Sedam ostvarenja u Srpskom takmičarskom programu Beldoksa

Kultura 05. maj 202212:24
Podeli:
Izvor: Promo / Muzej revolucije

U okviru Srpskog takmičarskog programa 15. festivala Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs biće prikazano sedam domaćih filmova - "Muzej revolucije" Srđana Keče, "Bez" Luke Papića, "Jabuka i dve trešnje" Mine Petrović, "Pejzaži panonske paprati" Marka Cvejića, "Proleće" Viktora Horvata, "Ruku mojeju" Koštane Banović i "Prilagođeni" Dejana Petrovića. Pored ovih filmova još pet ostvarenja (i još jedan film u kome je Srbija manjinski koproducent), biće prikazano u ostalim programima festivala.

Čast da otvori 15. Beldocs pripala je filmu Muzej revolucije Srđana Keče, nastalom u koprodukciji sa Hrvatskom i Češkom, koji je u minuloj godini sa ogromnim uspesima prikazivan na festivalima IDFA u Holandiji, Human Rights Film Festival u Zagrebu, Trieste Film Festival u Italiji, Crossing Europe u Lincu, Hot Docs u Torontu, The Guadalajara International Film Festival u Meksiku i drugima. Srđan Keča će doći direktno na otvaranje festivala, a online iz Amerike je izjavio: „Početna tačka je prostor u središtu Beograda, jedan podrum od 4000 kvadrata. Sad ga znaju kao prostor na kojem bi trebalo da se izgradi nova zgrada Beogradske filharmonije. A nekada je planirano da se tu izgradi jedan od najvećih muzeja na prostoru bivše Jugoslavije. Kako se ta ideja više ne spominje, a u tom prostoru su živeli neki ljudi, želeo sam da pokažem njihove male istorije i velike istorije koje mi stalno brišemo.“

Posle nedavnog trijumfa na festivalu Visions du Reel u Nionu, gde je osvojio nagradu žirija za najbolji srednjemetražni film, na Beldocs stiže i film Bez Luke Papića. Ovaj duhoviti dokumentarac, u trajanju od 63 minuta, prati Aleksandra Denića, slikara i radnika koji se, nakon što ostaje bez posla u magacinu, upušta u potragu za svojim izgubljenim psom. Rad na filmu Luka Papić je započeo nacrtom za scenario o slikaru koji noći provodi tražeći svog izgubljenog psa i jedini je lik u filmu bez psa. „Svi ljudi koje sreće imaju bar jednog, a оn dane ispunjava slikajući pejzaže oko nedovršenih crkava u okolini Beograda, putujući sa platnom kao slikari iz devetnaestog veka. Onda sam predložio Aleksandru Deniću da on igra glavnu ulogu, da ga iskoristimo kao tog lika, uzimajući neke autentične elemente iz njegovog života, a druge falsifikujući slično kao što on to radi na svojim slikama. Denić je to vrlo rado prihvatio, a Đorđe Branković je pristao da glumi njegovog prijatelja, pomoćnika u potrazi, pronašli smo likove koji su bili voljni da podele svoje autentične priče o psima i počeli smo da snimamo“, rekoa je autor.

U koprodukciji sa Slovenijom nastao je film Pejzaži panonske paprati Marka Cvejića, koji se odigrava na mestu gde je nekada bilo Panonsko more, a umesto koga su ostala kukuruzna polja. Ljudi izdaleka došli su u polja i visoko podigli svoje barjake, da pokažu put braći izdaleka koja su krenula u obećan svet. Pejzaži večernjeg neba nad ravnicom oslikavaju unutrašnje pejzaže nepreglednih pustara, usamljenih ljudi, ukroćene zemlje, mirnih reka, zajedničkog suživota. O svom dokumentarcu, Marko Cvejić kaže: „Pejzaži Panonske paprati je dokumentarna bajka koja na karakterističan način ispituje granice hibridnosti filmske forme, korišćenjem različitog materijala sa velikom vremenskom distancom. Ovaj svojevrsni ravničarski ‘road movie’ govori o kulturološkim različitostima Vojvodine, a strukturisan je kao bajkoviti prikaz autorovog sna o davno nestalom Panonskom moru i onome što je ostalo posle. U filmu se govori pet jezika a muzika predstavlja ritmove i melodije karakteristične za multietničku vojvođansku zajednicu. Priča nudi svež pogled na zaboravljene klasične vrednosti čovekoljublja, i predstavlja autorovu ličnu posvetu nepreglednoj banatskoj pustari.“

Film Koštane Banović Ruku mojeju istražuje čulni doživljaj monaškog života. U jednom manastiru koji autorka ne želi da otkrije da bi ga sačuvala od javnosti, petnaest monahinja – uglavnom mladih žena, od kojih je jedna slepa – svakodnevno žive u svom ritmu, koji podrazumeva rad i molitvu, dok priroda oko njih teče svojim tokom. Ovaj čulni dokumentarni film nastajao je tokom devet godina intenzivnog angažovanja rediteljke u ovoj monaškoj zajednici. „Ruku mojeju pokušava da pruži čulno razumevanje religije, kao ličnog, otelotvorenog poduhvata gde čovek gubi odvojenu individualnost, i postaje deo veće celine“, kaže Koštana Banović. Film se ne bavi toliko moralom institucije religije, već njegovim materijalnim praksama i čulnim iskustvima. Zanimaju me zajednice koje žive u nekoj vrsti heterotopije i želela sam da prenesem doživaljaj bivanja u toj vrsti zajednice.”

Svetsku premijeru na Beldocsu doživeće i trinaestominutni film Proleće Viktora Horvata. Proleće prati nekoliko korisnika staračkog doma „Nanini Konaci“ u Zrenjaninu, žive na drugačiji način od ostalih korisnika tog istog doma. Oni odbijaju da se pomire sa svojim godinama i sa stereotipnim „načinom života“ koji je rezervisan za korisnike ove institucije. „Ovo je film o ljudima koji odbijaju da se prepuste. O ljudima koji ne žele da „umru“ pre smrti”, priča o svom ostvarenju Viktor Horvat. „Motivacija mi je bilo to što sam dobro upoznat sa mestom i likovima koji se pojavljuju u filmu. Vlasnik doma za stare, u kojem je sniman film, jeste moja majka… Ideja filma je da nikada ne treba izgubiti volju za životom. Čovek treba i mora živeti dokle god je živ.“

Kratki dokumentarni film Jabuka i dve trešnje Mine Petrović snimljen je u okviru rezidencije „Tabačka Forward“ u Košicama, gde je prva učesnica rezidencije bila upravo sama autorka. Uslov rezidencije je bio da se snimi kratki dokumentarni film o ženskom liku iz Košica. Tako je Mina za glavnu junakinju odabrala Katarinu Bajkajovu, mladu vajarku iz Košica i snimila čitav film na slovačkom jeziku. „Postavljajući pitanje pozicije žena, a posebno umetnica u Slovačkoj i globalno, dolazi i do sopstvene istine – bolnih i traumatičnih iskustava iz prošlosti koja potom transformiše u trodimenzionalna vajarska dela. Iako smo rođenjem smešteni u određenu porodicu i geografski položaj, umetnost nam daje slobodu da formiramo sopstvene želje a potom ih i materijalizujemo u toku naših života“, najavljuje Mina Petrović svoj film.

U takmičarskom programu festivala IDFA, u konkurenciji kratkometražnih filmova, našlo je mesto i najnovije ostvarenje Dejana Petrovića Prilagođeni, u kome autor ponovo, na sebi svojstven način, pristupa jednoj originalnoj temi. Ovoga puta, radnju smešta u jedinstveni azil za pse u Evropi, u koje kontrolori životinja svakodnevno dovode pse lutalice uhvaćene na periferiji grada. „Zahvaljujući Upravi za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde, uz podršku Filmskog centra Srbije, a u produkciji Filmarta i producentske kuće Cinnamon Films, film je snimljen u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, koji je neuobičajen ne samo što je jedini zatvor u svetu u kome se nalazi azil za pse, već i po tome što je jedan od tri zatvora u Evropi u kome se sprovodi program resocijalizacije osuđenika putem obuke pasa.“, kaže Dejan Petrović.

U programu specijalnih projekcija, biće prikazano još nekoliko filmova nastalih u produkciji naše zemlje, koji se ne takmiče za nagrade Beldocsa: KOLEKTИV Dejvida Dosona i Nine Vukadin (nastao u koprodukciji sa Velikom Britanijom), (Re)volucija 2.0: U potrazi za kiborgom Dragana Ilića i Darka Štetina, Kraljevo – priča o nadi u doba korone Sava Tufegdžića, Pod našim prozorima Slobodanke Radun i Vladislave Vojnović i Znaci života Marka Nikolića.

 

Komentari

Vaš komentar