvo u svom muzičkom izrazu koje varira od jednog mesta do drugog i po mom mišljenju to je super interesantno. Ta različitost je prilično divlja i još uvek ne tako poznata. Ali slična je situacija i sa flamenkom! Flamenko je bio porodična stvar, izvodio se unutar bliskih krugova ljudi i u nekom trenutku došlo je do njegove komercijalizacije pa ga sada izvode potpuno otvoreno pred publikom od dve hiljade ljudi. Ranije je bio deo porodične tradicije, njime su članovi ohrabrivali jedni druge, bez mikrofona, bez tehničkih pomagala. Sada je to je nešto potpuno različito“.

N1: Sada još bolje razumem zašto je fokus Vašeg rada konflikt. Suprotnosti između muškarca i žene, tela i uma, stvarnosti i mašte, grupe i pojedinca,… koja je u stvari suština tog konflikta i može li on nekako biti konstruktivan?

“Volim da započnem nečim što se događa. Ja sam reditelj kog pokreće akcija. Nisam konceptualni umetnik. Nešto se dogodi, ne objašnjavam šta i ljudi nešto osete kao reakciju na taj događaj. Zatim, nastaje emocija. Ne mogu da navedem ljude na značenje onoga što osećaju, ali kroz nešto što se događa, stvaram empatiju. Videćete, u uvodnoj sceni dešava se nesreća nezgoda, vrsta kinematografske nesreće, i odatle nastavljamo dalje… to je vrsta kinematografske tenzije. U filmu, nešto prikažete ali ne objašnjavate. Vidite nečije lice, ali ta osoba ne kaže – tužan sam. Osoba često izražava nešto sasvim suprotno, lažnu sreću na primer. Ja volim da pronalazim ono što je između redova, i kada vas na taj način pokreće akcija, vi tragate za radnjama koje stvaraju konflikt koji je razumljiv, a može biti i smešan – u ovoj prestavi ima dosta smešnih scena. Čak i kada je reč o liku koji krči šume zbog novog puta, publika mora da ima simpatije i za njega, na primer time što je on možda glup. Ako toga nema, to je lekcija. Pozorište je, po meni, ne samo zabavno već je i spektakularno. Živite sa tim likovima dok se radnja odvija, i to je ono što volim kod pozorišta.“

N1: Negde sam pročitala da loše spavate i da često stvarate napola budni. Da li je to dobar način povezivanja sa sopstvenom podsvešću?

“Mislim da jeste, volim to polje nesvesnog. Jako retko čitam knjige zarad inspiracije, pre se desi da se probudim sa nekom slikom. I što više stvaram sve sam zauzetiji pokušajima da sklopim te deliće u celinu. Malo toga pišem, glavni proces rada odvija se u studiju. To sam naučio kroz praksu. Ponekad radim zajedno sa drugim rediteljima, i jedan od njih je tokom poslednje saradnje stalno nešto zapisivao. Odmah sam ga prekinuo, zamolio da prestane jer ja tako ne mogu da funkcionišem – ne čitam, radim u studiju, pokišavam, isprobavam… i verujem da je tako bolje. Da, nesvesno je dobar izvor kreacije, mnogo bolje od intelektualne spoznaje.“

N1: Rekli ste i nešto što mi se veoma svidelo – verujete da umetnost neće spasiti svet, ali da našim iskustvima iz stvarnog života može dati predivan osećaj smisla?

„Može biti. Nadam se da je tako!“

Komentari

Vaš komentar