Omiljene knjige Džona Lenona i njegova nepresušna inspiracija za pesme Bitlsa

Kultura 12. maj. 202117:23 > 17:255 komentara
Podeli:
Izvor: AFP

Odrastanje na surovim radničkim ulicama Liverpula nije uvek bila prijatna stvar za nežnu dušu kao što je bila duša Džon Lenona. Ali, s druge strane, to ga je prilično ojačalo i svakako doprinelo njegovoj nemirnoj prirodi. Kultna zvezda Bitlsa nije oduvek bio privlačan mladić nemarne frizure, oštrog jezika kojeg se nije libio da sakrije u javnosti. Naime, Lenon je veći deo detinjstva proveo uronjen u reči i crteže omiljenih knjiga.

U jednom intervjuu koji je dao samo nekoliko nedelja pred nasilnu smrt 1980, rekao je da njegova porodica u Liverpulu nije baš mogla da razume i prati njegov poetski genije: „Bilo je strašno kad sam bio dete, jer nisam imao nikoga s kim bi se povezao“, prenosi magazin Far Out.

Povezane vesti

„Ni moja tetka ni moji prijatelji, niti bilo ko nikada nije mogao da vidi šta sam radio. Bilo je baš, baš strašno i jedini kontakt koji sam imao bio je preko knjiga sa Oskarom Vajldom ili Dilanom Tomasom ili Vinsentom van Gogom – sve te knjige koje je imala moja tetka a koje su govorile o njihovoj patnji zbog njihovih gledišta. Zbog onoga što su videli, duštvo ih je maltretiralo samo zato što su pokušavali da se izraze“, kazao je Lenon.

Sam Lenon je za mnoge druge bio inspiracija i podsticaj. U to vreme, kao muzičara početnika, na sreću nije ga porodica sprečavala da čita. Umesto toga, Lenon je odlučio da krene još jednim umetničkim putem, pored slave koju je već stekao u Bitlsima, i da počne da piše interesantnu literaturu, vođen svojom improvizatorskom veštinom.

Njegovo prvo delo The Daily Howl (Svakodnevno zavijanje) puno je apsurdnih crteža i karikatura, poezije i proze, i prilično je bilo popularno kod srednjoškolaca. Njegovo prvo pravo delo je iz 1964 „In His Own Write“ (Po sopstvenom pisanju), sastavljeno od besmislene proze i igri reči, što se sve uklapalo u njegov stil. Toliko dobro se prodavala, da je već kroz godinu dana dobio ponudu da napiše novu knjigu.

Uprkos uspehu, pisanje knjiga nije bilo nešto što je Lenon prvobitno imao u vidu.

„Nikada nisam stvarno pomišljao da pišem knjige. To je bilo nešto što mi je prosto došlo. Da nisam bio u Bitlsima, ne bih razmišljao uopšte o tome da objavljujem išta; Verovatno bih se vukao okolo švorc i prosto pisao i bacao to. Bio bih bitnik“, kazao je svojevremno Lenon.

Naveo je i da je imao dve odvojene spisateljske struje u sebi: pesme koje je pisao za tržište i „nisam smatrao da imaju ikakvu dubinu“.

„Da bih izrazio sebe napisao sam The Spaniard in the Works ili In His Own Write, lične priče u kojima sam izražavao lične emocije. Onda sam počeo da budem to što jesam i u pesmama, nisam ih pisao objektivno, već subjektivno“, kazao je Lenon.

Koliko god je njegovo lično delo uticalo na njegovu muziku, Lenon je takođe pronašao inspiraciju i u delima drugih autora koji su oblikovali zvuke Bitlsa, posebno u pesmama Boba Dilana, ali i u delima Luisa Kerola, Alena Ginzberga, Oldosa Hakslija, Džejmsa Džojsa i Džeka Keruaka.

„Nisam uopšte shvatao da je Luis Kerol govorio o kapitalizmu i socijalnom sistemu. Nikad nisam ulazio u to šta je on stvarno mislio, kao što su ljudi radili sa delom Bitlsa. Kasnije sam se vratio tome i shvatio da je morž (iz dela Morž i stolar) negativac u priči, a stolar je pozitivac. Mislio sam, o, sranje, izabrao sam pogrešnog čoveka. Trebalo je da kažem ‘Ja sam stolar’. Ali to ne bi bilo isto, zar ne, da sam pevao ‘Ja sam stolar'“, rekao je Lenon o nastanku hita Bitlsa „I am the Walrus“ (Ja sam morž).

Manje fantastičan i savremeniji izvor inspiracije za Lenona dok je bio tinejdžer, pa i kasnije u odraslom dobu, bila je poezija bitnika Njujorka. Od Džeka Keruaka do Alena Ginzberga, Lenon se u ogromnoj meri divio duhu tog pokreta.

Poremećeni obožavalac Mark Dejvid Čepmen ubio je 8. decembra uveče 1980. godine Džona Lenona u Njujorku. Čepmen je pucao nekoliko puta Lenonu u leđa dok se sa suprugom Joko Ono vraćao kući. Čepmen, koji izdržava doživotnu kaznu zatvora, izvinio se prošle godine Lenonovoj udovici, rekavši da ga je ubio, zato što je bio mnogo slavan i zato što je i sam hteo da postane slavan. Prošle godine u avgustu mu je 11. put odbijena uslovna kazna.

Ginzbergu je odao priznanje u pesmi „Give Peace A Chance“, dok je Vilijam Barouz dobio mesto u Sgt. Pepper.

Ginzberg se seća da je posetio Lenona pre njegove smrti: „Prolazio sam prošlog meseca pored stana u kojem su živeli Džon Lenon i Joko Ono, pozvao ih telefonim i posetio na sat vremena. Lenon je rekao da je jedne noći ležao bez sna i slušao radio na slušalice i čuo nekoga da recituje neku dugu pesmu, mislio je da je to Dilan dok nije čuo da je voditelj rekao da Ginzberg čita (svoju pesmu) ‘Urlik’ (Howl) … rekao je da je nikada ranije nije pročitao ni razumeo, njegovo oko je videlo stranicu, ali ‘ne mogu ništa da čitam sa papira’, ali kad sam je čuo glasno odjednom sam razumeo, rekao je, zašto mi ga je Dilan često pominjao, i odjednom sam shvatio šta sam radio i iskopao ga“.

Imajući u vidu svu senzitivnost, poeziju, prozu inspiraciju u svemu što je Lenon pisao, lako je uvideti na koji način su na njega uticale knjige koje je čitao. One su oblikovale njegovu kreativnost, razvile potencijale i učinile da njegov muzički izraz postane zreliji, piše Far Out.

Neke od njegovih omiljenih knjiga bile su „Male žene“ Luize Mej Olkot, „Alisa u Zemlji čuda“ i „Alisa s one strane ogledala“ Luisa Kerola, „Urlik“ Alena Ginzberga, „Hrabri novi svet“ Oldusa Hakslija, „Fineganovo bdenje“ Džejmsa Džojsa, „Na putu“ Džeka Keruaka, „Psihodelično iskustvo: Priručnik baziran na Tibetanskoj knjizi mrtvih“ Timotija Lirija, „Grejpfrut“ Joko Ono, „1984“ i „Životinska farma“ Džordža Orvela, „Sabrane priče i pesme“ Edgara Alana Poa, „Najvažnija dela“ Džonatana Svifta ili „Pod mlečnom šumom“ Dilana Tomasa.

Komentari

Vaš komentar