Reditelj o „Autoportretu“: Lene je videla film pre smrti, bila je ponosna

Kultura 25. sep. 202118:26 > 18:29
Podeli:

Nisam želeo da Lene Mari Fosen bude viđena kao bolesna osoba koja slika, već kao fotograf sa bolešću, a za to je bilo potrebno da upoznate osobu i taj izazov sam pokušao da preuzmem, rekao je Espen Valin, jedan od troje reditelja norveškog dokumentarnog filma "Autoportret" prikazanog nedavno na Beldoksu.

Film o snazi umetnosti, norveški dokumentarac Autoportret (Self Portrait) u režiji Margaret Olin, Katje Hegset i Espena Valina, prati Lene koja od desete godine boluje od teškog oblika anoreksije. Ona se strastveno posvećuje umetničkoj fotografiji želeći da prikaže stid i suočavanje sa bolešću, pa je Autoportret njen dnevnik i unutrašnja borba koju je želela da podeli sa svetom.

„Moj susret sa Lene nije počeo povodom filma, već 2009. kada sam bio joj bio mentor za fotografiju. Kontaktirala me je jer joj je bila potrebna pomoć oko kompozicije, svetla, fotošopa… kontaktirala me je imejlom, tako smo počeli da razgovaramo… do 2011. slala mi je slike i mislio sam posle nekog vremena – ovo su zaista dobre fotografije! Video sam kao mentor mnogo fotografija – neke su bile loše, neke okej, a onda je došla Lene Mari sa nečim što je bilo jedinstveno, a nisam očekivao to – jer mi je rekla da je bolesna i da mora da ide na lečenja. Tako je sve počelo 2009“, ispričao je reditelj za N1.

„Video sam da niko nije činio ništa za Lene, a da je veoma talentovana, i znao sam da je teško postići da tvoj rad bude priznat i da kao fotograf budeš priznat po svom radu. I pitao sam se – da li mogu nekako da joj pomognem, jer je drugima to bilo teško i niko joj nije pomogao. Na svom blogu o fotografiji napisao sam tekst o Lene. Za Lene je fotografija bila njen život, jer bez fotografije ona ne bi ni bila živa. Fotografija joj je davala razlog da živi. Napisao sam tekst o tome, i mnogima se to svidelo, međutim kada je izašao sledeći članak, to je zaboravljeno, i sve to nije nikako pomoglo njenoj karijeri. Pomislio sam da počnem ja da slikam Lene, ali sam mislio da to ne bi u pravom svetlu prikazalo njen rad. Pa sam 2014, u leto, rekao Lene da želim da dođem u Grčku, na ostrvo Hios, njeno omiljeno ostrvo, gde je leti fotografisala. Hteo sam da dođem tamo i da je snimam, da napravim dokumentarac.. nisam znao kuda će to voditi.. samo sam osećao da moram da odem tamo i da je snimam dok radi. Tako je počeo da nastaje film. Već smo se znali četiri godine, nisam tek tako počeo – već je ona bila moj prijatelj i imali smo dobar odnos“, navodi reditelj.

On je rekao da je prve tri godine sve sam snimao i da je to bila kompleksna priča.

„Njena bolest je bila veoma zahtevna, i kada se susretnete sa bilo kojom mentalnom bolešću to je zahtevno. Ja sam bio jedina osoba tu za Lene nekoliko godina, sedam dana u nedelji, 24 sata dnevno, stalno mi je pisala, rano ujutru, kasno uveče, nekoliko puta dnevno, to je bilo pitanje poverenja. Znao sam da ima samo mene i da ne smem da je napustim, jer ako je ja napustim – neće imati više nikoga. Preuzeo sam odgovornost da budem tu za nju i borio se sa svime što je ona nosila sa sobom. To jeste bilo zahtevno, ali i pružilo mi je dosta“, kaže.

Za mene je bio izazov da napravim film, jer sam verovao da ljudi moraju da vide Lene kao osobu da bi videli fotografa, a mislim da su je doživljavali kao bolesnu osobu. Nisam želeo da bude viđena kao bolesna osoba koja slika, već kao fotograf sa bolešću, a za to je bilo potrebno da upoznate osobu i taj izazov sam pokušao da preuzmem. To mi je bila misija.

Snimanje je bilo komplikovano, kompleksno i delikatno, navodi Valin, mnogo stvari je trebalo razomotriti, zato je pozvao još dve korediteljke – Margaret Olin je jedna od najboljih dokumentarista u Norveškoj, Katja Hogset je veliki talenat takođe.

„Njih dve su radile već zajedno, i ušle su u ovaj film i zbog toga što nam je bilo potrebno da razgovaramo i o etičkim dilemama i svim dilemama. Ja sam imao dobar odnos sa Lene, a Margaret sa sistemom.. i znala je kako da pogura taj film, a i da vidi priču u svom tom materijalu koji sam snimao tokom tri godine, da kaze – e to je priča! Ona je bila velika pomoć. Kad imate toliko materijala i želite da pokažete sve, a ne možete da pokažete sve – Margaret je tu bila od velike pomoći, a i Katja u tome kako da priđemo priči. Na sreću, bilo nas je troje i o svemu priče smo razgovarali“, dodaje.

Reditelji su u filmu hteli da pokažu njen talenat. „Kako je priča odmicala a njena bolest se pogoršavala, bez sumnje su njeni roditelji imali veliku ulogu u njenom životu… jer su je vozili svuda, putovali sa njom, da bi uopšte mogla da se bavi fotografijom – što joj je bila strast. Morali smo da uključimo roditelje da bismo mogli da ispričamo priču o izazovima. Kad vidite Lene i njeno fizičko stanje ne morate da pokažete sve tamne strane tog života u filmu da bi se shvatilo, i bilo nam je važno i da prikažemo da je zavisila dosta od roditelja da bi bilo šta uradila. Inače bi film bio prikaz neke sjajne slike i ne bi možda ispravno prikazao sve posledice bolesti“.

„Lene je videla film kad je završen, i svideo joj se. Posetio sam je u bolnici nedelju dana pre nego što je umrla, pokazali smo joj film i veoma je bila srećna. Nismo znali tada da je toliko bolesna. Umrla je posle nedelju dana, ali barem smo znali da je odobrila film i bila je zaista ponosna. To nam je bilo veoma važno.“

„Deset godina je trajalo naše prijateljstvo, i mislim da sam spoznao više stvari. Ne mislim da je ovaj film samo o anoreksiji, već i da je o životu, putovanju. Život nije linearan, ima preokrete koje ne biste očekivali, npr može se desiti rak, ili neka nesreća, da završite u kolicima ili prikovani za krevet u bolnici, nešto što niste planirali. Ali morate da se borite sa tim nabolje što možete. Lene je to radila, uvek je imala nadu, bila je jaka, nije se mnogo žalila. Uvek je lako da, i kao fotograf, umetnik, i kao službenik, kad imate nešto važno da radite, imate hiljadu izgovora da ne uradite to, bilo da su to kućni poslovi, ili pljusak, ili bol u leđima. Za Lene nije postojao dovoljno dobar izgovor da ne radi ono što želi, da se bavi svojom fotografijom, već je radila uprkos tim izgovorima. Mene je ona motivisala, i dok sam radio sa njom uvek sam bio motivisan, kad bih video šta je mogla da uradi u stanju u kakvom je bila. Uvek je imala nadu i to je i meni dalo mnogo“, navodi reditelj ovog ostvarenja.

Stručnjaci kažu, kako dodaje Valin, da ova bolest pogađa ređe osobe koje su veoma sigurnije u sebe, češće se dešava onima koji su nesigurniji – a umetnost im može pomoći da zaborave na taj problem.

„Lene je osećala glad samo kada je mogla da se bavi fotografijom. Kad neko ume da se izrazi kroz umetnost, to može koristiti za razumevanje te osobe. Ako hoćete da pomognete osobi kao što je bila Lene, možete to da učinite na njenom terenu, da ih zaista vidite i pomažete im onako kako njima znači – jer razumete tu osobu kroz umetnost. U tom smislu je umetnost važna – ne kao lek, već kao platforma da razumete.“

„Treba pokazati da je bolesna osoba više od bolesne osobe, i to je za Lene bilo važno da pokaže – ja sam više od bolesti, ja nisam bolest koja hoda, ja sam osoba, imam misli, mogu da se izrazim i borim se sa ovim, ali ja sam mnogo više od bolesti!. To je važno razumeti, i zato je Lene volela Grčku jer je tamo mogla da šeta, a da se ne oseća loše. U Norveškoj se osećala bolesnije, dok je u Grčkoj mogla više da bude svoja i da živi više. Važno je osećati se više nego samo bolest. Nadam se da ovaj film može da osvetli ovu temu u tom pravcu, Lene Mari može da objasni mnoga teška pitanja i da da neke lekcije u životu“, zaključio je reditelj.

Komentari

Vaš komentar

<