Valerik: U Rusiji samo jedna tajna projekcija, važno je da ljudi vide film

Kultura 15. sep. 202115:16 > 16. sep. 2021 09:25
Podeli:
Izvor: N1

Film "Nemi glas" niko od šire javnosti nije video u Rusiji, što je tužno, rekao je Reka Valerik, reditelj tog ostvarenja nedavno prikazanog na Beldoks festivalu dokumentarnog filma u Beogradu. Ovaj film prati priču o Kavažu, MMA borcu, koji je morao da pobegne iz Čečenije nakon što je njegov brat saznao da je on homoseksualac i pretio da će da ga ubije. Zbog traume koju je doživeo, Kavaž je izgubio glas.

„Film je prikazan van Rusije, i žiriju festivala ArtDokFest u Moskvi, ali samo su članovi žirija videli film. Imali smo i jednu tajnu projekciju, kao u komunizmu, u stanu jednog novinara, tamo je dvadesetak ljudi došlo da u tajnosti pogleda film jer je bilo sprečeno javno prikazivanje u Moskvi. Meni je to jako tužno jer smatram da je bitno da ljudi u Rusiji vide ovaj film“, naveo je reditelj koji je ovo ostvarenje radio pod pseudonimom iz bezbednosnih razloga.

„Zbog bezbednosti smo meni dali drugo ime, i zbog moje porodice, to je mera zaštite, jer mogu neke loše stvari da se dese. Već je film u Rusiji bio skinut s programa. Pokušavamo da stvari radimo što bezbednije možemo, ali ovde u Beogradu se osećam bezbedno“, kazao je Valerik za N1, objašnjavajući zašto se pred kamerama pojavljuje sa maskom.

On je objasnio i da je u kontaktu sa Kavažom i dalje, i da je njemu počeo da se vraća glas.

„Veoma mi je drago što je počeo da mu se vraća glas, ali nije kao što je bilo ranije… ipak sada može makar da priča, ali ne može da ga kontroliše, ponekad mu je visok glas… Još uvek mu je teško, kad upozna nekog novog koga ne zna, trudi se da ne priča. Pokušava da komunicira samo sa ljudima koje poznaje. Napokon je dobio status izbeglice i najvažnija stvr koja mu pomaže jeste što je našao ljubav. Stvari se vide svetlijim tonovima kad se zaljubite“, rekao je reditelj.

„Kada počnemo da se pitamo, nađe se tolerancija“

Valerik je ispričao kako je počeo da radi na ovom filmu.

„Kada sam otisao u Moskvu u prihvatilište za LGBT osobe koji su pobegle iz Čečenije i čekaju vize, upoznao sam nekoliko ljudi i svi su imali traumtična iskustva, bilo je mnogo priča, želeo sam da nađem jednu univerzalnu koja bi dotakla sve ljude, koja bi bila otvorena ka svima. Hteo sam da napravim film koji možete da osetite… kada sam upoznao Kavaža, mislio sam da bi bilo nemoguće uraditi film sa njim, bez glasa i lica, ali kada sam čuo poruke njegove majke – to me je dirnulo. Fokusirali smo se na ljude koji beže, ali zaboravili smo na porodice koje ostaju i pate. Njegova majka nije znala ni šta znači ta reč – gej“, priča Valerik.

U njenim porukama, kako navodi, vidimo i tugu i bes, ali i bezuslovnu ljubav roditelja prema detetu.

„Meni je davalo nadu to kako neko ko je tako konzervativan može da otvori srce, to mi je bilo pozitivno. Ne verujem da stvari mogu da se promene brzo, ali polako mogu i zato mi je majka dala nadu – ona pati, njena patnja je što ne može da priča o tome sa prijateljima, nikome, osećala je krivicu kao da je ona nešto uradila. Oboje pate na različite načine i vole se, i film je i o patnji i ljubavi između njih“, dodao je.

Kada je počeo da snima „Nemi glas“, priča Valerik, Kavaž je bio u Belgiji u programu zaštite.

„Sve izbeglice iz Čečenije su bile izdvojene jedne od drugih, da ne bi pronašli ostale ako pronađu jednog, nisu smeli ni da kominiciraju među sobom, menjali su lokacije često, od grada do grada, to su bile tajne lokacije… na kraju tog celog postupka treba da promene ime i identitet“.

„A Kavaž je bio šampion, veoma je fizička osoba, a sada mu je bilo zabranjeno da se bori i trenira. Inače bi trenirao dnevno po šest sati, a sad mu je odjednom to bilo uskraćeno, bio je izmešten potpuno. Plašio se da će ga neko prepoznati jer u Belgiji ima dosta čečenskih iseljenika, pa bi čekao da padne noć. Stalno je spavao, jer je mislio da je to sve ružan san. Ne samo da je izgubio glas, on je imao i problem telesne prirode, ni telo ga nije pratilo. Hteo je da se ne pomera i da sve nestane. Da se probudi i da se vrati svom životu u Čečeniji“.

Valerik je objasnio i da nije hteo da pravi propagandni film.

„Hteo sam da sve aspekte koji su bili mučni isključim sa ekrana, čak i kad nije mogao da govori hteo sam da mu dam ljudskost, i njemu i negovoj majci, da predstavim da to može da se desi bilo gde. To je ljubavna priča o ljubavi između majke i sina“, naveo je.

„Stvari se polako menjaju, i kada sam radio ovaj film radio sam sa nadom da ljudi koji su protiv LGBT zajednice i ovakvih filmova – da možemo da imamo dijalog sa njima. Želim da umetnost bude jezik komunikacije, da neko ko se ne slaže sa filmom ne misli da je to pogrešno, nego da počne da se pita. A kada počnemo da se pitamo, nađe se tolerancija“, zaključio je reditelj u razgovoru za N1.

Komentari

Vaš komentar