Nikad objavljene pesme Đorđa Balaševića iz gimnazijskih dana

Kultura 10. jun. 202114:00 > 15:037 komentara
Podeli:
Izvor: N1

List „Danas“ je dobio priliku da dođe do nikad objavljenih pesama Đorđa Balaševića iz gimnazijskih dana. U godišnjaku Gimnazije „Svetozar Marković" iz Novog Sada, Đorđe Balašević, tada gimnazijalac, počeo je da objavljuje svoje pesme.

Poruka čovečanstvu

Rodiću se ja opet,

Nisam ja od onih

Što jednom zauvek umiru.

Đorđe Balašević IIa

Iako je u prvom razredu gimnazije pao na popravni iz matematike, što je i ovekovečeno u gimnazijskom godišnjaku, u koji je „Danas“ imao uvid, mladi Balašević očigledno nije imao problem sa predmetom srpski jezik, a sudeći po pesmama koje su objavljene sedamdesetih godina, sve je bilo samo nagoveštaj onoga što će obeležiti život samog Đorđa i svih onih koji su voleli njegove pesme.

Povezane vesti:

U drugom razredu gimnazije, napisao je pesmu „Par reči o našoj ljubavi“. Lajt motiv cele pesme je „Ja sam pretežno težio ka seksu, a ti si volela ukrštene reči“, a u njoj mladi pesnik govori o rastanku i verovatno traži uzrok ljubavnog brodoloma. Očigledno da ovo vreme i nije bilo srećnih ljubavi za gimnazijalce jer u drugoj pesmi u istom tom godišnjaku, mali Đole piše o srcu koje je kamen, ali on ipak na kraju ne očajava jer i za takvo srce ima leka.

Na kraju iste strane godišnjaka objavljena je i kratka pesma „Poruka čovečanstvu“, čije reči danas više zvuče kao neko proročanstvo. „Rodiću se ja opet, nisam ja od onih što jednom zauvek umru“.

Pesma o Marku Kraljeviću

Mladog gimnazijalca nisu morile samo ljubavne brige već i sudbina srpskih junaka pa je čitavu jednu pesmu posvetio Marku Kraljeviću. Ipak, da ne bi bilo zabune, u naslovu pesme je naglasio da je reč o njegovom viđenju ovog junaka koji je zadavao brojne muke Turcima.

„Marko ne tretira Turke kad mu je dosadno on preore nekolicinu drumova i onako iz zezanja popije flašu isključivo Rubinove ružice (na Ramazan ili neki drugi nacionalni praznik). Mislim, to nije dozvoljeno zakonom ali Marko ne tretira Turke, zasuče brkove i ostale rukave, onda zgrabi neku priručnu mu vilu, po mogućstvu Ravijojlu i baš ga briga kad mu je lepo. Marko uopšte ne tretira Turke svaka mu čast“, glase završni stihovi ove pesme.

Uticaj rođaka na moj životni put

Iz današnje perspektive u pesmama iz gimnazijskog godišnjaka može se nazreti lajtmotiv cele buduće karijere i nagoveštaj celog njegovog kasnijeg opusa od „Ranog mraza“ pa sve do poslednje muzičke faze koja je praktično trajala do poslednjeg dana. Neki su govorili da je Balašević, loš pevač ali dobar pesnik, prvi stend ap komičar, ali ono što je Balašević celog života radio je vešto balansiranje na granici između realnosti, mašte i fikcije, a muzika je bila samo sredstvo. Zato svi oni koji su izlazili sa njegovog koncerta nisu bili sigurni da li je on pevao i pričao o njihovom životu, da li je baš sve izmislio ili su negde stvarno upoznali Božu zvanog Pub.

Šta je to tačno umetnost mogli bi polemisati danima ali ono što je odlika svakog pravog umetnika je da živi svoju umetnost.

I kad gimnazijalac Đorđe napiše stihove „Ja sam pesnik, a ne političar, jedina oblast politike koja me zanima je Politikin zabavnik. Ja pojma nemam, da li smo isuviše zapadni za Istok, ili smo suviše istočni za Zapad, ali ipak tvrdim da se treba čuvati Istoka i Zapada spoljnih i istoka i zapada unutrašnjih, i sve će biti u redu. Nemojte me tako gledati, pa ja sam pesnik a ne političar“, zar to nije nagoveštaj svega onoga što će kasnije uslediti?

I na kraju, zar pesnici nemaju prava na vrline, mane i zablude iz kojih može da proistekne jedna pesma poput „Računajte na nas“? Ne znamo koliko puta je Đole pao u školi ali ono što pouzdano znamo je da je pao na popravni iz matematike, što je sigurno kasnije savršena predloška za pesmu „Uticaj rođaka na moj životni put“.

U Novom Sadu

Odrastati, sazrevati i živeti šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka u Novom Sadu, gradu u kojem su živeli i radili Želimir Žilnik, Miroslav Antić, Aleksandar Tišma, iz ove današnje perspektive sada već izgleda kao privilegija. Novi Sad je uvek bio dovoljno velik po duhu, a dovoljno mali da ako vi ne poznajete nekog lično, sigurno neko vaš ga poznaje, što bi značilo da svi o svima sve znaju.

I upravo u toj atmosferi jednog pitomog grada koji je živeo svoj život mimo celog sveta sazrevao je Panonski mornar, simpatični debeljuškast momak koji je voleo fudbal, a kako znalci iz tog vremena tvrde i dobro ga igrao. Slučajnost ili ne, u Istorijskom arhivu Novog Sada čuva se jedan novinski tekst, koji govori o problemima Novog Sada, a u njemu izjava jednog petnaestogodišnjeg dečaka, kasnije najvećeg kantautora sa ovih prostora. Mesto dešavanja novinskog teksta je Novi Sad, vreme 1968. godina.

„Da Novi Sad nema dovoljno igrališta za decu, nije ni malo nova stvar“, piše u tekstu. Kako se dalje navodi „Iz godine u godinu govori se o tom nedostatku i predlažu rešenja koja bi omogućila njegovo otklanjanje. U naselju kod nove železničke stanice situacija je ista. U delu naselja „Pavla Bakića I“, na primer, određen je prostor između zgrada za dečje igralište. Posuto je krupnim šljunkom i ne bi se moglo reći da je baš pogodno za svrhu kojoj je namenjeno.

Najčešće dečaci tu igraju fudbal. Ali, nedavno im je kućni savet zabranio sa obrazloženjem da stvaraju veliku buku i prašinu. Da čujemo šta o tome kaže jedan iz tabora „optuženih“, 15-godišnji učenik Đorđe Balašević.

„Znamo da smo ponekad smetali stanarima. Ali, trudili smo se da što manje galamimo, naročito u popodnevnim časovima odmora. Samo i stanari bi morali da znaju da nam je to jedino mesto za odmor posle škole. Upućuju nas na fudbalsko igralište preko pruge. A česti prelasci preko nekoliko koloseka predstavljaju opasnost veću od štete koju mi pravimo. Stvarno ne znamo gde ćemo se preko leta okupljati, ako stanari ne pokažu malo više razumevanja za nas najmlađe stanovnike ovog kraja, koji ima veliki broj“, upozorava tada petnaestogodišnji Balašević, koji će kasnije kao odrastao čovek upozoravati na mnogo opasnije probleme u društvu.

Detinjstvo koje nikad nije prestalo

Bogomir Bogica Mijatović, novinar, publicista i muzički urednik kultne radijske emisije „Randevu sa muzikom“ i čovek koji je drugovao sa Balaševićem kaže za Danas, da je Balašević bio pravi velemajstor reči kojem je Mika Antić prorekao da će biti bolji pesnik od njega.

„Balašević je od svega umeo da napravi pesmu“, kaže Mijatović i dodaje da je pesnik Duško Trifunović imao najveći, a Balašević najbrži hardver“.

Anegdota koju je za beogradske medije nedavno ispričala i čuvena Đoletova Olja, najbolje ilustruje to.

„Detinjstvo se trošilo kao da će zauvek trajati. Negde iz svog ličnog iskustva svedočila sam senzibilitetu, sećanjima i življenja mog Đorđa kome je zauvek trajalo detinjstvo. To je sasvim sigurno značajna, ali po percepciji u kojoj svet nije sačinjen isključivo iz materijalnog statusa. Teškoće koje su se našle pred mojim bratom i preda mnom koje je naša majka ponela vrlo hrabro i dostojanstveno, nijedanput nije poklekla i usadila je u nas jačinu. Dolazak na studije u Novi Sad je bila prekretnica u mom životu, bilo je i lepih i ružnih trenutaka. 1995. godine, kada se rodio Aleksa, kuća u kojoj smo živeli morala je da se renovira, tačnije krov da se zameni. U junu te godine, kad su počeli sa radovima, naša kuća izgledala je kao kabriolet, a kiše nikad obilnije. Sa plafona pojavi se prvo jedan veliki „stomak“ koji samo pukne i krene voda po celoj kući. Tad sam bila jako zabrinuta, ali Đole me je smirivao rečima da ne trebam da se nerviram. Ujutru kad sam ustala da spremim devojčicama doručak i prepovijajući Aleksu, primetila sam ogromnu žutu fleku i rascepljen plafon. Kako sam se približila da vidim malo bolje, videla sam da su oko rupe markerom napisani stihovi:“ Curi jutros od 4 i 5, rešilo nebo da potopi svet „. To je taj detinji pristup ozbiljnim situacijama, zajedno smo imali takav pristup životu, da budemo članovi orkestra koji je svirao dok je Titanik tonuo“, rekla je Olivera.

Čuvaj mi Bože Novi Sad

I dok su se drugi dičili svojim patriotizmom, decu upisivali u inostrane škole, a Đoletu zamerali da nije dovoljno patriota, Balašević se nije pomerio iz Novog Sada iako je bilo par pretnji, poput one u pesmi „Ne volem“, u kojoj kaže da će „prodati kućerdu na lakat pa nek je stoput dedina“. Ista ona kućerda u Jovana Cvjića u kojoj rastu neka druga deca i u kojoj je živeo do poslednjeg dana. Pesma „Čuvaj mi Bože Novi Sad“ je među poslednje napisanima. Nije dobila zvaničnu verziju ali je otpevana na Bogojavljensku noć, na koncertu u njegovom gradu. Mnogi su kasnije ovu pesmu protumačili kao „testament“. Bogica Mijatović kaže da Balašević najviše u pesmama o Novom Sadu žalio za onim duhom grada u kome je odrastao, koji nestaje i u kojem su najveće vrednosti bile drugarstvo i poštovanje svega onoga što su stariji ostavili u nasleđe. Žal za Novim Sadom koji je sedamdesetih imao Tribinu mladih, avangardni prostor u kome se kretao i jedan Dušan Makavejev.

Sećanje je smešna stvar koja sitne stvari uveliča

O Đorđu Balaševiću se nakon njegove smrti pisalo i govorilo mnogo. Vest o smrti u februaru „grunula je ko grom“ po celom regionu, a na odjeke nisu ostali gluvi ni svetski mediji poput Rojtersa i Vašington posta. Tugovalo se na teritoriji cele bivše SFRJ i za trenutak izgledalo je da na ovim prostorima ljudi različito gledaju na zajedničku prošlost ali čuvaju iste uspomene. Već sledećeg trenutka podsetili smo se kako je uopšte ovde bio moguć građanski rat. Balaševiću su pripisivane nadnaravne moći, ispisivano novo poreklo, izmišljano ono što nikad nije rekao, ali kao što je Balašević već jednom zapisao „sećanje je smešna stvar koje sitne stvari uveliča“.

Neko mudar je rekao da je umetnik prvo zanatlija, a umetnost na kraju dođe kao lični pečat i odraz genija. I to bi verovatno bio najbolji opis svega onoga što je Balašević radio za života. Umetnost svakodnevnog života pretakao u pesme, a u svaku pesmu uspevao je da stane ceo jedan život i više različitih sudbina. Sam Balašević se verovatno ne bi složio sa ovako velikim rečima ali ipak za života nije bežao od toga da je postao poseban žanr koji se ne može nigde svrstati.

Pesme u udžbenicima za osnovce

I na kraju zatvorio se ceo jedan krug. Počeo je sa pesmama u gimnazijskom godišnjaku a završio sa pesmama u školskim udžbenicima. Osim pesama „D-moll“ i „Devojke sa čardaš nogama“ učenici osmog razreda će od 1. septembra izučavati i kompoziciju „Drvena pesma“, u udžbeniku izdavačke kuće „Klet“.

Neki kažu da je to ono najgore što može da se desi pesniku, da pesme završe u bezbrojnim pokušajima đaka da objasne profesorima šta je pesnik hteo da kaže.

Bogica Mijatović kaže da je Balašević jedan „komplikovan“ pesnik kojem ipak nije mesto u udžbenicima iz muzičkog za osnovce već u udžbenicima za gimnazijalce. Kako navodi, Đole je odavno u svojim pesmama napisao šta će se dešavati posle njegove smrti.

Đorđe Balašević je sahranjen 21. februara 2021. godine u Novom Sadu gradu koji je voleo i u kojem je proveo ceo život i baš onako kako je napisao u pesmi koju je posvetio Kemalu Montenu „Mi, pesnici, i nismo neke delije… Al’ katkad je najsmelije na svome mestu stajati“.

Komentari

Vaš komentar

<